Ma koliko rukopisna periodika delovala strano današnjim generacijama, ona je imala veliku ulogu u očuvanju morala kod učesnika Prvog svetskog rata, tim pre što je inicijativa retko dolazila od nadležnih vlasti već su sami akteri pokrenuli listove ne bi li prekratili časove dokolice i razonodili se u ta sumorna vremena. Ona na najbolji način ilustruje šta im je bilo na pameti, koje su emocije preovladavale i na koji način su pokušali da zaborave na svakodnevicu
“Pretplata na list je tabak hartije na nedelju, jer uredništvo nije u mogućnosti da istu nabavi.”
Ovaj neobičan poziv na pretplatu se pojavio 2. decembra 1916. u prvom broju rukopisnog lista “Rovovac”, čija se redakcija nalazila na položajima srpske vojske na obroncima Kajmakčalana – “rovovska kosa na 150 metara od Bugara”.
Rukopisni listovi nisu bili nepoznata pojava u to vreme, mnoge đačke družine su svoje intelektualne početke imale baš kroz izdavanje ovakvih listova u vreme kad je štampa predstavljala pravi luksuz za siromašne srednjoškolce. U ratno vreme, ovakav vid obaveštavanja ali i zanimacije za urednike i saradnike postaje još učestaliji. Tokom Prvog svetskog rata izlazilo je na desetine rukopisnih listova na srpskom jeziku, a mi ćemo se ovog puta zadržati samo na četiri karakteristična primera.
BATALJONSKI ĆATA KAO ŠTAMPARIJA
Sama tehnologija nastajanja ovakvih listova podrazumeva veliku količinu vremena, kako za pisanje samih priloga tako i za umnožavanje. Pomenuti “Rovovac” je prepisivao bataljonski pisar u deset primeraka, s tim što je urednik morao da naknadno dorađuje ilustracije.
U drugim listovima često primećujemo različite rukopise, a nisu retki slučajevi kada se “ruka pisara” umori i pojedine šlajfne postaju nečitljivije od drugih. Tako su u listu “Antena”, koji je izlazio u logoru bežične telegrafije Vrhovne komande u Solunu, ilustracije na početnim stranama rađene tušem u celini, dok su od četvrte strane tušem samo senčeni crteži nastali grafitnom olovkom. Formati su često nejednaki, u zavisnosti od raspoložive hartije, koja je ponekad i ručno pravljena. Tamo gde su uslovi dozvoljavali, pre svega u teritorijama francuske republike, umnožavanje je bilo mašinsko uz pomoć tehnika šapirografije, litografije i hektografije.
Na sadržaj su, prvenstveno, uticale ratne okolnosti u kojima je list stvaran. “Puls” je izlazio u zarobljeničkom logoru Ašah kraj Linca u Austriji, pod uredništvom kasnije čuvenog Ranka Mladenovića – avangardnog pesnika i dramskog pisca, zarobljenog kaplara u Kolubarskoj bici. List je obilovao setnim, često i depresivnim tekstovima u godinama provedenim u ropstvu, obično bez najosnovnijih potrepština.
Kako je rat odmicao, pomorska blokada sila Antante je davala rezultate, glad je postala normalna pojava u zemljama Centralnog sporazuma, a vojni zarobljenici su se nalazi na samom dnu liste prioriteta za obroke koji su najčešće imali repu za osnovu. No kako su listovi imali ambiciju da sadrže koncepciju prave štampe, često su se pojavljivali “oglasi” za štajerske kobasice, zaher tortu ili neke druge poslastice o kojima su mogli samo da maštaju.
Uskršnji broj od 22. aprila 1916. godine bio je naročito melanholičan i setan, sa sledećim prilogom: “Ja sam danas rob. Poniženo je ime moje, ali ipak ja nisam za to kriv. Ratovao sam pet godina, nisam više zdrav, moja pluća su propala, pogledajte me! Ja više nisam otac, zaboravio sam svoju kuću, zaboravio sam moju sirotu dečicu… I suviše sam voleo svoju zemlju, a ona mi je ipak nanela najviše bolova. Sada sam nemoćan i tuđ. Nad glavom mi uvek ledbi neprijateljski bajonet. Ja sam rob, pa ipak, uvek kad čujem nešto utešno o mojoj dalekoj i napaćenoj otadžbini, ja bih se kao dete od radosti zaplakao”.
Nisu bili retki prilozi iz teorije književnosti i filozofije, redovno su objavljivane najave koncerata i vojničkih priredbi. Kako je jedan od saradnika bio budući akademski slikar Nikola Džanga, list je bio bogato ilustrovan.
I pored stroge cenzure koju su sprovodile logorske vlasti, “Puls” je uspeo da dogura do 52 broja kada je ugašen uz oproštaj: “Naš listić, naš dnevnik opet prestaje! Događaji oko nas zabranjuju da se misli. To je tragika nas samih, osuda teška, osuda bez komentara… Naš listić je ipak do sada vršio svoju dužnost. On je bio naš dnevnik…”
ZABRANA ZBOG “KONJA I MAGARACA”
Pomenuti “Rovovac” je uređivao potporučnik 17. pešadijskog puka Drinske divizije Stanislav Krakov, koji je svojom ulogom u propagandnom aparatu Nedićevske paradržave u Drugom svetskom ratu bacio debelu senku na svoja junaštva tokom ratova 1912–1918. godine. Takođe, ostaju neosporni njegovi umetnički i književni kvaliteti tokom bogate karijere.
Kao što je već rečeno, list je nastao u frontovskoj jedinici i samim tim ima daleko drugačiji ton od novina koje su nastale u zarobljeničkom logoru. Sadržaj je skoro isključivo šaljiv, a strela ironije je gotovo uvek uprta u takozvane “pozadince”, koji žive daleko sigurnije i udobnije od vojnika na prvoj liniji fronta. Brojne su karikature “rodoljubivih” pesnika koji u hladu solunskih hotela pišu borbene koračnice dok poručuju hladno pivo, a istovremeno, na naslovnoj strani božićnog broja “Rovovca” izlazi pesma Božić u rovu koja se završava sledećim stihovima: “Svuda jek i vreva / i bajonet seva / ručne bombe huje / eto tako pešak Božić u rovu dočekuje”.
Sam list je dobio ime po francuskom rovovoskom topu koji je radio na principu sličnom savremenim minobacačima. Kako je koleginica Nataša Jovanović lepo primetila: “Na kraju je, kao ‘pravi’ satiričan i opozicioni list, zabranjen od strane pretpostavljene komande, jer je procenjeno da je u jednoj od šaljivih priča o konjima i magarcima preterao u aluzijama na statusne različitosti vojnika na položaju sa jedne strane i bahatost elite koja se baškari u Solunu sa druge strane”.
LEPOTE POZADINE
Sasvim drugačijom atmosferom je odisao list “Antena”, koji je nosio podnaslov “list za zbilju i za šalu, za intrigu i pohvalu”. Objavljivali su ga vojni telegrafisti pri Vrhovnoj komandi u Solunu, te kao povlašćena grupa elitnih vezista bili su umnogome privilegovani u odnosu na obične vojnike. To se itekako oseća u tekstualnim i likovnim prilozima, šale se zbijaju na račun kuvara i intedanata te oficira koji su “greškom” zalutali u solunski Vardaris, nadaleko čuveno stecište prostitucije. U broju dva objavljuje se i jedan humoristički protostrip i sve ukupno, iz sačuvanih brojeva se vidi jedno daleko vedrije raspoloženje redakcije lista u odnosu na ratne drugove sa prve linije fronta.
MATERIJALNI IZDACI VS. ŠKOLOVANJE
Na kraju ćemo ukratko opisati i školski list “Srpski orlić”, koji je izlazio u liceju u Bastiji na Korzici. Osnivanje i uređivanje obavljala je školska družina koja je imala zadatak da, uz pomoć i nadzor nastavnika, širi pismenost i rodoljublje među učenicima. List je finansiralo prosvetno odeljenje srpskog poslanstva u Parizu, te je list litografisan i na taj način daleko lakše umnožavan. Oponašao je književne magazine tog doba koji su bili vrlo popularni među školskom omladinom, a radovi su bili uglavnom originalni i predstavljali su prve književne korake učenika korzikanskog liceja. Noć na Rožaju, Sa puta iz Novog Pazara za Peć (uspomene iz našeg povlačenja), Ulazak neprijateljski u moje mesto rođenja (Šabac) samo su neke od pesama koje su se mogle pročitati. Saradnici su bili Dragoljub Protić, Svetozar St. Nedok i Živojin Arambašić između ostalih.
Kako je list bio pod nadzorom nastavnika, nije bilo mesta za slobodnije forme, svi prilozi su bili “strogo” patriotski i jezik je bio primeren takvom sadržaju. No, ni ovakva “ispravnost” nije spasla list od gašenja, te urednik Svetozar Stojanović u petom broju objavljuje da list prestaje da izlazi “da bi se izbegli materijalni izdaci oko izdavanja i da se učenici ne bi udaljavali od redovnog školskog rada”.
Ma koliko rukopisna periodika delovala strano današnjim generacijama, ona je imala veliku ulogu u očuvanju morala kod učesnika Prvog svetskog rata, tim pre što je inicijativa retko dolazila od nadležnih vlasti već su sami akteri pokrenuli listove ne bi li prekratili časove dokolice i razonodili se u ta sumorna vremena. Ona na najbolji način ilustruje šta im je bilo na pameti, koje su emocije preovladavale i na koji način su pokušali da zaborave na svakodnevicu punu briga za sopstvenu fizičku egzistenciju i opstanak svojih bližnjih.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
