Ovo je opštenarodni bunt

Branko Ružić, potpredsednik Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije, trenutno je privilegovan čovek. Bio je ministar u više vlada koje je faktički vodio Aleksandar Vučić, a njegova stranka je i dalje deo vladajuće koalicije. Ali sada Ružića svi znaju kao “disidenta” koji može da se pojavi čak i na velikom protestu 15. marta.

Često, u poslednje vreme, kritikuje Srpsku naprednu stranku i Vučića. O tome kruže čaršijske priče da SPS sprema odstupnicu. Na to Ružić samo kaže da društvu treba terapija i hteo bi da studenti budu deo političkog rešenja. Na početku razgovora za “Vreme”, pitamo ga kakav je osećaj šetati ulicama a da mu niko ne olupa jaja o glavu.

“Osećaj je lep. Mada ne želim da se ikome lupaju jaja o glavu. Čak i da se dogodi, iz bilo kojeg motiva, pokušavam i to da razumem. Ali mislim da nam kao društvu to ne treba”, kaže Ružić.

VREME: Zašto ste šefu partije Ivici Dačiću digli šećer na 20? Požalio se da je to bilo 15. marta i, kao jedan od razloga, pomenuo je vaš odlazak na protest.

BRANKO RUŽIĆ: Moj predsednik ima taj zdravstveni problem i dobro ga reguliše. Moguće je da mu u napetim situacijama skače šećer. Želim mu dobro zdravlje. Nisam siguran da je moj odlazak na ulicu bio jedan od uzroka – pričao sam sa Dačićem i tog dana.

Da li kaže: “Ostavi se, Branko, četovanja?”

Ne kaže, mada on ima drukčiji stav. Iako mnogima to zvuči egzotično, mi smo demokratski ustrojena partija. Kod nas svako ima pravo na stav, ali partijski organi donose odluku, pa je na nama da je primenjujemo u skladu sa procenom političkog delovanja.

Gde su onda te druge silne demokrate da iznesu svoje mišljenje? Utisak je da samo vi iskačete.

Ne bih rekao da iskačem. Imam konstantu otkako sam u politici, a to je dugo. Svako ima svoj manir bavljenja politikom, moj je ovakav. Ne osporavam drugima da se na druge načine bore za političke ciljeve partije kojoj pripadaju.

Da li se Dačić i vi igrate dobrog i lošeg policajca?

Ne. Voleo bih da razbijem tu urbanu legendu, jer mnogi misle da imamo tajni dogovor pa strateški nastupamo. I našeg koalicionog partnera teško je ubediti da takvo nešto ne postoji, ali odgovorno tvrdim da dogovora nema, niti bih pravio takve dilove jer bi bilo neiskreno. Sve što govorim kažem jer imam potrebu da to iznesem u javnost.

Da li iza zatvorenih vrata u SPS više podrške ima za vaš kritički odnos ili za Dačićevo ćutanje?

Imali smo sednicu predsedništva krajem januara, pre mitinga u Jagodini. Tu smo trasirali politiku za kratki i srednji rok. Nema onakvih podela kakve bi javnost volela, nema struja i strujanja. Dačić je predsednik stranke izabran na kongresu. Svako može da iznese stav, a većina ga ne iznosi. Ocenu na kraju daje članstvo SPS.

Da li je istina da na lokalu socijalisti jadikuju zbog braka iz računa sa naprednjacima?

Nije to brak iz računa. Podsećam da je SPS u teškim momentima posle Petog oktobra igrao značajnu ulogu spram legitimiteta koji je crpla od građana. I kad smo podržavali manjinsku Vladu Vojislava Koštunice i kad smo sa političkim arhineprijateljima iz Demokratske stranke formirali vlast 2008. i otvorili evropsku perspektivu, što je bila rizična odluka – ali ispravna.

Tako ni 2012. nije bilo računice, nego smo se vodili državotvorno. Tada se veliki deo građana opredelio za Tomislava Nikolića, pa smo formirali vladu sa Srpskom naprednom strankom. Jedini račun se polaže građanima, a interes je samo interes Srbije. Pokušavamo da svojim kadrom doprinesemo razvoju u društvu, a odgovornost prihvatamo u meri u kojoj smo prisutni u vlasti.

Da ponovim pitanje – da li su ljudi po dubini stranke nezadovoljni koalicijom?

Ima dosta nezadovoljstva. Nije prirodno da neko nipodaštava vaš kvalitet, status kao koalicionog partnera.

Ko je taj “neko”?

Zna se. Većinski partner ima svoju agendu. Mi smo bili u toj poziciji devedesetih, pa smo sarađivali sa Srpskom radikalnom strankom. Doduše, nismo ih tretirali na ovaj način, ali nismo baš ni mnogo vodili računa o tome šta žele. Danas ima nezadovoljstava zbog funkcionisanja lokalnih koalicija. Red je i da se uradi elementarna stvar, koja nikad nije urađena od 2012. Dakle, da potpišemo koalicioni sporazum sa SNS.

Deluje da, kad kažete “neko”, izbegavate da izgovorite jedno ime, kao da je Voldemort iz “Harija Potera”?

Nije reč o imenu. Govorim o većinskom partneru, dakle SNS.

Nas dvojica smo pričali pre osam godina. Tada sam vas, očito preuranjeno, pitao da li je Dačić ucenjen čovek i da li ste vi idući lider stranke. Da li se tu nešto promenilo?

Dačić nije ucenjen čovek, već odličan taktičar koji je dokazao sposobnost na političkoj sceni svih ovih godina. Na čelu je partije, sa nama i zahvaljujući svima nama, suštinski od 2003, kada je postao predsednik Glavnog odbora. Što se tiče naših izbornih radnji, tu smo komunistički ustrojeni. Sve promene, programske i personalne, izvode se kad im je vreme, na kongresu.

Imate li ambicije za čelo SPS?

To ćemo da vidimo 2026. godine. To jest kad se budu raspisali izbori unutar partije. Nije to pitanje lične ambicije, nego trenutka u kojem se društvo i država nalaze. Neću da pričam o Dačiću, sebi ili nekom trećem, već će to tada reći članovi SPS.

Pominjali smo već urbane legende o vašoj današnjoj poziciji. Jedna od priča kaže da se protiv vas priprema istraga zbog mogućih pronevera u Ministarstvu prosvete, pa da istupima tražite zaštitu javnost. Znate li nešto o tome?

Ne znam. Uvek ću poštovati institucije i sarađivati sa njima. Ako je to tačno, ne znam zašto niko nije zakucao na moja vrata. U četiri navrata sam bio deo Vlade, radio profesionalno u interesu Srbije i bio sam timski igrač u Vladi. Pravio sam rezultate, ali je neskromno da ih ja navodim. Nijedno ministarsko mesto nisam tražio – sve je bilo plod koalicionih dogovora i potrebe da se upražnjena mesta popune, a ja sam to prihvatao kao partijski vojnik. Tako da, ako ima najava nekih istraga, super, nemam sa tim problem.

Jedan ste od retkih koji su sami otišli sa funkcije u zemlji gde se mnogi ni špahtlom ne odlepljuju od fotelje. Kakav je osećaj?

Nebitan je moj osećaj. Tada sam se vodio samo osećajem roditelja koji su tragično izgubili decu u “Ribnikaru”. Moralna vertikala ličnosti i kućno vaspitanje nalagali su takav racionalan potez. Kao ni odelo, ni fotelja ne čini čoveka. Oni koji se mnogo vezuju za fotelju polako gube vezu sa realnošću pa ulazimo u ovakva krizna vremena kao sada.

Vaša naslednica u Ministarstvu prosvete Slavica Đukić Dejanović je, verovatno ne sama, odlučila da ne isplaćuje plate prosvetarima ako su nezakonito u štrajku. Vi ste pak rekli da se zakona ne treba držati kao pijan plota.

Smatram da treba osetiti društveni trenutak, a ne vatru gasiti benzinom. Pitanje je zašto naše institucije ne funkcionišu. Ali ne opravdavam kad se, posebno u osnovnim školama, ide van okvira zakonom propisanog štrajka. Jer radi se o najmlađoj populaciji i Ustavu kojim je propisano obavezno osnovno obrazovanje. Pa opet, ne vidim da će ukidanje i umanjenje plata pomoći.

Govorite da ste levičar, a predsednik Vučić kaže da je ovo protest “bogatih”. Šta mislite o tome?

Ako se ne varam, predsednik Republike je govorio da ima mnogo milionera u njegovoj stranci. Onda ne znam šta bi značilo da je ovo pobuna bogatih. Ne mogu studente da tretiram kao tajkune i bogataše, to bi bilo smešno. Na ulici sam 15. marta sretao porodične ljude koji su normalno šetali sa decom, sa osmehom na licu, mladi ljudi su se grlili. Ne prepoznajem tu protest bogatih. S druge strane, nije ni zabranjeno biti bogat ako ste pošteno stekli novac.

Zar ovo nije ipak klasno pitanje? Imamo širu srednju klasu na ulicama dok se sirotinja razvozi po mitinzima vladajuće partije.

Može i tako da se gleda, ali je to pre svega pitanje tehnologije vladavine. Nažalost, ima i slučajeva da se na mitinge dovode ljudi iz nižih socijalnih kategorija. Oni koji se mesecima nalaze na ulicama upravo iskazuju bunt protiv tog načina vladavine. Sveukupno se ne može govoriti o klasnoj borbi. Ovo je borba druge prirode. Najlekovitije bi bilo da se što pre dođe do nekog rešenja, jer bolesnom društvu očito treba terapija.

Kakva terapija?

Divim se studentima, njihovoj lucidnosti i anticipaciji stvari koje bi mogle da se dese – kao 15. marta. Tada su predupredili preteranu eskalaciju, koja je bila moguća jer su neki drugi to hteli. Ali energija studenata bi trebalo da se artikuliše u političke obrise. Ovo je opštenarodni bunt, ali ako želite da menjate nešto u institucijama, onda morate na institucionalan način.

Očekujem da se formira nova vlada, pa bi bilo logično da studenti delegiraju grupu ljudi koja bi razgovarala o izbornim uslovima, medijima, stanju u pravosuđu, da o tome pričaju sa nadležnim ministarstvima. Da se kroz taj dijalog stanje primiri i dođe do izbornih uslova koji bi bili svima prihvatljivi.

Drugi korak bi bio da se studenti politički angažuju. Ne kažem da moraju na izborne liste, ali sami su rekli da ne priznaju političare, ni vlast ni opoziciju. To ostavlja prazan prostor koji valja popuniti kako bi bio pretočen u institucije sistema. To je jedini način da promene budu lekovite.

Kako pričate, deluje mi da od prelazne vlade nema ništa. Opozicija i dobar deo građana misle da se samo tako može do slobodnih izbora.

Ne kažem da je to nemoguće, ali nije ključno. Prelazna vlada malo zvuči kao kada se u komunizmu zbog nekog problema formira komisija. Ko sedi u toj prelaznoj vladi? Šta on radi? Da se ne naljuti niko od stručnjaka, ali političke probleme moraju da rešavaju političari.

Kada bi bilo dovoljno mudrosti, idući mandatar bi bio neko sa autonomijom u odnosu na onoga ko mu daje mandat.

Na Vučića?

Na predsednika, u ovom slučaju Vučića. Taj mandatar bi morao da ima jasan cilj i mandat – da javno kaže kako mu je zadatak da reši političku krizu na načine koje sam opisao. Da Vlada ne bude glomazna, da nema kvote zbog koalicionih partnera i da se svede na osnovna ministarstva. Samim tim bi ta Vlada bila “prelazna”.

Verovatnije je, iz perspektive onoga ko daje mandat, da Vlada ipak bude u punom kapacitetu i vremenu trajanja. Ali onda ne znam kako doći do rešenja, mada ni to ne isključuje mogućnost dijaloga.

Vaš partijski kolega Tončev predlaže da lepo Vučić bude mandatar. E sad, teško može da bude i predsednik i premijer istovremeno.

Ne može, u tom slučaju bi morao da podnese ostavku na mesto predsednika. Ali nije nerealna ta ideja kolege Tončeva. On je lepo rekao da su sve kritike usmerene prema predsedniku Republike, da se bavi stvarima za koje nije nadležan, pa bi upravo prelaskom na čelo Vlade ta individua bila nadležna za ono za šta je prozivaju da sada nije.

Da li je 15. marta na ulici korišćeno sonično oružje?

Nisam stručnjak, ali je evidentno da je nešto korišćeno. Kada se na nekoliko stotina metara raspoluti masa – to ne može biti performans. I privatno čujem da su ljudi imali tegobe. Ne može se onda govoriti da ničega nije bilo.

Ivica Dačić je u svom ovom zamešateljstvu ipak bio korektan, jer je priznao grešku i prvu nespretnu izjavu. To je dovelo do konstatacije da je nabavljeno šesnaest uređaja tipa LRAD. Zna se kad su nabavljeni, iako nisu upisani u zakon kao policijsko sredstvo.

Zašto se Dačić onda blamirao? Prvo nema, pa ima, ali u magacinu, pa ipak ima na ulici, ali kao megafon.

Moguće da nije odmah znao. Ali je doprineo otkriću da LRAD postoji i rekao da je to promašena investicija. Ako je tako, onda valjda sledi istraga ko je nabavio zvučne uređaje, verovatno pod odredbom tajnosti, i zašto su nabavljeni. Da nismo to čuli konkretno od ministra unutrašnjih poslova, možda bismo se još vrteli ukrug.

Suština je – nešto je na ulici korišćeno, a ima mnogo teorija kako, šta i odakle. Časno bi bilo da se izvede objektivna i kredibilna istraga.

Mi smo u novinarskom istraživanju utvrdili da su, paralelno sa tim hukom, ljudi u crnom bacali topovske udare na masu iz Pionirskog parka, kao i sa jednog gradilišta u Ulici kralja Milana. Ko su ti ljudi i kome služe?

Ljudi u crnom svakako nisu studenti. Stičem utisak da je Pionirski park dobio status eksteritorijalnosti. Onuda ne možete da prošetate sa psom ili sami. Predložio sam već da se ljudi u parku anketiraju da li znaju adresu svog fakulteta, da navedu pet kolega i koleginica, pet profesora i pet ispita. Ko prođe test, u redu. Ali tamošnje fizionomije mi ne liče na prosečne studente.

Zašto su oni angažovani, zašto traktori i silne prepreke… Da li su to pojasevi odbrane? Ali ne znam koga i od čega. Najvažnije je da 15. marta nije došlo do onoga što je moglo da se dogodi. Zaslužna je prisebnost najodgovornijih u MUP, ali i anticipacija i komunikacija studenata.

Na kraju, dokle pretežno grobari da se bune protiv manira vlasti?

Kod mene važi da se za druge navija, a Partizan voli. Pa ipak, nikad nisam voleo kad je politika na stadionu, ali je oduvek tamo. Kad je počela kriza u Jugoslaviji, mi smo počeli da srbujemo, a Hrvati da se bore za nezavisnost. Onda je Milošević na tribinama bio glorifikovan pa kritikovan, pa su na tapet došli Koštunica i Tadić. Izgleda da je prirodan kritički osvrt na stanje u društvu i na stadionima.

Ali, ne bih rekao da podela ide linijom Grobari-Delije. U stvari samosvesni ljudi osećaju šta u društvu nije dobro. A sada situacija stvarno nije fenomenalna ili možda ja samo nemam ružičaste naočare. Sada smo, evo, pobedili Austriju u fudbalu, pa se pred kraj utakmice orila poruka koja pokazuje odnos prema stanju u društvu. A tamo je bilo navijača i Zvezde i Partizana. Dakle, radi se o Srbiji – to je poruka onima koji bi trebalo da budu mudriji u ovoj situaciji.