Ljubomir Simović (1935-2025): Pesnik koji nije želeo da ćuti

Jedan od najvećih modernih srpskih pesnika i dramskih pisaca Ljubomir Simović preminuo je u noći između 16. i 17. aprila u Beogradu.

Simović je bio jedan od redovnih članova Srpske akademije nauka i umetnosti koji su se redovno izjašnjavali o aktuelnim dešavanjima u društvu.

„Ova pobuna mora da dovede do političkog rezultata koji će obezbediti da se sve nadležnosti vrate u legalne institucije, da se uspostavi i obezbedi demokratski karakter ove zemlje, da se uspostave dobri odnosi pre svega sa susedima i da Srbija, kao evropska zemlja, ozbiljnije pristupi problemu svog ulaska u Evropsku uniju“, rekao je akademik o studentskim protestima za list „Danas“ u februaru ove godine.

Kako je govorio za „Vreme“

Čuveni akademik dao je dva intervjua za nedeljnik „Vreme“, 2014. i 2019. godine. Njegove reči, izgovorene pre šest i jedanaest godina, aktuelne su i danas.

„U našem današnjem političkom životu naprosto buja govor mržnje, a neznanje nikada nije toliko vladalo javnom scenom kao danas“, govorio je akademik za „Vreme“.

Pričao je Simović 2019, između ostalog, i o razaranju kulturnog nasleđa Beograda.

„Posle oslobođenja Užica, na samom kraju Drugog svetskog rata, na Žitnoj pijaci – sad je to Trg partizana – održavao se miting. Sećam se da je na krovu pijačne vage, na kojoj su nastupali učesnici i govornici, profesor muzike Dragoljub Jovašević pevao:

Granuo je, evo, već i Prvi maj,
Rusi u Berlinu sada piju čaj.

Ja sam na tom mitingu, kao učenik trećeg razreda osnovne, recitovao neku satiričnu pesmu o okupiranom Beogradu. Zaboravio sam, davno, i tu pesmu, i ko je njen autor. Ali, gledajući šta se u Beogradu dešava poslednjih godina – od Slavije i Savamale, preko Beograda na vodi, preko ukidanja Glavne železničke stanice, do raskopanih bulevara, do Trga republike, do premeštanja živog Starog savskog mosta sa reke na livadu, do jarbola, i do žičare i gondole na kalemegdanskoj tvrđavi, posle toliko godina, setio sam se početnih stihova te satire:

Beograde, slavni stari grade,
šta od tebe u ludilu rade!“

Srbija kao kafana „Šargan“

U razgovoru za „Vreme“ 2014. godine, Simović je pričao o premijeri njegove drame „Čudo u Šarganu“ u Narodnom pozorištu Užice.

„Posle raspada Jugoslavije neki narodi su definisali, organizovali i stabilizovali svoje države. Mi spadamo među one koji to nisu uradili. Srbija se pretvorila u zemlju koja uvozi pasulj i beli luk, a izvozi odlikovanja“, rekao je Simović.

Dodao je da je kafana „Šargan“ šezdesetih godina prošlog veka bila ostrvo odbačenih na periferiji Beograda, dok danas to nije slučaj.

„Danas je cela Srbija postala kafana ‘Šargan’. Kafana puna poniženih ljudi bez perspektive i nade. Jedino je onaj periferijski politički aktivista Mile, u međuvremenu, verovatno postao ministar, ako ne i nešto veće od toga“.

Biografija i bibliografija

Ljubomir Simović rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu. U rodnom gradu završio je osnovnu i srednju školu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik.

Radni vek je proveo kao urednik u kulturnoj redakciji Radio Beograda.

Objavio je pesničke knjige: Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (1983), Gornji grad (1990), Igla i konac (1992), Ljuska od jajeta (1998), Tačka (2004) i Planeta Dunav (2009).

Izbori iz Simovićevog pesništva objavljen su u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994), Učenje u mraku (1995), Sabrane pesme I-II (1999) i Pesme. Knjiga prva i Pesme. Knjiga druga (2005).

Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Simovićeve drame su izvođene na mnogim srpskim scenama, kao i u inostranstvu.