Smrt deteta u sistemu koji ne postoji

Danka Ilić nestala je 26. marta ove godine, a njenu sudbinu saznali smo 4. aprila. Prošle nedelje navršilo se tri meseca otkako javnost zna da je devojčica stara svega 23 meseca – ubijena. Ujedno, to je sve što je poznato. Sve ostalo pretvorilo se u jezivi rijaliti program, i to još onog dana kad je Danka nestala. Njenog tela još nema, a sad se naprasno pojavljuju novi akteri rijalitija, u vidu novih svedoka.

Dakle, 26. marta, dok je majka davala vodu Dankinom bratu u Banjskom Polju pored Bora, izgubila je devojčicu iz vida. Nestanak deteta prijavila je svega pet minuta nakon što je primetila da je nema i da ne može da je pronađe. Te večeri u Srbiji je prvi put pokrenut sistem “Pronađi me”, ovdašnju pandan Amber Alertu. Na sve brojeve mobilnih telefona koji postoje u Srbiji stigla je poruka sa obaveštenjem da je nestala devojčica, gde je poslednji put viđena i šta je imala na sebi. Devet dana nakon što je nestala, MUP Srbije saopštio je da je rasvetlio slučaj. Dva radnika borskog Vodovoda prolazila su kolima u trenutku kad je Danka iz dvorišta izletela na put. Navodno, udarili su je. Takođe navodno, umesto da pozovu pomoć, stavili su je u gepek i odvezli na deponiju. Jedan je sve priznao, drugi se brani ćutanjem. Kasnije su, opet navodno, premestili telo sa deponije. I tu prestaje činjenični deo priče o Dankinoj sudbini i počinju ne samo spekulacije, već i događaji koji ozbiljno ljuljaju poverenje građana u sistem, u pravosuđe, a pre svega u metode kojima se služe policijski službenici.

ŠTA ZNAMO OD ZVANIČNIH INFORMACIJA

Bila je sreda 4. april kada je policija saopštila da je pronašla krv u vozilu borskog Vodovoda. Uhapšene su dve osobe povezane sa automobilom. Dvojica osumnjičenih su pedesetogodišnjaci D. D. i S. J. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izvestio je da su njih dvojica priznali ubistvo Danke Ilić. Policija je dalje saopštila da će osumnjičeni odvesti policiju tamo gde je ostavljeno njeno telo. Međutim, iako su osumnjičeni naknadno viđeni na različitim mestima u pratnji policije, Dankino telo nije pronađeno.

Dvojicu osumnjičenih saslušao je 5. aprila javni tužilac u Zaječaru. Mediji su preneli kako je D. D. priznao da je Danku zadavio, kao i da su mu otac i brat pomogli da sakrije telo, dok se S. J. branio ćutanjem. Obojici osumnjičenih određen je pritvor do 30 dana, a saopšteno je da im tužilaštvo stavlja na teret krivično delo teško ubistvo, za koje je propisana doživotna kazna. Viši sud u Zaječaru produžio im je 30. aprila pritvor za još 30 dana, a potom, 21. maja na još 30.

Dan nakon što su osimnjičeni saslušani, otac i brat osumnjčenog D. D. uhapšeni su zbog sumnje da su mu pomogli da se reši Dankinog tela. Obojici je određeno zadržavanje do 48 sati. Otac je 7. aprila priveden državnom tužiocu u Zaječar, gde je, kako se navodi, zadržao pravo na ćutanje i određen mu je pritvor od 30 dana. Pušten je 29. maja.
Zaječarska policija je 7. aprila prijavila da je četrdesetogodišnji brat D. D. preminuo prirodnom smrću tog dana u 3.10 časova u policijskoj stanici u Boru. Međutim, 19. aprila mediji su potom objavili da je čovek umro nasilnom smrću, što je otkriveno obdukcijom i suprotno onome što je policija rekla nakon njegove smrti.

Kasnije je otkriveno da je u policijskoj stanici pretučen na smrt, sa očiglednim tragovima torture.

SMRT U STANICI

Dana 1. maja, nakon što je Sektor unutrašnje kontrole izvršio uviđaj u vezi sa ovom smrću, preporučili su disciplinske mere i suspenziju za trojicu policajaca. Advokat Rodoljub Šabić tada je u saopštenju naveo da nadležni dodatno kompromituju već višestruko kompromitovan postupak i ugrožavaju njegov tok i ishod.

“Iznenadna smrt relativno mladog čoveka, starog samo 40 godina, od početka nije delovala logično i izazvala je sumnje koje su u međuvremenu mediji potkrepili i obavestili javnost o postojanju nalaza veštaka Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, po kom je smrt posledica torture, odnosno teškog batinanja”, istakao je Šabić u saopštenju.

“Naš Krivični zakon za službena lica koja i bez smrtne posledice izvrše krivična dela iznuđivanja iskaza (čl.136) ili zlostavljanja i mučenja (čl.137) predviđa kaznu zatvora do deset godina, ali odgovornost po tom osnovu po pravilu izostaje ili je samo simbolična, a važne preporuke CPT, kao npr. efikasno ostvarivanje prava na prisustvo advokata i uvođenje sistematskog audio-vizuelnog snimanja svih intervjua koje obavlja policija, uporno se ignorišu”, ukazao je Šabić u saopštenju.

Naglasio je i da se ovaj put radi, kako je naveo, o nečemu što ne samo zbog smrtne posledice daleko prevazilazi granice jednog konkretnog, ma koliko mučnog slučaja, već o nečem mnogo gorem od “zatvaranja očiju” pred policijskim kršenjem zakona.

Nedelju dana nakon smrti D. D. (40), iz Nacionalnog kriminalističko-tehnološkog centra saopštili su da ni na jednom do sada analiziranom delu automobila nije pronađen DNK Danke Ilić. Iako je u tom saopštenju stajala napomena da je reč samo o delu materijala i da nije pregledano sve, do sada, makar javnosti, još nije saopšteno šta je sa ostatkom materijala koji je čekao da bude analiziran.

Foto: FoNet/MUP Srbije

SASLUŠANJA I PREOKRETI

Krajem juna, najavljeno je da će novi svedoci u slučaju nestanka i ubistva Danke Ilić biti saslušani 5. jula. Dva svedoka su meštani Banjskog Polja koji su naveli da tog dana nisu videli Danku Ilić.
Treći svedok je meštanin Bora koji je tog dana trčao na Starobanjskom putu. On je potvrdio da je video vozilo Vodovoda koje je prošlo pored njega.

I sada, ne možemo da se ne zapitamo kako da javnost ne bude besna. Da se razumemo, nije sporno to što nema nikakvih svedoka koji su videli nešto što bi dodatno potkrepilo slučaj. Ovde je problem u načinu na koji policija i tužilaštvo u Zaječaru komuniciraju sa javnošću. Naime, ako neko najavi medijima da su se pojavila tri nova svedoka, očekivano je da javnost pretpostavi kako imaju nešto važno da kažu.

Međutim, ova tri čoveka ni po čemu se ne razlikuju od prethodno ispitanih četrdesetak ljudi, koliko je policija saslušala tokom istrage. Pogotovo ova dvojica koji su praktično morali da dođu na sud samo da bi potvrdili da nisu videli dete. Takvih svedoka u svakom predmetu ima bezbroj i oni zaista, iz proceduralnih razloga, moraju da se pojave. Ipak, teško je oteti se utisku da je saslušanje ove tri osobe i gromoglasna najava da će biti ispitani samo pokušaj institucija da odglume kako pomaka u istrazi ima nakon debakla sa odsustvom bioloških tragova i činjenicom da je policija pretukla na smrt jednog od osumnjičenih za pomaganje koji je mogao da bude i dragocen svedok.

Tabloidno divljanje na vest o pojavi novih svedoka dovelo je do toga da jedan od njih, onaj koji je džogirao i video automobil Vodovoda, mora sam samcijat, a potpuno neiskusan u javnom nastupu, da demantuje napise kako je nekakav “krunski svedok”: “U cilju istrage ne smemo da pričamo ono što smo sada rekli javnom tužiocu. Ostajem pri izjavi koju sam dao u policiji. Samo moram da apelujem na malo korektnije izveštavanje, pošto su neki mediji naveli da sam ja neki ključni svedok koji je video mnogo što-šta. To nije istina. Pojedini mediji dovode svedoke u situaciju gde moraju da trpe razne uvrede i kritike na raznim društvenim mrežama i portalima”, rekao je on medijima na dan kada je saslušan.

Odgovarajući na pitanja novinara, svedok je kratko rekao da je prvi put bio saslušan pre nekoliko meseci, dok je još trajala istraga. On je potvrdio kako je tačna informacija da je tog dana džogirao neposredno u blizini deponije za koju se veruje da je mesto gde su osumnjičeni D. D. i S. J. bacili telo maloletne devojčice, ali da ništa drugo što je u medijima bilo navedeno nije istinito.

“Sve što je plasirano u medijima u vezi sa tim šta sam video, nije tačno”, zaključio je.

U međuvremenu, dvojica osumnjičenih saslušani su tri puta. D. D. je sve vreme negirao krivicu, a S. J. koji se isprva branio ćutanjem, na poslednjem saslušanju odlučio je da progovori, ali tek toliko da negira i sopstvenu krivicu. On je rekao da nema nikakve veze sa ubistvom i da nikada nije video devojčicu.

Foto: Tanjug/Vladimir Šporčić

STRAH I NEČINJENJE

Ukoliko se istraga ne završi za šest meseci, osumnjičeni za ubistvo Danke Ilić biće pušteni na slobodu, rekao je advokat Borivoje Borović početkom juna gostujući na Televiziji N1. On je rekao da mu je, na osnovu onog što je pratio u medijima, to očekivano.

“Nakon što su se političari umešali u policijsku istragu, pa su nakon toga odlučili da daju izjave i da usmeravaju javnost u kom pravcu treba da ide istraga, dobili smo rezultat da je čovek shvatio da može da odgovara za teško ubistvo i dobije doživotnu kaznu zatvora. Ako je imao nameru da objasni neki saobraćajni udes, krivično delo koje je blažeg karaktera, više je nema, što znači upropaštena je policijska istraga”, objasnio je Borović.

Univerzitetska profesorka Ana Martinoli izjavila je prošle nedelje, takođe za Televiziju N1, kako joj se čini da vesti o slučaju devojčice Danke Ilić “pratimo bez mnogo očekivanja i poverenja”.

“Mislim da je to najveća negativna posledica toga kako je slučaj tretiran od početka do kraja”, kaže Ana Martinoli i dodaje da se slučaj Danke Ilić pretvara u “jednu vrstu stravičnog medijskog spektakla. Mislim kao što smo imali slučaj pevačice Jelene Marjanović, sada imamo slučaj devojčice Danke Ilić. Taj pristup najviše pogađa roditelje, najbliže, čini mi se da tu zaboravljamo tu stranu, nema empatije, a pre svega mislim da gubimo poverenje”.

BEČKA ZABUNA

Dodatnu zabunu, premda iz najbolje namere, tokom potrage za Dankom uneo je snimak dve žene sa detetom koje na Danku liči, a koji je jedan državljanin Srbije snimio u Beču. On je snimak poslao elektronskom poštom MUP-u Srbije. Tako je došlo do ozbiljnog usporavanja u ispitivanju snimka jer je onda srpska policija morala da kontaktira sa austrijskom, pa austrijska da angažuje bečku.

Iako je za Dankom Ilić tada raspisana žuta Interpolova poternica, a bečka policija relativno brzo ušla u trag ženama sa snimka, ispostavilo se da dete nije Danka. Naravno, to nije sprečilo teoretičare zavera da lupetaju o trgovini decom. Isto kao što nije imao ko da stane na put načelniku Uprave kriminalističke policije Ninoslavu Cmoliću. On je, na Televiziji Informer, između ostalog, govorio i o profilu ličnosti osumnjičenih, pa je rekao da kod njih ne postoji empatija, da im je IQ mnogo nizak, ali je onda celu priču priveo kraju rečima da je nama “to podneblje čudno zbog narečja i govora”, te je dao sledeći zaključak: “Vlasi su”.

Ovu izjavu osudila je poverenica za ravnopravnost Brankica Janković, koja je rekla da je isticanje nacionalne i etničke pripadnosti otkrivljenih za ubistvo dvogodišnje devojčice, kao i pripisivanje negativnih karakteristika i sklonosti ka nedozvoljenom ponašanju svim Vlasima, zabranjeno zakonom i stigmatizujuće za sve pripadnike vlaške nacionalne manjine. Cmolić se izvinio.

Foto: Tanjug/Vladimir Šporčić

A TABLOIDI OD POČETKA DIVLJAJU

Kad god koristimo reč “tabloidi”, važno je da naglasimo: na domaćoj medijskoj sceni tu mislimo i na televizije, pre svega Pink i Hepi koje imaju nacionalne frekvencije. Tabloidi su od prvog dana nestanka dvogodišnje devojčice krenuli po okolini Bora, a ono što su objavljivali insinuiralo je da je za sve odgovorna majka. To je isprva bilo suptilno, a onda su potpuno podivljali nakon informacije da majka, pošto je trudna, ne može da bude podvrgnuta poligrafskom ispitivanju. Tada su doslovno izmišljali kako je u telefonu Dankine majke Ivane pronađeno mnoštvo poruka koje su sumnjive.

Tvrdnje iznete u pojedinim tabloidima da je nakon veštačenja telefona majke nestale Danke Ilić otkriveno da je ona “neposredno pre nestanka deteta guglala granični prelaz između Srbije i Rumunije”, u potpunosti su netačne i u potpunosti demantovane Iz MUP-a. U jednom momentu oglasila se i sama Ivana Ilić, majka devojčice, koja je rekla da je optužbe koje o sebi sluša bole, ali da u interesu istrage ne sme da kaže više od toga.

U trenutku kad je ovo govorila, Ivana Ilić nije znala sudbinu svoje ćerke i još uvek se nadala da će Danka biti pronađena. Pa neka ostane zapisano da su u Srbiji tabloidi i televizije sa nacionalnom frekvencijom svojim lažima i optužbama šikanirali ženu kojoj je nestalo dete i koja je uz pakao koji prolazi još i trudna.

Ako su nalazi istrage tačni makar kad je reč o vremenu kad je Danku udario auto, njena majka nije mogla da učini ništa: devojčica je stradala za manje od pet minuta nakon što je majka primetila da je nema. Većina čitalaca i čitateljki verovatno ne želi da zna kako je biti u koži ove žene, sve i da joj na muku nisu sele najveće medijske korporacije u zemlji koje zarađuju isključivo od laži, hajki i maltretiranja nedužnih.

OVDE NEMA NI MILOSTI NI NADE

Mnogo je laži, gadosti i sitnosopstveničkih poriva isplivalo u medijima nakon nestanka Danke Ilić, ali nije nam prvi put. Problem je u tome što idemo sve niže i niže. A i brzo zaboravljamo. Zato, moramo da podsetimo da je novi nivo tabloidnog dna dotaknut dok je potraga za Dankom još trajala.

Televizija Informer poslala je ekipu ispred kuće ujaka nestale dvogodišnje Danke Ilić i direktno se uključila u program. Čovek, Dankin ujak, izašao je iz dvorišta i zamolio da ne snimaju. Pojavio se u neonskoj jakni, oznaci da je u aktivnoj potrazi. Neprimereno glasna reporterka nije mu dozvoljavala da dođe do reči, već je preko njegovih molbi da se skloni vikala kako je tu da tobož pomogne. Jedna meštanka koja se tu zatekla, na pitanje “novinarke” kako može da im pomogne, jasno i glasno je rekla: “Pomoći ćete nam tako što ćete se skloniti odavde”. U studiju su sedela dva urednika, nesvesni da se čuju u programu. Navijali su da novinarka udari ujaka nestale devojčice, a jedan od njih izgovorio je: “Nabodi ga, dobro je za šer!”

Iako se desilo pre nego što je istraga pokazala da je Danka ubijena, teško da bi nešto bilo drugačije da je ekipi Informera bio poznat ishod. I ne samo njima.

Da se razumemo, nema zemlje i nema društva u kom neki mediji ne profitiraju na smrti i užasu. Čitavi dokumentarni žanrovi poput “true crime”, pa i tabloidi, zarađuju na krvi. Problem je što ovde ne profitiraju samo mediji, nego se skupljaju i politički poeni. Jer, ovde je uređivačka politika tabloidnih medija ujedno i državna politika. Nije nam prvi put da to gledamo i zaista je teško ne uvideti paralele između ubistva Danke Ilić i ubistva Jelene Marjanović. “Ubijena pevačica” je ono kako je većina pamti. Ali, ako se malo napregnemo, setićemo se da je istraga trajala godinama, da je slično kao u Dankinom slučaju, uočeno bezbroj nepravilnosti i grešaka tokom istrage.

Na koncu, kad smo kod rijalitija, nemojmo zaboraviti da je Jelenin muž Zoran Marjanović uhapšen zbog njenog ubistva usred rijaliti programa “Zadruga” na Televiziji Pink. Međutim, iako je osuđen za ubistvo, Zoranu Marjanoviću presuda je poništena, a suđenje vraćeno na početak. A sve zbog proceduralnih grešaka.

U suštini, trebalo bi da je lako: šta nije u interesu Dankine porodice, nije ni u interesu javnosti. I tu bi trebalo povući granicu, a u iole normalnom svetu, oni koji od jezive sudbine dvogodišnje devojčice prave tabloidni krš i pokušavaju da zarade, bili bi manjina koju je najlakše iskoreniti ignorisanjem. Ovde je to nemoguće jer je mnogo više onih koji žele na ovome da profitiraju nego onih koji su svesni dalekosežnih posledica. A posledice ćemo tek videti. Jer, šta ako je način na koji se jedno društvo odnosi prema ubijenoj bebi, zapravo način na koji se odnosi prema sebi? To onda povlači pitanje: a prema kome imamo milosti i čije dostojanstvo čuvamo ako to ne možemo da pružimo ni ubijenom detetu?

U slučaju Danke Ilić, najčasniji je ispao najnebitniji čovek u lancu odgovornosti ‒ direktor Vodovoda u Boru, koji je podneo ostavku jer je dete stradalo tako što su ga osumnjičeni udarili službenim vozilom ovog preduzeća.