Zamislite da vas boli glava, ali umesto da posegnete za analgetikom, odete u obližnji park, gledate u zelenilo, slušate šum lišća i cvrkut ptica. Najnovije istraživanje je pokazalo da priroda ne samo da opušta, već može da ublaži i fizičku bol, piše za Klimu 101 Sonja Sudimac sa Maks Plank Instituta za ljudski razvoj u Berlinu.
Brojne prethodne studije već su pokazale da boravak u prirodi smanjuje nivo stresa, krvni pritisak, pa čak i moždanu aktivnost povezanu sa stresom.
Ipak, nedavno istraživanje tima naučnika iz Beča, Birmingema i Berlina posebno se bavilo time kako priroda utiče na bol. Rezultati ove studije, objavljene u prestižnom časopisu Nature Communications, pokazali su da gledanje kratkih, virtuelnih simulacija prirode može smanjiti osećaj bola. I to ne samo subjektivno, već i na nivou moždane aktivnosti.
Ispitanici su posmatrali snimke prirode dok su bili u magnetnoj rezonanci
Da bi ispitali kako priroda utiče na obradu bola u mozgu, naučnici su sproveli eksperiment koristeći magnetnu rezonancu i fokusirali se na regije mozga koje se aktiviraju kada osećamo bol.
U studiji je učestvovalo 49 ispitanika. Svako od njih je, dok je bio u magnetnoj rezonanci, primao blage električne impulse koji izazivaju kratkotrajan bol. Istovremeno su im prikazani petominutni snimci tri različita, kompjuterski kreirana, virtuelna okruženja: prirodnog (jezero okruženo drvećem i pticama), urbanog (jezero okruženo zgradama, ulicama i automobilima) i zatvorenog prostora (kancelarija).
Nakon što bi primili električni impuls, učesnici su odgovarali na dva pitanja: „Koliko je električni impuls bio bolan?“ i „Koliko je električni impuls bio neprijatan?“ na skali od „uopšte nije“ do „veoma“. Pošto ljudi različito doživljavaju bol, jačina električnih impulsa bila je individualno prilagođena – svaki ispitanik je prethodno ocenio jačinu bola na skali od „ne osećam ništa“ do „nepodnošljiv bol“.
Rezultati su pokazali da su ispitanici, dok su gledali snimke prirode, bol doživljavali kao manje intenzivan i manje neprijatan nego kada su gledali snimke urbane sredine ili kancelarije.
Ono što je još zanimljivije jeste da se ta razlika nije pokazala samo u odgovorima ispitanika, već i na neuralnom nivou. To jest, gledanje prirode smanjilo je ne samo subjektivni doživljaj bola, već i procesuiranje bola u mozgu. Iako su prethodna istraživanja pokazala da priroda može da ublaži subjektivni osećaj bola, ova studija je prva koja je taj efekat potvrdila i u mozgu, koristeći magnetnu rezonancu, kao objektivnu metoda merenja, umesto oslanjanja isključivo na subjektivne odgovore ispitanika.
Priroda utiče na fizičku percepciju bola
Istraživači su se zatim pitali – koji tačno delovi mozga manje obrađuju bol dok smo izloženi prirodi? Da li su to regije povezane sa tzv. „nižim” aspektima bola, odnosno one koje se bave senzornim procesima o tome gde boli, koliko boli i kakav je to bol? Ili su možda u pitanju „viši” nivoi obrade bola, tj. regije mozga koje učestvuju u emocionalnom i kognitivnom doživljaju bola?
Rezultati studije su pokazali da razlika u moždanoj aktivnosti tokom gledanja prirodne i urbane sredine postoji upravo u onim regijama mozga zaduženim za „niže” aspekta bola, tj. u onima koji su vezani za primarnu, fizičku percepciju bola, ali ne u regijama vezanim za „više” aspekte bola, zaduženim za naknadno tumačenje doživljaja bola.
Drugim rečima, priroda deluje pre svega na osnovni, telesni nivo obrade bola, a ne na emocionalnu procenu ili očekivanje da će priroda ublažiti bol. Prema tome, ovi rezultati pokazuju da dok smo izloženi prirodi ne samo da subjektivno manje doživljavamo bol, već naš mozak u manjoj meri bol i obrađuje.
Dve teorije nude odgovore na pitanje – zašto nam priroda toliko pomaže?
Postoje dve glavne teorije koje pokušavaju da objasne zašto priroda ima pozitivan uticaj na nas. Jedna, teorija smanjenja stresa (engl. Stress Reduction Theory), tvrdi da ljudi, pošto su tokom hiljada godina živeli u prirodi, teže da se vrati prirodi kao svom prirodnom staništu. Prema ovoj teoriji, čim stupimo u kontakt s prirodom, automatski dolazi do pada nivoa stresa – kako subjektivnog osećaja, tako i fizioloških indikatora stresa, poput pulsa, i krvnog pritiska.
Druga je teorija obnavljanja pažnje (engl. Attention Restoration Theory), koja tvrdi da priroda pomaže da se obnovi pažnja koja je iscrpljena svakodnevnim mentalnim naporima. Kada se nađemo u prirodnom okruženju, poput šume ili pored reke, naša pažnja se spontano usmerava na zvuke vode, lišća ili ptica, bez ikakvog svesnog truda i tako se regeneriše. Za razliku od urbanog okruženja, u kom moramo stalno da budemo fokusirani i filtriramo informacije, priroda obnavlja našu pažnju, bez potrebe za aktivnim trudom.
U kontekstu bola, druga teorija izgleda relevantnije. Kada gledamo prirodne prizore, naša pažnja se usmerava na nešto prijatno i zato manje razmišljamo o bolu.
To potvrđuju i rezultati ove studije – ispitanici su rekli da su se, tokom gledanja prirodnih scena, lakše nosili sa bolom upravo zato što im je pažnja bila skrenuta sa neprijatnog osećaja. Zanimljivo je i da sličan efekat beleži i jedna ranija studija, koja je pokazala da dvomesečna praksa usmerene pažnje (engl. mindfulness) dovodi do smanjenja moždane aktivnosti povezane sa obradom bola, verovatno kroz povećanu mogućnost voljnog usmeravanja pažnje.
Ovi rezultati su primenjivi, ali je put do primene dug
Ostaje ključno pitanje – kako bismo ove rezultate mogli da primenimo u svakodnevnom životu?
Ako virtuelni prikaz prirode može da ublaži bol, bolnice i stomatološke ordinacije bi mogle da uvedu video ili audio snimke prirodnih ambijenata, pa čak i mirise, kao jednostavan i pristupačan način za ublažavanje bola kod pacijenata.
S druge strane, pošto su u ovoj studiji korišćeni snimci virtuelne prirode, ne možemo sa sigurnošću reći da bi stvarna priroda imala isti efekat. Da bismo ovo ispitali, bilo bi potrebno sprovesti dodatne eksperimente u kojima bi ispitanici zaista boravili u prirodi, na primer, šetali kroz park ili šumu.
Takve eksperimente je, međutim, teže sprovesti, jer, zbog statičnosti magnetne rezonance, nije moguće meriti moždanu aktivnost tokom boravka u prirodi. Jedna mogućnost bi bila da se moždana aktivnost meri pre i posle odlaska u prirodu, ali je pitanje da li bi efekat prirode na mozak dovoljno trajao da bi se mogao izmeriti posle povratka iz prirode. Zanimljivo je da autori studije ukazuju na to da odlazak u prirodu možda nije ni neophodan, s obzirom da je samo gledanje virtualne prirode u ovoj studiji bilo dovoljno za ublažavanje bola.
Međutim, put do korišćenja prirode umesto analgetika je veoma dug.
Iako veoma značajno, ovo je tek prvo istraživanje koje je pokazalo da priroda može imati pozitivan uticaj na doživljaj bola i njegovo procesuiranje u mozgu. Da bi se ovi rezultati koristili u praksi, potrebna su dodatna istraživanja koja bi detaljnije ispitala te efekte.
Na primer, buduće studije bi mogle da koriste druge, realističnije izvore bola, umesto elektro impulsa, kao što je bol tokom stomatološke intervencije. Ključni sledeći korak bi bio ispitati da li u takvim svakodnevnim bolnim situacijama, kao što je poseta zubaru, gledanje ili slušanje prirode može da umanji doživljaj bola.
Osim toga, ovi rezultati otvaraju mogućnost da priroda postane deo terapije, ne samo kod akutnog, već i hroničnog bola. Na primer, buduće studije mogu da ispitaju da li priroda smanjuje i hronični bol, kao što je bol pri migrenama ili bol kod osoba koje imaju endometriozu.
Zeleni recepti i zeleni gradovi
Istraživanja u ovoj novoj naučnoj oblasti, neuronauke životne sredine (engl. Environmental Neuroscience), sve više ukazuju na to da priroda može imati pozitivan uticaj ne samo na mentalno zdravlje, već i na zdravlje mozga. Buduća istraživanja mogu doneti naučno zasnovane podatke koja bi mogle da utiču na kreiranju politika, kako u oblasti zdravstva, tako u planiranju urbanog prostora.
Kada je reč o zdravstvenim politikama, ovakve studije pružaju naučnu osnovu za uvođenje tzv. zelenih recepata (engl. green prescription).
Zeleni recept je terapija koju prepisuje lekar, a koja podrazumeva izlaganje prirodi (stvarnoj ili virtuelnoj) u cilju smanjenja stresa, ublažavanja simptoma bolesti i opšteg poboljšanja mentalnog zdravlja.
Ovakva praksa već postoji u zemljama poput Ujedinjenog Kraljevstva, Japana, Novog Zelanda, i Kanade i pokazali su se uspešnim pogotovo kod onih pacijenata koji pate od stresa.
S druge strane, naučni dokazi o zdravstvenim benefitima prirode mogu uticati i na politike uređenja gradova, kroz povećavanje broja zelenih površina u urbanim sredinama. Zelene površine ne samo da prečišćavaju vazduh i ublažavaju posledice klimatskih promena, već i blagotvorno deluju na naše fizičko i mentalno zdravlje.
Zato je jedan od ključnih ciljeva ovih istraživanja da doprinesu stvaranju gradova u kojima su parkovi, drvoredi i šumske zone ne samo estetski dodatak, već dostupni, funkcionalni prostori koji unapređuju zdravlje svih građana.
Ovakvi nalazi predstavljaju snažan podsticaj za primenu zelenih recepata i razvoj zelenih gradova, ukazujući na to da je ulaganje u svako drvo, park ili šumski kutak – ulaganje u zdravlje građana.
