Nemoć intelektualaca

...

Ništa nije konkretnije od valjane teorije. Ima li je u analizi studentskog protesta? Domaća humanistička stvaralačka inteligencija vidljiva je u kolumnama režimskih i opozicionih glasila. Komentariše, objašnjava, polemiše i navija. Uprkos graji, dijalozi su teorijski jalovi. Studentski protest zaslužuje više. Nema pouke bez teorije. Ova je izostala. Zašto? Najopštije rečeno, zbog popuštanja intelektualaca moralizmu. Konzervativna kritika režima propada u mitove i identitetsku nacionalnu politiku: “Izdan je Kosovski zavet”. Liberalni kritičari udaraju po korupciji, autokratiji i nepristojno dugoj vlasti: “Krši se demokratija”. Režimski intelektualci odgovaraju takođe identitetski, uzvraćaju govorom o veleizdaji. U debati nema teorijskog sudaranja, onog plodnog nivoa na kom se jasnije uočavaju dublje sukobljene premise: oprečne vizije poželjnog društva, javnog neprijatelja i načina integracije. Zbog odsustva ovog nivoa polemike, domaće stvaralačke inteligencije nisu mnogo korisne. Kod zakavženih banalnosti nema pouka. A moglo bi ih biti. Dugi studentski protest zaslužuje dublju analizu. O kakvim teorijskim poukama se radi?

Korisno je jedno poređenje. U SR Nemačkoj je 1985/86. izbila teorijski značajna i dalekosežna svađa istoričara i filozofa. Povod je bio poseta američkog predsednika Ronalda Regana Bitburgu i grobu SS-ovaca. Ne samo što se među intelektualcima tada rasplamsala rasprava oko tereta nacizma nego je ista lagalo primala konstruktivnu teorijsku dubinu. Na jednoj strani je bio Ernst Nolte, na drugoj Jirgen Habermas. Sukobljeni konzervativni i socijalliberalni blokovi intelektualaca su svoje argumente dizali na nivo konstruktivne teorije. Premda je u toku debate bilo i krupnih optužbi, razgranale su se i nove teorijske nijanse oko pitanja da li je Holokaust neuporedivi zločin ili se može porediti sa Gulagom. Izneta su i metodska upozorenja kako razne zločine porediti. Nepomirljivost nemačkih polemičara nije zastala na banalnom identitetskom sudaru konzervativaca i socijalliberala nego se nadmetala i po dubini teorije. Teorijske tekovine Historikerstreita su plodno uticale na potonje nemačke rasprave o fašizma i imale i međunarodni odjek. Jasno se pokazao antifašistički delatni potencijal teorije.

DELATNA MORALNA POLICIJA

U tekućim žestokim polemikama srpske humanističke inteligencije oko prirode protesta vladajućem režimu nema, nažalost, teorijske dubine. Više je na delu sudar zakavženih moralizovanih banalnosti. Utisak je da su čak angažovani novinari pouzdaniji u raščlanjavanju i analitički dublji od militantnih sukobljenih stvaralačkih intelektualaca sa univerziteta. Identitetski opterećeni režimski i opozicioni konzervativni intelektualci jednako moralistički meandriraju nacionalnu veleizdaju. Moralizam suvereno caruje na obema stranama. Zato što moral uspešnije od argumenata mobiliše pripisivanjem poštovanja i prezira. Teorija neretko zbunjuje, pa verovatno otuda danas nema dubljeg teorijskog promišljanja protesta. Delatna je moralna policija. Nema trezvenog promišljanja profila nove generacije ni dubljeg raščlanjavanja osobenog spoja njihovog iskustva i očekivanja. Sami intelektualci su barikadu lišili dubine. Više nego političari kojima teorija nije u opisu posla. Debata lišena dubine je gola svađa. Zato i teorijom protiv nasilja.

U suprotnom se zakavžene pozicije moralistički domišljaju a ne promišljaju. Moralizam je političko oružje zato što je beskompromisan i borben. Sklon je isključivom mišljenju, traži apsolutnu istinu iako je u biti partikularan, ideološki jednostran i subjektivan. Ne podnosi ambivalentno, arogantan je i netrpeljiv. Emocije se kanališu divljenjem i prezirom. Nema sredine. Moralizam guši teoriju i gnoseološki je slep. Mi smo bolji, humaniji i rodoljubiviji. Nema pogleda odozgo ni dubinske analize. Ostaje se na površini. Političari se, naravno, trude da složene probleme koji zahtevaju diferenciran intelektualni napor da bi se razumeli i rešili pojednostave uspešnom moralizacijom. Kroje hipemoralizam, jalovo nadgornjavanje oko neljudskosti i procedure. Ali zašto i intelektualci ne mogu da se izvuku iz ovog miljea?

Ne upozoravaju dovoljno da je nepomirljivost na ulicama srpskih gradova antagonizovana na osoben način. Da je više od sukoba između neukroćene bezobzirnosti i moralnog otpora bezobzirnosti. Ne vide da je govor o nepoštenju, iako mobiliše, zapravo saznajno prazan moralizam, da na bunt na ulicama treba gledati metamoralno, da je korupcija sistemska, kapitalistička, ne samo partijska. Da nije reč o ličnoj, pa ni isključivo o partijskoj gramzivosti nego o naročitoj sistemskoj strukturi moralnog nadzora. Investitorskoj koliko i radikalskoj. Nadzor je najčešće uokviren prohodnim etnomoralizmom i moralizovanim profitom. Od apologeta režima ne treba očekivati prosvećivanje. Ali od opozicione humanističke inteligencije bi valjalo očekivati razmađijavanje prinude moralizma. Na pendreke odgovarati i časom anatomije.

Nema ga. Nema dubljeg raščlanjavanja društvene uslovljenosti političke kulture i retorike vlasti, iracionalnog ponosa na dovođenje stranaca (ko će platiti auto-puteve), njene osobene arogancije praćene sažaljevanjem penzionera, prezirom opozicije i ponižavanjem plaćenika. Treba se dublje zamisliti zašto sve to već dugo uspešno uokviruje borbeni etnomoralizam? Zašto je evergreen mantra o nedužnoj naciji kao žrtvi i potplaćenim rodomrscima? U regionu skoro 40 godina ne malaksava integracija preko ekstremnih desničarskih emocija ne samo zato što je žrtva po sebi neodgovorna nego i otuda što stvaralačka inteligencija na razne načine doteruje u korak moralne procene i oponaša vlast koja ima monopol na razlikovanje javnog dobra i zla. Ni opozicioni intelektualci ne zaostaju za vlašću kada planski dramatizuju, polarizuju i emocionalizuju.

VOĐA NAVIJAČA

Nije Bokan jedini dramaturg. I konačno, zašto prilično spontano strah od izdaje kod uplašenog naroda lako prelazi u bes i zov za nacionalnim vođom? Dugi autoritarni etnocentrični paternalizam u Srbiji je tema koja traži svog Šekspira, ali i svog Benjamina. Nema ih. Zato je i delatan javni galopirajući govor mržnje i zato ne slabi reprodukovanje radikalske moralne toljage koja razna neslaganja uspešno pretvara u veleizdaje. Upravljanje besom odozgo koji inscenira i kanališe strahove, koristi metafore nasilja i pretnje medijski mešajući zabavu i strah, ide do upotrebljive panike, a debate vlasti i opozicije su teorijski neprovokativne.

Odsustvo teorije je pogubno. Treba se zapitati kakva kriza traži vođu navijača? Koji masovni strahovi normalizuju desni ekstremizam? Nema ni dubljih analiza nezadovoljstva nove generacije koja je odolela iskušenju poverenja u proceduru i pobunila se. Ni jasnog odgovora zašto joj budućnost nije ni nada ni utopija nego pretnja i distopija. Zašto joj je otadžbina crna rupa korupcije? Zašto su u epidemiji globalnog neoliberalnog egoizma srpski studenti usamljeni u ravnodušnom okruženju? I razapeti u nadanju?

Nije studentska nada zelena ni crvena jer je čvrsto okružena hegemonom mrkom etnomoralističkom i desnoekstremističkom vizijom poželjnog društva. Pa ipak, studenti su se pobunili i protiv nje. Subverzivni su zato što njen delatni diskurs nije zagađen neprogresivnim konfliktnim etnomoralizmom kao npr. kod većine hrvatske mladeži koja hrli na koncert Tompsona. I juna 1968. je samosvest zagrebačke inteligencije bila uspavana. Studentski protest u Srbiji je kadar da nadraste vlastito mrko desnoekstremističko okruženje.

RAZAPETI U NADANJU

Upravo ova okolnost je visoko provokativna i traži dublje objašnjenje. Dalje, zašto se u regionu samo Srbija ponajduže i uporno buni protiv vlasti, od pretorijanskih vojnih do studentskih otpora režimu? U čemu je konstruktivna uloga Beograda kao neposustalog virusa urbanog nepoverenja na Balkanu? Da li je subverzivni potencijal studenata u Srbiji proces dugog trajanja ili je puki niz slučajnih epizoda? U dijalogu oko ovih i sličnih pitanja intelektualci treba da koriste vlastita teorijska znanja. Da neguju teorijski agonizam i da produbljuju mišljenje o antagonizmu na ulicama. Ne da navijaju, nego da moralističko nadgornjavanje oko ljudskosti prepuste političarima.

Malo je ovog uzdržavanja. I opozicioni intelektualci se utapaju u političku kulturu vlasti i zapliću u retoričku zamku predsednika, moralnog paničara sa iskustvom sa tribina, koji osuđuje ulicu i integriše pristalice preklinjanjem i proklinjanjem. Intelektualci treba da se čuvaju banalne samoheroizacije i navijačkog žargona “neće proći”, koji podstiče samo skandiranje. Teorija ne traži aplauz nego sumnju. I još više, samosumnju.

Srpska istorija je prepuna iskustva u kom je odveć integracije počivalo na vođi, pa se sa sunovratom vođe rušila piramida vlasti. Ne ponavlja li se ovaj proces dugog trajanja i zato što je nedovoljno istražen? Rečju, aktuelno prkošenje i dobošarenje čelnika periferijskog srpskog kapitalizma traži i novu teoriju. Međutim, stvaralačka inteligencija nije na nivou važnog studentskog otpora. Protest jeste živa laboratorija i izazov, ali samo za političke analitičare i agencije za istraživanje javnog mnjenja. Ne i za dublju teoriju lišenu moralizma. Nema alternativne metamoralne teorije kao nadgradnje protesta koja bi bila kadra da zbuni i razoruža ateorijske režimske intelektualce. I da razgoliti pragmatizam raznih apologeta režima koji oko moralističke osovine skupljaju mržnju, bes i zavist, ali i vlastite strahove, pometenost i nesigurnost. Tome nasuprot, samo se oko hladnog teorijskog napora mogu zgusnuti dublja objašnjenja. Koja rasuđuju, a ne presuđuju. I objašnjavaju vezu ekonomskog i političkog viška vrednosti hipermoralizovane vlasti.