Peruanski pisac Mario Vargas Ljosa bio je jedan od najvažnijih pisaca dvadesetog veka. Na književnu scenu silovito je kročio 1963. godine romanom Grad i psi, da bi četiri godine kasnije sa Zelenom kućom, koja je odmah pokupila važne nagrade, postavio poetsko-tematske osnove svog pisanja: politika, erotika, razaranje predrasuda, mitova i malograđanskog duha. A onda 1969. godine remek-delo Razgovor u katedrali o tehnici diktatorske vladavine – sa sve službama, batinašima, partijskom policijom, kriminalcima i huljama – te o tome kako se diktature, zbog nesolidnog materijala od kojeg su sačinjene, ruše iznutra. Panteleon i posetiteljke iz 1973. godine, urnebesna kritika vojske u kojoj se Ljosa prepušta svom smislu za humor, ali ne postaje zbog toga manje prodoran. Naprotiv. Dok se smejemo grohotom ili se, u predahu, smejuljimo, jezički Ljosin valjak razgrađuje upravo one strukture koje spolja izgledaju kao armirani beton. Ljosa je, naprosto, ismejao vojsku, a za pompezno ozbiljne vojne hunte, kojih u Latinskoj Americi nije manjkalo, smeh je opasna pojava. U sledećem romanu, Tetka Hulija i piskaralo iz 1977. godine, ne manje duhovitom od Panteleona, Ljosa priča priču o zabranjenoj ljubavi, ali posredno, kroz loše pisanje, govori o pisanju. Istovremeno pokazuje u kojoj meri je, s lakoćom dakle, umeo da menja pripovedačke i tematske registre. Četiri godine mu je posle Tetka Hulije bilo potrebno da proizvede još jedno remek-delo, Rat na kraju sveta (što je kod nas loše prevedeno kao Rat za smak sveta), možda i najsloženiji njegov roman. Uz to, događa se, ni manje ni više, nego u Brazilu, jedinoj zemlji Latinske Amerike u kojoj se ne govori španski. Napisan prema istinitom događaju u kojem se, krajem 19. veka, naseobina pobunjenika, u nedođiji, na kraju sveta, žestoko odupirala regularnoj vojsci – važnim svojim delom ovo je i ratni roman – u Ratu Ljosa do maksimuma usložnjava pripovedanje, dopušta sebi digresije kakve do tada nije pravio, a da tekst nijednog trenutka ne zatrpa suvišnim epizodama, ili zamornim detaljima. Povest o Majti iz 1984. godine može se smatrati poslednjim velikim Ljosinim romanom, napisanim u dvadesetak njegovih najboljih godina, ali je, istovremeno, taj roman i svojevrsna najava Ljosinoj opadanja kao pisca. Razumljivo. Tih godina, otprilike, Ljosa “otkriva” politiku, kao i niz drugih aktivnosti koje ga, na jedan, drugi, ili treći način, odvraćaju od pisanja. Od kasnijih romana pažnju zaslužuju, verovatno, Pohvala pomajci iz 1988, zapravo erotska novela ponovo o problematičnoj ljubavi (ili problematičnom seksu kojeg, možda, nije ni bilo), donekle Don Rigobertove beležnice iz 1997. godine i Jarčeva fešta iz 2000. godine, o Rafaelu Leonidasu Truhilju Molini, predsedniku Dominikanske Republike i jednom od najkrvoločnijih latinoameričkih diktatora.
Nobelovu nagradu za književnost dobio je prekasno, 2010. godine, čitavih tridesetak godina posle dostizanja zenita, ali ju je bez ikakve sumnje zaslužio. Pisao je Ljosa i sjajne esje o Markesu (1971), Floberu (1975), kasnije Viktoru Igou, Rubenu Dariju, Karlosu Onetiju i Borhesu (s kojim pravi odlične razgovore), ali se esejima ozbiljno odao tek u 21. veku kada je i sam verovatno shvatio da je izgubio silinu spisateljskog zamaha.
Važan je Ljosa i zbog toga što je bio jedan od pisaca koji su izazvali ono što se šezdesetih i sedamdesetih godina nazivalo latinoameričkim bumom. Izraziti individualci koje su povezivali jezik i to što su rođeni na istom kontinentu – Meksikanac Karlos Fuentes, Čileanac Hoze Donoso, Argentinac Hulio Kortasar, Kubanac Aleho Karpentjer, Kolumbijac Gabrijel Garsija Markes, Paragvajac Augusto Roa Bastos (a svi oni na ramenima divova poput Huana Rulfa, Migela Anhela Asturijasa, Ernesta Sabata i, naravno, Horhea Luisa Borhesa… da pomenemo samo najpoznatije) – napravili su talas koji je, pored zapanjujuće književne svežine, imao i važne političke implikacije, budući da su se, doslovno svi, borili protiv diktatura u svojim zemljama. Svaki od tih velikih majstora razvio je sopstvenu poetiku nepristajanja na lošiju stvarnost i u toj poetici beskompromisno istrajavao. Latinoamerički talas – možda i književni cunami – s takvom je silinom zapljusnuo Evropu, još uvek ne sasvim oporavljenu od Drugog svetskog rata, da su iz ustajale književne sredine, sada osvežene novom krvlju, počeli da se pomaljaju (pomalo kao čudovišta iz močvare) uistinu veliki evropski pisci. Uostalom, taj će talas, s odloženim dejstvom doduše, dve decenije kasnije osvežiti i samu Španiju decenijama sputanu diktaturom Franciska Franka.
I Ljosa je, poput svojih kolega, govorio nekoliko jezika, živeo je u Evropi i odlično poznavao evropsku kulturu, te spajao, na dotad neviđen način, latinoameričko i evropsko iskustvo. Upravo se za Ljosu i Kortasara (i Borhesa, naravno) ume reći da su najevropskiji od latinoameričkih pisaca koji su pokrenuli talas. Zbog toga se Ljosa s jednakom usredsređenošću može čitati iz obe perspektive: bez obzira na to što se najslavniji njegovi romani događaju u Latinskoj Americi, upravo ih evropska perspektiva čini bliskima Evropljanima, a da se, opet, iz dubine iskustva Perua, Argentine, Kolumbije ili Čilea rađaju likovi kakvi nisu hodali evropskim tlom.
