Malo je televizijskih serija koje su izazvale toliko reakcija kao Adolescencija, zastrašujuća priča o uticaju tehnologije na život pre svega mladih ljudi, a sledstveno i na živote svih koji ih okružuju, to jest na celo društvo. Realnost te priče je ono što nas plaši, to što njene elemente prepoznajemo u sopstvenom životu. I što se taj uticaj tehnologije, i dobar i loš, može doživeti i u samom procesu gledanja.
Bilo je televizijskih serija koje su praznile ulice i u pred digitalno doba, do pre dvadesetak godina. Ali ovo je prva serija o kojoj se masovno priča, a da nije prikazana na televiziji već se gleda na striming platformi, eventualno je neko pribavio piratsku kopiju na u-es-beu. To pravi prvu podelu, generacijsku. Stariji, uglavnom, gledaju televiziju, ne pretplaćuju se na strimove, nevični su pirateriji i nisu primarna publika ove serije. Što je prva tehnološka posledica.
Sledeća stvar je sama priča. Ona nam prikazuje kako je današnje društvo bezrezervno prihvatilo tehnologiju. Mobilni telefon postao je masovni medij i prepustili smo mu najmlađe bez ikakve kontrole. Dozvolili smo im da se tamo stihijski društveno organizuju, da dolaze do saznanja koja ne mogu da procesiraju na ispravan način. Naopaki zaključci vode ka rđavim posledicama, a oni koji bi trebalo decu da usmeravaju i štite od pogrešnih uticaja – roditelji i nastavnici – nisu ni svesni opasnosti. Jer je ne vide i ne razumeju dok se iz digitalnog sveta ne prenese u realni. A tada je obično kasno i to je suština ove priče.
S druge strane, tehnologija otvara neverovatne prilike za razvoj i učenje što svaki pokušaj ograničavanja ili zabrane čini uzaludnim i besmislenim. Pravi pristup bio bi usmeravanje, što neće biti lako. Poruka koju je većina gledalaca prepoznala jeste da sa decom mora mnogo više da se razgovara. Poruka koju većina nije razumela je gde i kako se taj razgovor vodi. To više nije porodični ručak iz holivudskih filmova, nije ni učionica u kojoj više nema neprikosnovenih autoriteta, to mora da uključi prepoznavanje digitalnog prostora u kojem se adolescenti kreću. U tim razgovorima im se ne “otkriva svet” jer im je mobilni telefon već “aploudovao” silu informacija koje ne mogu da obrade. Potreban je neko da to složi. Ako ume.
Konačno, tehnologija nam šalje poruke i iz same produkcije serije. Svaka epizoda snimana je u jednom kadru, ali je kamera u neprestanom pokretu. Razlog što to uspevamo lako da pratimo nije samo dobra radnja koja nas uvlači u priču već i vizuelna kultura koju nam je tehnologija nametnula. Kamera se kreće spontano kao na Jutjub i Tiktok klipovima koje svakodnevno gledamo. Kada se u jednom trenutku podigne i uzleti iznad gradića u kojem se radnja dešava, gledalac isprva ne vidi ništa neobično jer smo se navikli na snimke napravljene pomoću drona.
Serija je snimljena veoma pristupačnom opremom. Sve što je korišćeno, kamera i objektiv, nosači kamere, gimbali, dronovi koštalo je koliko i jedan bolji automobil srednje klase. Tehnologija je mogućnost snimanja ovakve serije ograničila ne cenom opreme, kako je to bilo u prošlosti, već kreativnošću autora. To je najveća pobeda čoveka nad tehnologijom u ovoj priči i pouka da u dobrim rukama ona daje umetničko delo visokog kvaliteta. U lošim rukama ona postaje tema tog dela.
Saša Vuković Boske priznao je da je ubio Aleksandra Nešovića Baju u restoranu „27“, ali tvrdi da je to učinio iz straha za sopstevni život. Govorio je i o Miliću, koji ga je navodno pozvao u restoran, kao i o pokušajima da preko posrednika dođe do Marka Krička
Zašto Vučić najavljuje najave svoje ostavke i datuma raspisivanja izbora? Šta su mu političke kombinacije? Kako nastoji normalizirati nenormalno? Zbog čega naprednjaci više nemaju dobar pobednički model za izbore? I kakva je u svemu ovome uloga tihe i ćutljive većine
Mi smo ustali protiv. U prethodnih deset godina mnogo puta sam upozorila kuda vodi govor mržnje i imam za to pisane dokaze. Međutim, ovde se ništa ne čuje od zaglušujuće buke proizvođene kako bi se mase držale u stanju ludila dobro proučenim metodama za držanje vlasti
Najnoviji podaci o broju i položaju izbeglica, objavljeni uoči 20. juna, Svetskog dana izbeglica, ujedno su i podsetnik i poziv na razmišljanje. Svake godine ovaj dan je povod da se oda priznanje snazi i dostignućima izbeglica, uz uvažavanje teškoća kroz koje su prošle i izazova sa kojima se i dalje suočavaju. Sada je vreme da obnovimo našu posvećenost solidarnosti. Pravo na traženje sigurnosti bilo je stvoreno upravo za ovakve trenutke
Plašim se da će nas ideja o razgovaranju s mašinama – komadićima plastike koji po definiciji ne mogu imati nikakvo životno iskustvo, osećanja, moralnost ili osećati povezanost – ili o zaljubljivanju u njih i seksu te psihoterapiji s njima, izvući izvan nas samih, umrtviti nas, otuđiti od ljudi u tolikoj meri da ne znam kako ćemo sebe prepoznati, da li ćemo i dalje biti ličnosti
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Intervju: Radovan Lazić, tužilac
Kako je kontaminiran slučaj Veselina Milića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
