Safeta Demirija je dočekalo neprijatno iznenađenje kada je u avgustu 2019. godine pokušao da obnovi registraciju za poslovna vozila. „Uopšte niste ovde prijavljeni“, rekli su mu službenici u opštini Medveđa.
„Bio sam zabezeknut“, priseća se Demiri u razgovoru za Dojče vele (DW).
Kao poslovni čovek, on živi između rodne Medveđe gde ima turistički objekat i firmu za telekomunikacije i Beča gde vodi građevinsku firmu.
Ali, od tog leta pre pet godina, Demiri najednom nije više bio prijavljen u gradiću gde njegovi preci žive duže od dva veka. I to protiv svoje volje.
Službenik opštine je, priča Demiri, samo slegao ramenima na pitanje kako da sada vodi posao u Medveđi. Demiri je potom prijavio službene automobile na ime svog oca.
Do danas mu nije vraćena adresa. Nije pomogla ni tužba pred Upravnim sudom u Nišu. U odluci stoji da mu je prebivalište u inostranstvu te da je brisanje adrese u Medveđi bilo u skladu sa zakonom.
„Nezvanično su mi rekli da je to naredba odozgo“, priča ovaj 46-godišnjak.
Demiri nije jedini – deli sudbinu hiljada ljudi iz takozvane Preševske doline u Srbiji, koju nastanjuju mahom Albanci. Sve više njih se žali da su naprosto izbrisani.
Cilj je smanjenje albanske manjine?
Razlog je etnička pripadnost, smatra naučnica Fljora Ferati-Zaksenmajer sa Univerziteta u Getingenu. Ona i sama potiče iz regije i početkom prošle godine je napisala analizu koju je objavio Institut „Maks Plank“.
Fenomen je slučajno otkrila 2016. kad je bila u regionu. „Svaki drugi Albanac sa kojim sam pričala rekao mi je da ga institucije brišu iz registra stanovnika“, kaže Ferati za DW.
Istraživanje je, kaže, pokazalo da se to radi sistematski. Zvanično, u Srbiji se to zove „pasivizacija“ adrese. Ako se utvrdi da osoba ne živi onde gde je prijavljena, onda se briše.
Ali to se, kaže Ferati, dešava i na prepad – pogađa i ljude koji su na odmoru ili kakvom drugom putovanju. Uglavnom im ne uspeva da povrate svoju adresu. To ima teške posledice u pristupu javnim uslugama, novom pasošu ili zdravstvenom osiguranju.
U studiji ove naučnice se navodi da je cilj smanjenje albanskog stanovništva na jugu Srbije. „Dok je u Preševskoj dolini deset odsto stanovništva pogođeno, u drugim srpskim regionima pasivizacija adrese jedva da ima, a ako ima, onda pogađaju manje od jedan odsto stanovnika tih opština.“
Posebno je problematično za Albance koji od rata 1999. žive i rade na Kosovu, kaže Enver Haziri koji na Kosovu vodi kancelariju za ljude poreklom iz Preševske doline.
Mnogi takvi Albanci su proterani nakon završetka rata. Na Kosovu su primljeni – ali nisu zvanično registrovani. Mnogi od njih su, brisanjem iz srpskih datoteka, sada praktično bez ikakve države i na rubu društva.
„Oni su doduše moralno dobrodošli, ali niti se priznaju kao izbeglice niti dobijaju kosovsko državljanstvo“, kaže Haziri. Tek su vlasti Aljbina Kurtija učinile nešto da ti ljudi dobiju barem boravišne dozvole.
Kamberi: Samo jedan od vidova diskriminacije
Helsinški odbor za ljudska prava je nazvao pasivizaciju adresa jednom vrstom „administrativnog etničkog čišćenja“.
U tom delu Srbije – u Preševu, Bujanovcu i Medveđi – živi oko 60.000 Albanaca.
Uprkos tome što su većina u tim opštinama i što je Srbija potpisala sve konvencije o zaštiti manjina Saveta Evrope, Albanci bivaju sistemski marginalizovani, kaže Šaip Kamber, jedini albanski poslanik u srpskom parlamentu.
On podseća da se Beograd više puta obavezao da poveća prisustvo albanske manjine u javnom sektoru i institucijama.
„Pasivizacija je samo jedan od vidova diskriminacije“, kaže Kamberi. „Nismo integrisani u javni život, često se potencijalni strani investitori sprečavaju da ulažu kod nas. Život u tom regionu teškim čini i sve veća militarizacija teritorije.“
Kao dokaz ovaj poslanik pokazuje mapu 48 vojnih baza ka granici sa Kosovom. Većina je u Preševskoj dolini.
Zabrinutost u Berlinu
Kamberi je nedavno bio u Berlinu kako bi zainteresovao nemačku Vladu i parlamentarce za ovu tematiku. Poslanici sa kojima se sreo su zabrinuti.
Na upit DW, poslanik Demohrišćana Knut Abraham je rekao: „Zahtevam od ambasada članica EU u Beogradu da posvete posebnu pažnju ovom stanju i da vode dijalog sa predstavnicima manjina.“
Da stanje albanske manjine u Srbiji zaslužuje više međunarodne pažnje misli i Tomas Haker, poslanik Liberala. „Trenutno je fokus veoma na dijalogu Beograda i Prištine. Tako nažalost padaju u zapećak druge, jednako važne teme.“ Za Hakera pasivizacija adresa deluje kao puzajuće obespravljivanje.
Ministarstvo spoljnih poslova u Berlinu apeluje na sve strane da „u skladu sa obavezama obezbede transparentno i pravedno postupanje“.
Srpske vlasti ne poriču da se adrese pasiviziraju, ali isključuju mogućnost da je u pitanju diskriminacija Albanaca. Krajem prošle godine je ondašnji ministar za državnu upravu Aleksandar Martinović rekao medijima da se odjavljivanje ljudi sa adresa dešava u skladu sa zakonom.
Srpska Vlada do objavljivanja ovog teksta nije odgovorila na upit DW.
Safet Demiri sa početka priče je, kao i mnogi drugi Albanci, podneo žalbu Ustavnom sudu u Beogradu. Računaju da ni tamo neće dobro proći te da će ići pred Evropski sud za ljudska prava.
Smatraju da onde imaju dobre šanse. Ali, pitanje je da li bi i to promenilo politiku Srbije prema albanskoj manjini.