Malo je televizijskih serija koje su izazvale toliko reakcija kao Adolescencija, zastrašujuća priča o uticaju tehnologije na život pre svega mladih ljudi, a sledstveno i na živote svih koji ih okružuju, to jest na celo društvo. Realnost te priče je ono što nas plaši, to što njene elemente prepoznajemo u sopstvenom životu. I što se taj uticaj tehnologije, i dobar i loš, može doživeti i u samom procesu gledanja.
Bilo je televizijskih serija koje su praznile ulice i u pred digitalno doba, do pre dvadesetak godina. Ali ovo je prva serija o kojoj se masovno priča, a da nije prikazana na televiziji već se gleda na striming platformi, eventualno je neko pribavio piratsku kopiju na u-es-beu. To pravi prvu podelu, generacijsku. Stariji, uglavnom, gledaju televiziju, ne pretplaćuju se na strimove, nevični su pirateriji i nisu primarna publika ove serije. Što je prva tehnološka posledica.
Sledeća stvar je sama priča. Ona nam prikazuje kako je današnje društvo bezrezervno prihvatilo tehnologiju. Mobilni telefon postao je masovni medij i prepustili smo mu najmlađe bez ikakve kontrole. Dozvolili smo im da se tamo stihijski društveno organizuju, da dolaze do saznanja koja ne mogu da procesiraju na ispravan način. Naopaki zaključci vode ka rđavim posledicama, a oni koji bi trebalo decu da usmeravaju i štite od pogrešnih uticaja – roditelji i nastavnici – nisu ni svesni opasnosti. Jer je ne vide i ne razumeju dok se iz digitalnog sveta ne prenese u realni. A tada je obično kasno i to je suština ove priče.
S druge strane, tehnologija otvara neverovatne prilike za razvoj i učenje što svaki pokušaj ograničavanja ili zabrane čini uzaludnim i besmislenim. Pravi pristup bio bi usmeravanje, što neće biti lako. Poruka koju je većina gledalaca prepoznala jeste da sa decom mora mnogo više da se razgovara. Poruka koju većina nije razumela je gde i kako se taj razgovor vodi. To više nije porodični ručak iz holivudskih filmova, nije ni učionica u kojoj više nema neprikosnovenih autoriteta, to mora da uključi prepoznavanje digitalnog prostora u kojem se adolescenti kreću. U tim razgovorima im se ne “otkriva svet” jer im je mobilni telefon već “aploudovao” silu informacija koje ne mogu da obrade. Potreban je neko da to složi. Ako ume.
Konačno, tehnologija nam šalje poruke i iz same produkcije serije. Svaka epizoda snimana je u jednom kadru, ali je kamera u neprestanom pokretu. Razlog što to uspevamo lako da pratimo nije samo dobra radnja koja nas uvlači u priču već i vizuelna kultura koju nam je tehnologija nametnula. Kamera se kreće spontano kao na Jutjub i Tiktok klipovima koje svakodnevno gledamo. Kada se u jednom trenutku podigne i uzleti iznad gradića u kojem se radnja dešava, gledalac isprva ne vidi ništa neobično jer smo se navikli na snimke napravljene pomoću drona.
Serija je snimljena veoma pristupačnom opremom. Sve što je korišćeno, kamera i objektiv, nosači kamere, gimbali, dronovi koštalo je koliko i jedan bolji automobil srednje klase. Tehnologija je mogućnost snimanja ovakve serije ograničila ne cenom opreme, kako je to bilo u prošlosti, već kreativnošću autora. To je najveća pobeda čoveka nad tehnologijom u ovoj priči i pouka da u dobrim rukama ona daje umetničko delo visokog kvaliteta. U lošim rukama ona postaje tema tog dela.
Zorici Slavković Marjanović, jednoj od osumnjičenih u slučaju nadstrešnica ukinut je pritvor i određena mera zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor
Početak trećeg dana vanrednog zasedanja Skupštine obeležila je rasprava o Zakonu o alimentacionom fondu, a pale su i međusobne optužbe. Pričalo se i o šatorskom naselju u Pionirskom parku, poznatijem kao Ćacilend
U trećem obraćanju javnosti Predsednik je seo na terasu, što najviše voli, jer je iznad naroda, a na terasi, kao da je osvojio zlatnu medalju na Olimpijadi
Vučićev režim zbilja ide ka svom neumitnom kraju. Šteta koju je napravio u skoro svim sferama društva velika je i teško popravljiva. I biće sve veća što konačni odlazak bude više odlagan i prolongiran. Kakav će tačno taj kraj biti i kako će izgledati, niko ne može sa sigurnošću da predvidi. Ali se sa dosta sigurnosti može reći da bi, ukoliko bi ova “naša”, opoziciona, tj. antirežimska strana uspela da se oslobodi nekih od svojih boljki, taj odlazak sigurno bio brži i izvesniji. O kojim se boljkama radi
Rodoljublje se jasno prepoznaje u spremnosti da se borimo i damo život za slobodu svoje domovine i ne dozvolimo da nam bude nametnuta promena granica, zakona, ljudskih prava, slobode, jezika i vrednosti. Lepo zvuči, ali nije tako jednostavno
Aleksandru Vučiću sada ostaju samo stari, provereni metodi klasičnih diktatura jer ove moderne metode zaluđivanja i trovanja javnosti trokiraju. I to mu se, međutim, obija o glavu
Ne brani Vučić državu, već sebe od države. Sa bubnjem na leđima i gitarom u rukama ovaj čovek-orkestar izvodi dve-tri iste pesme bez sluha, uz falširanje i ispadnje iz ritma. Takvi su mu i vlast i politika. U najkraćem – opasni po okolinu
Hapšenja profesora, kažnjavanje ljudi, otkazi novinarkama… Režim Aleksandra Vučića se sveti i tek će da se sveti. To je dekadentna faza režima, ona pred kraj
Izbori u Kosjeriću i Zaječaru
Kako je naprednjački brod počeo da tone Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
