Devojke, a staramajke

Beogradsko dramsko pozorište letnju scenu otvara za mlade dramske umetnike (pisce, reditelje i glumce) koji su na samom početku karijere. Na taj način BDP podržava nove generacije i istovremeno dobija letnji program po relativno niskoj ceni. Ono što preživi kod publike (p)ostaće, verovatno, deo redovnog repertoara. Tako smo u subotu 24. avgusta gledali praizvedbu komada Rake Sofije Dimitrijević u režiji Dajane Josipović. Komad Rake ima strukturu koja nije tipična za klasičan komad. To je otvorena forma u kojoj je akcenat na tekstualnim površinama gde se reči “valjaju” u formi slobodnih stihova, a radnja komada se jedva nazire. Iako se ova forma čini netipičnom, ona je, u stvari, veoma popularna kod savremenih srpskih dramskih pisaca i spisateljica već neko vreme. To je vrsta teksta koju su ovde počeli da pišu Milena Marković, Maja Pelević i Olga Dimitrijević, pa nastavili i još više razvili Tanja Šljivar, Dimitrije Kokanov, Tijana Grumić, Đorđe Kosić… Sada se čini da su srpski dramski pisci i spisateljice mlađe i srednje generacije, za razliku od hrvatskih (npr. Mate Matišić, Ivor Martinić i Tomislav Zajec), odustali od klasične dramske strukture. Dakle, sa stanovišta forme komada, Sofija Dimitrijević prati tekući trend ovdašnje dramaturgije.

foto: dragana udovičić / bdp

I sa stanovišta onoga što je sadržaj i tematsko-idejna okosnica komada, autorka se, takođe, potpuno uklapa u tekuću pozorišnu (angažovanu) produkciju – bavi se odlučnom kritikom zatvorenog i nasilnog patrijarhalnog društva. Siže komada je sledeći: gimnazijalka Sonja fotografisala je svoje lepo i raskošno poprsje; ta fotografija je neznano kako postala viralna. Usledila je snažna reakcija lokalne sredine koja se kreće od sladostrasnog i vulgarnog naslađivanja fotografijom (muškarci) do prostačkog i palanačkog skandalizovanja nad istom, uz izvesnu dozu zavisti (žene). Autorku ne zanima kako tu situaciju doživljavaju Snežana i njena primarna porodica, već reakcija javnog mnjenja i njegov uticaj na pojedinca tj. njenog dečka. Autorka nastoji da nam ukaže kako se male, zatvorene sredine teško menjaju, da su žene tj. majke čuvari patrijarhalnog poretka i da je škola nemoćna i nezainteresovana da pravilno reaguje. Ova savremena društvena psihoza ima svoje korene u ratovima devedesetih. U ovakvoj sredini dečaci piju pivo, puše i provode vreme u kladionicama, a devojčice na netu. Dečaci će porasti u nasilnike poput njihovih očeva, a devojčice u seoske alapače poput majki. Spisateljica je imala veliku i hvale vrednu ambiciju da nam u jednom komadu kaže/napiše sve što zna o ovoj temi i da pokaže svoj jasan i odlučan stav. Rešenje problema autorka ne vidi – sredina se ne može promeniti, a Snežana jedno vreme “trpi”, a zatim jednostavno ode u veći grad. Zato što nema dubljeg i težeg suočavanja pojedinca sa patrijarhalnim horom kroz dramsku borbu, radnja komada se ne može razviti. Autorka se, logično, odlučila za kratak komad koji možemo nazvati i jednočinkom, ali čiji obim ipak nije dovoljan da dublje obradi ovaj kompleksni problem.

foto: dragana udovičić / bdp

Rediteljka Dajana Josipović pronašla je pozorišnu formu koja odgovara formi komada i učinila ga dramskijim štivom nego što on objektivno jeste. U interpretaciji rediteljke, Rake postaju drama arhetipsko-patrijarhalnog muško-ženskog hora sukobljenog sa pojedinkom. Rediteljka i scenografkinja Itana Šestović su u predstavu ubacile sve one metaforične elemente koji se u savremenoj nauci pripisuju zatvorenom, patrijarhalnom društvu: krv, tlo, hleb, posečena debla od kojih su napravljeni trupci za sedenje, sekira, nož, britva, široke geste, veliki zamah, patos… Glumci i glumice na sceni prevrću zemlju, prskaju se crvenom vodom (krv), mese i peku hleb, mešaju vodu i zemlju, prave blato pa se njime mažu, a zatim peru ruke da bi pokazali nemogućnost promene.

foto: dragana udovičić / bdp

Glavna vrednost predstave je veliki i posvećeni zanos sa kojim su izvođenju pristupili rediteljka i svi glumci i glumice (Jovan Simeunović, Andrija Marković, Petar Lazarević, Arsenije Arsić, Pavle Ivanović, Anja Jovanović, Mila Protić, Aleksandra Urošević, Una Rakić i Mila Lalović). Glumci i glumice su igrali individualne likove, ali su svi zajedno bili mnogo upečatljiviji kao hor koji neprekidno igra uz glasnu i dramatičnu muziku. Muzika kompozitora Luke Lukića evocira patos i etos tradicionalne zajednice. Budžet predstave je sigurno bio veoma skroman, pa su svi glumci i glumice slično obučeni. To potire individualne karakteristike likova, ali ih zato jača kao hor (kostimografkinja Smiljana Babić). Devojke nose crne, duge haljine i marame (asocijacija na staramajke sa sela), a muškarci su u maskirnim uniformama, majicama i crnim beretkama. Šteta je što se kostimografkinja i rediteljka nisu malo više potrudile kako bi se preko kostima individualizovali glavna akterka Sonja (Anja Jovanović) i njen dečko Dragan (Jovan Simeunović). Time bi dali osnova glumcima da učine ono što je baza najstarije eshilovske drame, a to je sukob jasno izdvojenog pojedinca i hora. Glumica Anja Jovanović je ipak dala glavnoj junakinji individualni glumački pečat. Svojom pojavom isticala se iz mase hora i glumica Una Rakić koja je igrala Draganovu majku. Lik majke je, po komadu, žrtva ratnog silovanja iz koga se rodio njen nevoljeni sin. Predstavi koja je toliko zasnovana na pokretu i telesnosti očigledno je nedostajao stručnjak za ples i scenski pokret. Iskusni koreograf bi mogao da pomogne rediteljki da kroz pokret jasnije postavi sukob, individualizuje glavne aktere, razjasni šta se na kraju dogodilo sa glavnom junakinjom (silovana? pretučena?) i izbegne situaciju trostrukog kraja.

Kako god bilo, predstava Rake je primer kako energija mladosti pleni sa scene i ushićuje gledaoce čak i onda kada ni sadržaj ni forma predstave ne idu dalje od poznatog.