Građani novobeogradskog Bloka 4 već mesecima protestuju, a razlozi za bunt su i razumljivi i jezivi: privatni investitor je na zelenoj površini započeo gradnju objekta, valjda nekakvog hotela, koji je zazidao jednu stambenu zgradu, neposredno se oslanjajući na nju. Stanarima su oduzeti i svetlost i vazduh, o komociji da ne pričamo. Investitor je nekako, a znamo kako, uspeo da dobije građevinsku dozvolu za ovaj, nazovimo ga slobodno tako, varvarski čin, a pritom je uspeo da privatizuje i deo ulice i pešačkog prelaza.
Čak i za Vučićevu Srbiju, čiji se gradovi uništavaju gradnjom, u kojima se urbanistički planovi prilagođavaju investitorima i sveopštoj pohlepi, proizvodeći urbani kolaps odnosno gradove neverovatnih nemogućnosti kojima dominira miris kanalizacije – ovo deluje previše.
Ljudi u žutom i ljudi u crnom
Na ekranima smo mogli uživo da pratimo protest građana, te da vidimo da je investitor za obračun sa njima angažovao i privatnu agenciju za obezbeđenje, ali i neke „čudne“ i prilično nervozne bezbednosne čilce u žutim prslucima, od kojih je jedan sprečavao televizijsku ekipu N1 da izveštava, psujući je i vređajući. Ne znamo ko su ljudi u žutom, koja je njihova uloga, kakve su njihove nadležnosti, odakle im pravo da fizički nasrću na demonstrante, ali ako bolje razmislimo – mi ne znamo ni ko su ljudi u crnom koji nose oznaku jedne privatne agencije za obezbeđenje. Znamo samo da su dva policajca stajala sa strane i posmatrala ovaj događaj kao fudbalsku utakmicu, ne uzbuđujući se zbog degeneka.
Proteklih godina, otkako u Srbiji, uz manje pauze, traju najrazličitije građanske demonstracije, agencije za privatno obezbeđenje su postale deo našeg političkog foklora. Iako postoji zakon koji uređuje njihovo funkcionisanje, daleko od toga da se one pridržavaju bilo kakvih regula, i to je vrlo očigledno. Pre svega, služe za zastrašivanje i ponižavanje političkih i drugih oponenata.
Potom, često primenjuju, i pred očima kamera, nasilje nad građanima, pa i prema opozicionim poslanicima i odbornicima u republičkim i drugim parlamentima, što bi se reklo – u njihovim kućama. Primera je bezbroj, setimo se sukoba unutar republičkog parlamenta, ispred vojvođanske skupštine, u Kraljevu, na Zvezdari, Čukarici…
Privatnih „gorila“ koliko i policajaca
Prema procenama, u privatnim agencijama za obezbeđenje u Srbiji uposleno je između 40 i 50 hiljada ljudi, otprilike isto koliko broji celokupno Ministarstvo unutrašnjih poslova. Brojka je verovatno i veća, a govori se da najmanje jedna trećina „sekjuritija“ radi „na crno“.
Po zakonu, među njima ne bi trebalo da bude onih koji su krivični gonjeni, ali s obzirom da ne postoji ozbiljan nadzor njihovog rada, to se sasvim sigurno ne poštuje, pogotovo ne kod onih koji su nevidljivi, odnosno nisu stalno zaposleni i lovu primaju u kešu.
Ne postoji ni nadzor ko od njih poseduje oružje i kakvo je oružje u pitanju. Iz državnih i drugih javnih budžeta prema privatnim agencijama za obezbeđenje slivaju se desetine i desetine miliona evra, a angažuju se one koje su bliske režimu, ako drugih uopšte i ima, bar među velikim igračima. Verovatno ima malih agencija koji rade po zakonu, verovatno.
Za „gorile“ se regrutuju oni iz nižih socijalnih slojeva, koji su obrazovanje sticali ili u teretanama ili u grupacijama žestokih momaka sa vrelog asfalta. Pošto nemaju poslovne alternative, veoma su lojalni gazdama, koji su opet lojalni vlastima. Stručnjaci odavno upozoravaju na politizaciju sektora, odnosno da se izgubila bilo kakva linija razgraničenja između SNS-a i privatnih agencija za obezbeđenje, odnosno da je politička podobnost ako ne uvek, ono u ogromnoj većini slučajeva – uslov za pristupanje agencijama.
Paralelna struktura vlasti
SNS je u napravio paralelnu strukturu vlasti koja se proteže od vrha države pa do mesnih zajednica, a u kojem paravlast zapravo ima daleko veću moć. Tako izgleda stvar stoji i kada je reč o bezbednosnim službama. I paravlast i parabezbednost teško je razdvojiti od kriminalnih organizacija i mafijaških bosova.
Ako uposlenima u agencijama dodamo i one „momke u crnom“ koje, bez oznaka agencije, takođe viđamo u velikim brojkama u institucijama vlasti, ispred stranke i na raznim ćaci-domjencima, pa potom i one koji ordiniraju u žutim prslucima kao u slučaju Bloka 4, ne smemo ni da zamislimo koliko je brojna ova „vojska“.
Jasno je jedno: ona predstavlja grupaciju koja štiti režim i sve one koji su na ovaj ili onaj način nakačeni na njega, pogotovo bogatune – od građana.
Čak bi se moglo reći da su naprednjaci, koji imaju onako bremenita iskustva sa sličnim akcijama tokom devedesetih – na ovaj način formirali svoje paravojne formacije. Simbolično, sve preživele vođe paravojnih formacija iz devedesetih nalaze se u naprednjačkom lancu korupcije i interesa, a neke od njih smo videli i kako špartaju „ćacilendom“, te razmenjuju intelektualna iskustva sa studentima koji žele da uče, uče i samo uče.
Od ove paravojske sada ne trebaju da strahuju građani susednih država, gde su „arkanovci“, „šešeljevci“, „bokanovci“ i drugi činili, malo je reći, velike zijane, pritom namlativši para za nekoliko generacija. Sada je ta sila okrenuta prema građanima Srbije. Valjda tako idu prirodni procesi.
No, ne treba paničariti: kako su izgubili sve ratove, izgubiće i ovaj.
