Porozna odbrana i poslednji dani

Spala knjiga na dva i po slova, tako ovih nedelja izgleda kadrovski špil Srpske napredne stranke. Od asova u rukavu nema ništa. Od 700000 članova jedva se nađe nekolicina da stoji na štandu. “Razgovori s narodom” sve češće se održavaju u zatvorenom, a sale se smanjuju kao u mađioničarskom triku. Od 17000 lojalista ostala je šaka direktora i zaposlenih u državnim preduzećima, odbornika i drugih javnih funkcionera da se pojavljuju kao batinaši – zli jezici bi rekli da je proces konačno zaokružen jer otud su možda i počeli svoje političke i profesionalne karijere. Od onoliko potpisnika raznih lista “za predsednika” i javnih ličnosti što su mu izražavale odanost, u Ćacilendu mahom džedže statisti; kad pronađu jednog studenta, taj postane takoreći drugi do Vučića. U režimskim medijima i štampi desetak otužnih lica – Šešelj, Bokan, Krstić… Pa ukrug.

Predsednik Srbije je pre nekoliko dana najavio konsultacije oko formiranja nove vlade. Priča se da tragaju za nekim ekspertom koji bi se dohvatio ministarske (ili čak premijerske) pozicije, ali da struka – ona koja ima makar i mrvicu integriteta – beži od fotelje kao đavo od krsta. Zatim, najavljeni “najveći skup u istoriji Srbije” nemušto je odložen.

“Nije važno koliki će to skup biti”, izjavio je skromno prvi čovek u državi, a od superlativa ne ostade ni “s”.

Još se priča da se skupljači nevoljnika koji će prisustvovati mitingu vlasti dobrano preznojavaju da ispune naređene im kvote. A u Pokretu za narod i državu od septembra 2022. do danas stiglo se do osnivanja inicijativnog odbora od desetak “očeva osnivača”.

REŽIM SPAO NA ĆACILEND I PRATEĆI KORDON

Za Ivana Stanojevića, docenta na Fakultetu političkih nauka Beogradskog univerziteta, kadrovski problemi vladajuće partije mogu se posmatrati kroz prizmu racionalnog izbora. Dok su stvari išle kako treba, članovi SNS obavljali su svoje stranačke aktivnosti.

“Međutim, nisu svi oni učestvovali u ogromnoj korupciji kada je reč o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, nisu se tu oparili, nisu oni fušarili na poslu pa nisu ni doprineli pogibiji 16 ljudi. Režim bi sada njih da stavi na branik protiv kivnih sugrađana, a ljudi su dovoljno racionalni da neće da budu u toj vatri”, smatra Stanojević.

Iako ovo nije prvi put da ljudi stradaju zbog pogrešnih poteza vlasti, sagovornik “Vremena” naglašava da je ovoga puta situacija bila skroz ogoljena – ljudi su poginuli u po bela dana čekajući voz, a potom su još usledile i reakcije režima koje su rasplamsale bes, počev od slanja batinaša na studente koji su održavali miran protest.

“Kada su napadnuti studenti Fakulteta dramskih umetnosti, bilo je jasno da je SNS preostalo da šalje predsednike opština, opštinskih veća i direktore što su u gornjim spratovima piramide uhlebljeni duboko u sistem – jer niko drugi to nije hteo”, ističe Stanojević, nadovezujući se potom i na stanovnike Ćacilenda. “U Ćacilendu i prilikom blokade N1 takođe su bili prisutni silni visoki funkcioneri, uz druge batinaše i kriminalce koji to čine iz čiste finansijske koristi. Ukratko, režim je spao na Ćacilend i policiju koja ga čuva.”

Konačno, na red dolaze i skupovi SNS po Srbiji – Jagodina, Sremska Mitrovica…

“Lažu koliko je prisutno ljudi na tim skupovima, ucenjuju sirotinju za koru hleba”, sumira svoje viđenje Ivan Stanojević.

Šta sve to znači za društvo i vladajuću partiju? Da li je ovaj proces osipanja nepovratan? Da li se došlo do situacije da obični ljudi, a ni oni viđeniji, neće da imaju posla sa vlastima, uprkos svim resursima koje ona ima i povlasticama koje može da ponudi? Ili se radi o trenutnom zatišju?

“Vladajuća partija nije u stanju da napravi štand na pijaci. Jer i ti članovi SNS imaju porodice, decu, prijatelje i svi su besni. Nije više stvar novca, funkcija i moći, već vrednosti – da li je nešto ispravno ili nije, da li nešto mogu da opravdam i odbranim ili zaista ne mogu”, smatra Stanojević. Za njega je SNS brod koji nepovratno tone i mnogi iz vrha – a koji se ne zovu Aleksandar Vučić – sve više razmišljaju da se spasavaju jer najveći broj ne bi da ostane na potopljenom plovilu. Neki pakuju kofere ili makar prave planove u koju zemlju da odu.

To merkanje čamca za spasavanje vidi se i u ponašanju članova koalicionog partnera, Socijalisitčke partije Srbije. Budući da njen predsednik Ivica Dačić ima politički instinkt preživljavanja verovatno bolji nego bilo ko drugi na ovdašnjoj sceni, šalju se signali iz partije koji, manje ili više vidljivo, podrivaju narativ SNS. Vučić vikne – nema zvučnog topa, iz SPS stiže – evo to je top, samo ne baš taj… Branko Ružić, espesovska uzdanica za prelazak na drugu stranu, na N1 govori sa osmehom kako će šetati na velikom protestu 15. marta.

“Niko normalan, sa trunkom kredibiliteta, neće sedeti u SNS vladi”, smatraStanojević. “Oni pokušavaju da nađu izlaz, ali gotovo je. Ovi preostali pribegavaju sve većoj represiji u nadi da će im to pomoći, ali povratka nema. Duh je pušten iz boce.”

foto: aleksandar barda / fonet

DRUGI PUT VODI U MRAK

I Rastislav Dinić, docent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu i narodni poslanik Zeleno-levog fronta, smatra da stanje jeste nepovratno, ali da postoje dva moguća puta razvoja situacije.

“Proces je nepovratan jer vlast ne može više da računa na demokratski legitimitet i protiv sebe ima celo društvo”, kaže Dinić.

Drugim rečima: nema povratka na prethodno, ali postoji opasnost, što se mora imati u vidu, da – ukoliko SNS ostane na vlasti – više ne bismo čak ni plutali u fasadnoj demokratiji, već bismo otišli ka pravom autoritarizmu.

Rastislav Dinić pominje i da je spisak zemalja, najboljih prijatelja Srbije, podosta indikativan kao put kojim bi vlast želela da se kreće – Mađarska, Rusija, Izrael, Amerika pod Trampom…

“Ma koliko se mi podsmevali reakcijama Evropske unije, ona ipak ima izvesnu ograničavajuću ulogu u tome dokle je ovaj režim spreman da ide. Pošto ipak zavisi od EU finansijski i na druge načine, ne usuđuje se sada da baš do kraja zaroni u diktaturu”, kaže Dinić.

Ipak, još jednom podvlači da se mora imati u svesti moguće otklizavanje režima dalje ka autokratiji ako se ova politička i društvena kriza institucionalno ne artikuliše u vidu, recimo, prelazne vlade.

POSTALO JE SVE TEŽE ŽMURITI

Za Dinića je iznenađujuće kada vidi na koliko je malo ljudi spao SNS. Ističe da je to očito na svakom koraku – od televizijskih emisija do uličnih akcija. Sve pokazuje da je broj onih koji će na kocku staviti svoj ugled, vreme, javnu vidljivost, pa čak i izvesnu bezbednost, zapravo veoma nezavidan po SNS.

“Da li je taj broj ikada bio značajno veći? Ne znam, ali zasigurno su ostavljali utisak da jeste. A zaoštravanje situacije dodatno dovodi do osipanja ljudi koji su u partiji bili samo iz cost–benefit računice”, dodaje Rastislav Dinić.

Kada je reč o kadrovima sa ekspertskim znanjem, Dinić navodi i sledeće: u nekom (ranijem) trenutku svoje vladavine, režim Aleksandra Vučića je pokušao da izgradi širi konsenzus i bazu podrške te se tako predstavi kao mejnstrim partija desnog centra. U početku, u vreme kada je bila istaknuta propagandna borba protiv korupcije, jedna od prvih Vučićevih vlada bila je delom ekspertska – nalazili su se tu i Dušan Vujović, Kori Udovički, Lazar Krstić, Srđan Verbić…

“Mislim da je u tim periodima”, kako objašnjava Dinić, “vlast pokušala da se pokaže kao normalizujuća, ona koja uvažava struku, šire društvo i njegove aktere. To počinje polako da se menja od 2014, a onda, godinu za godinom, ide ekstremnije ka nasilju prema neistomišljenicima, konsenzus biva sve više nametnut, odnosno sve manje organski proizveden, legitimitet biva sve manje zasnovan na poverenju širokih slojeva, a više na ultimatumima i ovladavanju izbornom taktikom, pred- i post-izbornim inženjeringom.”

Kakve to veze ima sa kadrovima koji imaju makar nekakav integritet? Postoji tu još jedan aspekt: ne možete da imate ekspertsku podršku kada vaša vlast više ne uzima javni interes u obzir, podvlači Dinić. Po njemu, postalo je već duže kristalno jasno da režim Aleksandra Vučića radi u interesu male grupe ljudi. Primer toga je bio i postavljanje Siniše Malog, čoveka od hiljadu afera i dokazanog plagijatora, na mesto ministra finansija.

“Poruka je – tako važno ministarstvo mora da kontroliše neko ko je lično blizak Vučiću”, dodaje Dinić, pa podseća na jednu frazu Balinta Mađara – radi se o usvojenoj političkoj porodici po analogiji sa porodicom u mafijaškom smislu. U takvim uslovima, ne može da postoji podrška struke, bilo kog eksperta sa koliko-toliko integriteta.

“Mislim da svako ko sarađuje sa režimom mora da ima opravdanje, racionalizaciju zašto to čini – a da to nije isključivo i samo lični interes – a te racionalizacije je postalo sve teže održati”, objašnjava Rastislav Dinić.

Da li je iko zaista mogao da veruje, čak i u prvim godinama vlasti, da ona služi javnom interesu? Dinić smatra da su do jedne granice pojedinci mogli da se (samo)zavaravaju i vide režim kao manje-više tehnokratski, neoliberalni režim desnog centra u tranzicionoj zemlji, režim koji dovodi investitore i ukida radna prava – što se mora kako bismo se prilagodili tržištu rada – i donosi izvesne rezultate jer raste BDP. E sada, žmurilo se na činjenicu da su neke mere ipak bile nedemokratske; na kraju, neoliberalna priča u ovim delovima Evrope često je povezivana i sa antidemokratskim pristupom.

A onda su počele afere. Jedna za drugom su pokazivale da nije reč o prosečnom tranzicionom režimu, a u širokim slojevima režim je počeo da se percipira kao brutalan, nasilan, primitivan…

foto: vladimir šporčić / tanjug

Konačno, svi režimi poput Vučićevog – a od kojih on i očekuje pomoć – u zavadi su sa ekspertima i akademskom zajednicom, a kako ne rade u javnom već u privatnom interesu, moraju da se obračunaju sa objektivnošću i istinom kako bi taj privatni interes predstavili kao javni.

“Vučićev režim već dugo pokušava da se nametne – što je nusprodukt tog načina vladanja – kao jedini izvor istine, jer bi u suprotnom njegove izjave bile fektčekovane i dovedene u pitanje”, smatra Dinić.

A kad god se to desi, kada se njegove izjave (pre)ispituju i dokaže se da nisu istinite, kreće kampanja prema izvorima kritike, a to su često ekspertski izvori, ekonomisti, lekari, inženjeri…

Znači, kako bi neutralisao kritiku, režim (je) mora(o) potpuno da je obezvredi i uništi sva njena potencijalna ishodišta. To rezultira neprestanim sukobom sa stručnim ljudima.

“I onda više nema profesora i akademika koji žele da vas podrže, daju potpis za vas i uđu u vašu ekspertsku vladu”, zaključuje Dinić.

POSLEDNJI STUBOVI ODBRANE

Sagovornici “Vremena” se slažu u tome da je otpor režimu veoma širok i da su tu ljudi sa sasvim različitim stavovima, neki su čak i apolitični, ali ih povezuje upravo odnos prema sadašnjim vlastima koje vide kao tipično radikalske.

Kada je reč o 700000 članova partije, ne radi se samo o broju već i o intezitetu podrške i šta ljudima to članstvo znači. Ovih nedelja je jasno da je za većinu to bila samo simpatija iz koristi ili nekakav pokušaj da kroz partijsku knjižicu – jer drugačije nisu mogli – dođu do zaposlenja, mesta u vrtiću za dete, nekakve pomoći…

Kao glavni stubovi režima, odnosno otvorene pristalice, ostaju penzioneri, ali oni kojima zvrji uključen televizor, a iz njega ide propaganda vlasti u izvedbi Mitrovića, Vučićevića i ostalih. Kao posledica tog prosipanja mržnje lopatama, jedna labilna gospođa u godinama odlazi napolje sa nožem i napada dekanku Filozofskog fakulteta u Nišu.

I kao što je onomad imao puno razumevanja za građane koji, jer im se žuri, kolima hoće da pokose ljude koji odaju počast žrtvama, tako je i ovoga puta Vučić kazao da je ta “povreda kao kad sečete krastavac ili luk” i da je “psihički labilna starija žena tog jutra kupila nožić, a policija će i tužilaštvo da ispituju da li je ta žena nju napala i ko je prvi krenuo.” I tako, ode bakica u šetnju nešto lepo da pazari, kupi nožić i napadne dekanku Jovanović, koju, uzgred, vlast nedeljama uporno i brutalno targetira.

Pa nije čudo što posle nije lako stati iza toga i reći – ja sam deo onih koji nasrću kolima na studente ili koji pravdaju napad nožem ili koji se ugrađuju u zgrade koje se ruše.