Tri decenije od „Oluje“ i pada Krajine, mnogi prognanici nikada nisu zapravo napustili onu kolonu. Kako je to bilo i kako je danas? To je naslovna tema novog „Vremena“
Bliži se još jedna od naših letnjih godišnjica, onih koje se negde tuguju, a drugde slave. Ovaj put biće gore od prethodnih, jer sila kalendara i protoka vremena kaže da je ova godišnjica – okrugla. Trideseta.
„Vreme“ u letnjem dvobroju koji stiže u četvrtak (31. jul) donosi priče svojih novinara sa krajiškim korenima.
„Braćo Srbi, pobjeda je naša!“
U iscrpnom članku, kolega Davor Lukač se seća svog poslednjeg dana u Kninu:
„Iskočio sam iz kreveta, probudio roditelje, rekao im da se brzo obuku i sklone u kupatilo u sredini stana jer je tamo najbezbednije. Zatim sam uključio neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija ‘Oluja’. U tom trenutku, a bilo je 5.02, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja.“
Seća se dobro i kolone u kojoj su se zajedno su se kretali tenkovi i mopedi, samohotke i motokultivatori, traktori i šleperi, zaprežna kola zakačena za luksuzne ‘mercedese’, ‘jugići’ ili ‘tamići’ sa preko noći sazrelim dečacima za volanima, starice u crnini potrpane u traktorske i kamionske prikolice na nemilosrdnom avgustovskom suncu.
„Pijani rezervista koji sedi na tenku ‘naoružan’ sa dve kante vina viče: ‘Braćo Srbi, pobjeda je naša.’ Mislio je da nastupa prema Zadru“, piše Lukač.
Večno u koloni
Tu je i tekst Filipa Mirilovića koji je rođen u Kotoru, dve godine nakon što su mu roditelji, zajedno sa ostalima, proterani iz Krajine. Piše da se Krajine „seća“ zapravo kroz sećanja drugih.
„Pojedini članovi moje šire porodice nikada nisu izašli iz izbjegličke kolone. I danas, trideset godina kasnije, oni životare u sjećanjima na život do 1995. godine. Sve što se dogodilo kasnije potpuno je irelevantno jer je njihov život stao u jutarnjim časovima 5. avgusta, negdje među svim onim traktorima, na putu prema Srbu u Lici, kada su u svem tom haosu još uvijek polagali nade u privremeno izgnanstvo i skori povratak kući“, piše on.
„Godine su prolazile, a oni nisu uspjevali da izgrade živote u Srbiji. Sa druge strane, odbijali su i da se vrate. Na taj način decenijama su zarobljeni negdje između prošlosti i sadašnjosti. Neki od njih nikada više nisu kročili u Hrvatsku, ni u prolazu.“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Stefanović kaže da se plaši postupanja domaćih pravosudnih i bezbednosnih institucija, dok ga srpska policija traži zbog sumnje da je izazvao paniku i nered
Drugi put ove godine vandalizovan je spomenik Borislavu Pekiću. Da li će neko biti kažnjen zbog toga? Do sad nije niko, mada se ovakvi slučajevi u prestonici nedopustivo često dešavaju
Advokat Ivan Ninić tvrdi da je novinar Ljubomir Stefanović godinama bio meta pritisaka BIA i da je ta agencija nastojala da sa njim uspostavi saradnički odnos
Obruč koji oko Ćacilenda steže Studentska lista sve je uži. Jer sve je više razmađijanih ljudi koji lažnog proroka vide kao ono što jeste: uličnog opsenara koji zavađa Srbiju
"Ljudi ne žele slobodu i to iz, čini se, jednog jedinog razloga: ako bi je poželeli imali bi je". Ovako je pisao Etjen de la Boesi pre 500 godina. A građani Srbije su se trgli i zakazali sastanak sa slobodom, spremni da odbace „dobrovoljno ropstvo“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
