Dve godine od „Ribnikara“: Ovakve tragedije se ne smeju ponoviti

Po ugledu na Evropski dan žrtava (22. februar) – koji poziva na unapređenje zaštite i prava žrtava i pružanje sistemske podrške – Viktimološko društvo Srbije (VDS) pokrenulo je inicijativu da se u Srbiji ustanovi Dan sećanja na žrtve masovnih ubistava. Nakon razgovora sa porodicama ubijenih u OŠ „Vladislav Ribnikar“, kao i u selima Dubona i Malo Orašje, odlučeno je da dani sećanja budu 3. i 4. maj. Inicijativu VDS-a podržali su stručnjaci i građani – peticiju je potpisalo više od 11.000 ljudi.

„Cilj je bio da se tokom tih dana setimo svih koji su stradali u masovnim ubistvima u Srbiji. Od 2002. do aprila 2023. godine, zabeleženo je još sedam takvih zločina, u kojima je život izgubilo 47 osoba, dok je veliki broj njih povređen“, kaže za „Vreme“ Sanja Ćopić, profesorka Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, predsednica UO Viktimološkog društva Srbije i članica Multidisciplinarnog tima za uspostavljanje Memorijalnog centra u znak sećanja na žrtve masovnog ubistva u Oglednoj osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”.

„Vreme“: Zašto je važno sećati se žrtava?

Sanja Ćopić: Obeležavanje Dana sećanja ima za cilj da pošalje jasnu poruku javnosti, institucijama i društvu: ovakve tragedije se ne smeju ponoviti. Kroz ove datume iskazuje se i podrška porodicama ubijenih, koje su takođe žrtve – često nevidljive, zaboravljene i bez dovoljne podrške. Mnogi ne znaju koja su njihova prava, niti se vodi računa o njihovima potrebama i procesu oporavka.

Sećanje je i pokretač pitanja – zašto se nešto dogodilo, šta je propust sistema, i kako da se spreči ponavljanje. Potpisnici peticije su u komentarima najčešće isticali da je Dan sećanja potreban „kao opomena za budućnost“. On može biti podsticaj za razvoj programa prevencije nasilja, kontrole oružja i pronalaženje strateških odgovora za podršku preživelima. Oporavak zajednice ne tiče se samo onih neposredno pogođenih, već celog društva.

Konačno, ovi dani su i prilika da se zapitamo – šta smo do sada uradili u prevenciji i na čemu treba da radimo.

Koja je uloga medija u kolektivnom pamćenju? Gde pomažu u pomenutim procesima, a kada njihovo izveštavanje vodi retraumatizaciji?

Važno je staviti akcenat na žrtve i preživele. Često se zaboravljaju i ranjeni. Zatim, u slučaju masovnog ubistva 3. maja, posredne žrtve su i druga deca koja idu u OŠ „Vladislav Ribnikar“, kao i zaposleni. U Maloj Duboni i Orašju, to je lokalna zajednica. Zatim, ljudi koji su im pružali pomoć.

Mediji bi trebalo više da govore o žrtvama, merama podrške i prevenciji. A nažalost, nakon tragedija, medijska pažnja bila je mahom usmerena ka počiniocima – što je potpuno pogrešno.

Dobar primer doprinosa su, recimo, video materijali u okviru komemoracija, koji oživljavaju uspomene na ubijene. Usvojen je i predlog da se, vezano za 3. maj, obeležava Nedelja sećanja i zajedništva, u okviru školskog kalendara. Tokom te nedelje prošle godine, brojne škole su kroz humanitarne aktivnosti, predstave, skupove i takmičenja iskazale solidarnost i posvećenost vrednostima važnim za prevenciju nasilja.

Šta donosi ovogodišnji program komemoracije 3. maja?

Program druge komemoracije 3. maja osmišljen je kroz dve komplementarne celine – jednu posvećenu sećanju, drugu društvenoj odgovornosti.

Sećanju na decu i Dragana posvećena je radionica „Vrlo jato u Vrtu vrlina“, gde učesnici oslikavaju bele ptice inspirisane vrlinama koje su u sebi nosili Bojana Asović, Ana Božović, Katarina Martinović, Mara Anđelković, Ema Kobiljski, Sofija Negić, Andrija Čikić, Adriana Dukić, Angelina Aćimović i Dragan Vlahović. Te ptice postaju deo prostorno-zvučne instalacije na Malom Tašmajdanu – „Vrt vrlina“. Prikazivaće se na televizijama i portalima animirani video rad „Beskonačne niti“, koji sam pomenula, a koji memorijalizuje njihove živote.

Popodnevni deo programa otvara pitanja i traži odgovore. Tema ovogodišnjeg Foruma za razgovor 3. maja je – prećutkivanje. Posetioci će anonimno odgovarati na pitanja o tome šta prećutkujemo i zašto. Neki od odgovora biće pročitani javno, kao simbolički čin suočavanja sa odgovornošću. Forum se završava tribinom „Otvaranje crne kutije 3. maja“, na kojoj učestvuju Vanja Bajović, Jovana Gligorijević, Aleksandar Baucal i Veran Matić, a koja tematizuje otvorena, konkretna  pitanja odgovornosti i potrebe za promenama postojećih ili definisanja novih procedura u obrazovanju, pravnom sistemu i medijima, koji bi bili adekvatan odgovor institucija i društva na mnogostruke uzroke i posledice masovnog ubistva 3. maja 2023.

Vi ste i članica Multidisciplinarnog tima za uspostavljanje Memorijalnog centra u znak sećanja na žrtve masovnog ubistva u OOŠ „Vladislav Ribnikar“. Koji su koraci do sad učinjeni?

Iskustvo iz drugih zemalja pokazuje da je memorijalizacija složen i dugotrajan proces. Ne postoji univerzalni model – svaki kontekst je specifičan i zahteva pažljivo građen konsenzus. Memorijal ne sme biti izvor podele, niti prostor na koji ćemo za 20 godina gledati sa nerazumevanjem.

Multidisciplinarni tim, u saradnji sa porodicama žrtava i Radnom grupom, načinio je prve korake: organizovani su sastanci sa stranim ekspertima, razvijena je metodologija konsultacija i pripremljen upitnik za intervjue sa porodicama stradalih, kao i za anketu sa zaposlenima u školi, roditeljima i učenicima. Ti su razgovori urađeni. Sledeći korak je uključivanje šire javnosti u dijalog: šta memorijal treba da predstavlja, koje vrednosti da neguje i koje poruke da šalje?

I prošle godine je na Tašmajdanu organizovan forum na kom su građani mogli da ostave svoje odgovore – na papiru ili putem QR koda – o tome kako su ih događaji 3. i 4. maja promenili i šta očekuju od društva. Analiza tih odgovora predstavljaće dragocen doprinos daljem oblikovanju ideje memorijalnog centra.