Dragan Popadić, profesor psihologije na beogradskom Filozofskom fakultetu, u razgovoru za “Vreme” ističe da se politička elita u Srbiji trudi da sebe predstavi kao stub tradicionalnih vrednosti i morala, ali da u stvarnosti baštine neke sasvim druge principe.
“Oni su tobože posvećeni porodici, poštovanju crkvenih običaja, borbi protiv kriminala, skromni su i bolećivi, a više od svega drugog su rodoljupci kojima je na srcu pre svega dobrobit građana. Za njih su svetinje red, rad i disciplina, pa onda to traže i od svojih podanika. Propagandna mašinerija sistematski oblikuje lik Aleksandra Vučića prema ovoj slici. Ali ako zanemarimo javne rituale i zvanična obraćanja i pogledamo čemu politička i medijska elita lično teži i čime se hvališe, ukazaće nam se sasvim drugačije vrednosti: nezajažljiva glad za moći i bogatstvom, preziranje visoke kulture, manipulativnost u odnosima sa ljudima, mešanje sa kriminalnim strukturama, itd. Ako govorimo o uticaju elita na vrednosti građana, posebno mladih, on je veliki, ali recept za uspešan i dobar život oni čitaju iz onoga što elita radi, a ne iz onoga što propoveda”, kaže Popadić.
On navodi da se u tom pogledu dramatična transformacija nije odigrala otkako je na vlasti SNS. Po njemu, u poslednjih 13 godina samo je došlo do naglog procvata nečega što se već razvijalo i što je zasađeno devedesetih godina.
“Mnogi iz današnje političke elite su deca devedesetih, čije su detinjstvo i mladost obeleženi divljenjem navijačkim huliganima, kontroverznim biznismenima i polusvetu sa estrade. Dočekali su da društvo urede prema svojim tada formiranim vrednostima”, kaže on.
Mina Đikanović, docentkinja na Katedri za filozofiju novosadskog Filozofskog fakulteta, kaže da mediji bliski vlasti direktno propagiraju odsustvo kritičkog mišljenja. U širem smislu, tvrdi, govorimo o navijačkom stavu, gde nije bitno šta se predlaže, već ko to predlaže, a navijački ethos lako sklizne u huliganski.
“Živimo u atmosferi normalizovanog nasilja u svakom smislu, na koje se reaguje strahom, apatijom ili krvožednošću. Ja sam devedesetih bila dete, danas sam roditelj. Subjektivni odnos prema propagiranim vrednostima značajno je uslovljen takvom promenom perspektive, ali rekla bih da je danas, i objektivno posmatrano, potpuno očigledan ne samo dodatni sunovrat vrednosti već i same ljudskosti. Incidentni ‘prozor’ s početka 21. veka ne treba idealizovati ni romantizovati, ali činjenica je da se zdravo društvo veoma teško gradi. Pokušaj je morao biti snažniji i beskompromisniji. Promene društvenih vrednosti podrazumevaju težak, neprijatan i gotovo beskonačan rad, koji vladajućim strukturama donosi vrlo malo podrške i nimalo lične koristi. Svaki ‘kompromis’ se naknadno pokaže kao kapitulacija pred starim vrednostima”, kaže ona.
POKRET OBESMIŠLJAVANJA REALNOSTI
Đikanović ističe da se Srbija danas nalazi u krajnje paradoksalnoj situaciji, u kojoj je društvo istovremeno duboko militarizovano i potpuno pacifikovano.
“S jedne strane, vešto se gaji kult Sveopšteg Neprijatelja, kojim se trenutno minorizuje svako dovođenje u pitanje aktuelnih političkih odluka i mobiliše veliki broj ljudi u pokret obesmišljavanja racionalnosti. S druge strane, gotovo da nema dana bez događaja koji bi zahtevao masovne proteste, ali to se ne događa: ili se okupi šačica ljudi ili se sve svede na gnušanje po društvenim mrežama. Čovek se umori i od tuge i besa, postane mu normalno što nikad nije niti će biti normalno. Solidarnost je izuzetno teško postići i unutar iste društvene grupe, a kamoli unutar čitavog društva. I onda dolazite u apsurdnu situaciju iz besmislenih filmova, gde se jedan junak suprotstavlja desetorici i sve ih savlada, jer oni mučenici stoje i čekaju svoj red, držeći ruke u pretećem stavu dok čekaju da prethodnik završi na podu. Tako se i naši protesti zakazuju različitim danima, jer ne postoji čak ni udaljena svest o tome da, recimo, prosvetni radnici i poljoprivrednici imaju nešto zajedničko. Bez ozbiljne društvene solidarnosti nije moguće izgraditi društvo, partikularna svest ne haje za opšte dobro”, kaže ona.
Popadić ističe da upodobljavanje podanika i obeshrabrivanje kritičkog mišljenja nisu projekti koje je smislila ova vlast, te da je to cilj vlastodržaca otkad je sveta i veka. Kaže da se savremeni svet samo razlikuje po moćnim propagandnim oruđima razvijenim za postizanje tog cilja.
“Možemo možda govoriti da na planetarnom nivou dominiraju strah koji guši inicijativnost, prepuštanje vlastite slobode u ruke moćnih figura, odsustvo organizovanog otpora, itd. Možda je bar delimično uzrok tome boljka savremenog sveta: smatra se dovoljnim ako se solidarnost i angažovanost iskazuju na društvenim mrežama, a ne i van njih. U Srbiji danas, u odnosu na svet i na Srbiju odranije, građanska pasivnost je izraženija. Građanske akcije su retke, malobrojne i kratkog daha. Neko bi rekao da je tome uzrok rašireno osećanje bespomoćnosti, uverenje ljudi da ne vredi trošiti vreme i energiju oko nečega što se ne može promeniti. Ali to može biti samo deo odgovora. Jer pokazuje se da protesti mogu nešto promeniti, štaviše da su jedino oni do nekih promena u poslednje vreme i dovodili. Drugo, solidarnost je vrednost koja ne služi samo za neposredno postizanje određenog cilja. Solidarnost treba da se izražava i kada želimo da izrazimo protivljenje i istaknemo svoje vrednosti, bez obzira na uspeh”, kaže on.
POVERENJE KAO DRUŠTVENI KAPITAL
Popadić ističe da su za prosperitet jednog društva podjednako važni posedovanje finansijskih i prirodnih resursa i tzv. društveni kapital. Društveni kapital, koji podrazumeva postojanje poverenja i saradnje među ljudima, možda je čak i važniji.
“Društvo lišeno društvenog kapitala zaista možemo nazvati rasturenim društvom. Mislim da visok nivo nepoverenja polazi od opažanja korumpiranosti i nesposobnosti društvenih institucija, o čemu ljudi zaključuju iz svakodnevnog iskustva. Poverenje generalno prestaje da bude vrednost, već se opaža kao indikator naivnosti. Naročito je veliko nepoverenje u političke aktere, pa je i poverenje u institucije i pojedince tim veće što su oni više udaljeni od sfere politike”, kaže nam on.
I Đikanović smatra da su procesi gubljenja poverenja u institucije i gubljenje poverenja u ljude – simultani i međuzavisni procesi.
“U huliganskoj atmosferi buja paranoja. Nažalost, to je veoma teško zaustaviti. Jedino moguće rešenje je lična odluka da čovek bude spreman da bude izigran i izneveren: kalkulantski odnos prema ljudima i društvu dovde nas je i doveo. Biti društvenim bićem znači ne samo negovati hrabrost da se kritički misli već i nastojati da se u drugima probudi iskra kritičke misli i spremnosti da se ta iskra rasplamsa, ma kako to patetično zvučalo. Valja vratiti ideju odgovornosti u sve sfere društva. Taj je posao nezahvalan, možda i neobavljiv, ali to ne znači da treba odustati”, kaže ona.
