Baština
Digitalizovan film „Virdžina“: Život kako drugi hoće
Premijera digitalno restaurisane verzije filma „Virdžina“ Srđana Karanovića iz 1991. godine, podsetila je na strašnu posledicu patrijarhalnog običaja
Moje samoubistvo Anrija Rorde
Nema pisca kod koga su se tako intenzivno i nerazdvojno spojili humor i smrt kao što je Anri Rorda. Satiričar i profesor matematike, anarhista i otac porodice, ovaj švajcarski pisac (1870–1925) izveštio se da u svemu što se ispostavlja kao gotovo i jedinstveno potraži naličje, izazova radi, iz maltene urođene sumnje prema svakoj čistoti, ali i iz ljubavi prema paradoksu. Njegova zasigurno najpoznatija knjiga objavljena za života, Pedagog ne voli decu (1917), u isti mah je oda profesorskom pozivu i žestoki manifest protiv tadašnjih prosvetarskih uzusa, koje je Rorda rezimirao izrazom “bourrage de crânes” (“punjenje glava”). Vrcavi kalamburi kojima obiluju Rordine hronike sakupljene u knjigama Uzmi ili ostavi (1919) i Trska koja mišljucka (1923) pokazuju da Rordin humor nikada nije jednoznačan i da njegov cilj nije obična zabava. Njegov humor je, naprotiv, uvek sredstvo da se progovori o nekom aktuelnom problemu koji se tiče svih, ne da bi se učinio zanimljivim već da bi se obradio efikasnije. Travestija je bila Rordina omiljena figura: u pozitivnim temama tragao je za mračnim tonovima, a u negativnim za ostacima vedrine. Zato nije čudno što su njegovu komiku još savremenici okarakterisali kao “crno-beli humor” (humour zèbre). I sam Rorda je svoju naročitu doktrinu okarakterisao kao “veseli pesimizam”. Upravo na tom paradoksu počiva Moje samoubistvo.
Rordina pobuna protiv jednoznačnosti delom, kako ovde i sam s otklonom ističe, ima korena u njegovom vaspitanju. Njegov otac Siko Rorda van Hejzing (1825–1887) bio je novinar i izaslanik holandske krune u Indoneziji, koja je tada pripadala Holandiji. Međutim, kada se saznalo da je kritikovao kolonizatorsku vlast, proteran je iz Holandije i oduzeta mu je penzija. Najpre se iselivši u Brisel, a potom u Švajcarsku, u kanton Vo, Siko je stupio u krugove anarhista koji su krajem XIX veka uglavnom bili prognanici. Počeo je da se dopisuje sa Multatulijem i knezom Kropotkinom, a postao je kućni prijatelj sa Elizeom de Reklijem i Lavom Mečnjikovim, geografima i teoretičarima anarhizma. Anarhistička i libertarijanska učenja s kojima se Anri upoznao kao dete podloga su njegovog pedagoškog i književnog delovanja.
Rođen 1870. u Briselu, Anri Rorda se sa 22 godine zapošljava kao nastavnik matematike i počinje da objavljuje originalne članke o pedagogiji i školskom sistemu. Posle izlaska pamfleta Pedagog ne voli decu, godinama vodi hronike u “Gazette de Lausanne” pod naslovom “Ne tucimo se” i prepoznat je kao jedan od najoriginalnijih humorista romanske Švajcarske. U narednom periodu objavljuje izbore iz filozofskih i humorističkih hronika i pokreće svoj almanah. U poslednjoj godini života, 1925. objavljuje studiju o smehu, Smehovi i smejalice. Šestog novembra Anri Rorda oduzima sebi život. Prijatelji na njegovom radnom stolu pronalaze rukopis Mog samoubistva (Mon suicide).
Rorda se u Mom samoubistvu ne bavi ontološkim uzrocima samoubistva već isključivo sociološkim. Bog nije nikakav sagovornik ovog samoubice. Ako postoji neki autoritet, to je Žan-Žak Ruso, ali Rorda se i o njega blagonaklono oglušuje. Međutim, svojim teoretisanjem o samoubistvu Rorda zaista želi da postigne nešto više iako to nije nužno “transcendentalno”. On svoje samoubistvo koristi kao sredstvo da kritikuje savremeno društveno ustrojstvo zasnovano na kapitalizmu. Društvo je u ovom pamfletu prikazano kao ambivalentna sredina koja svakako omogućava razvoj pojedinca, ali koja istovremeno nadzire i kažnjava svako preterano uživanje. Rordina meta je pre svega švajcarsko društvo koje je i početkom XX veka i danas obeleženo kalvinističkim moralnim kodeksom i imperativima među kojima dominira obaveza učinkovitosti. Prema tolikoj proračunatosti i vrednoći, Rorda, urođeni hedonista, mora da se postavi neprijateljski. To čini ujedno otvoreno podrugljivo – “Kad mi neko govori o Višim Interesima Čovečanstva, meni ništa nije jasno. Ali volim srneća leđa i stari burgundac” – i na neskriveno dirljiv način: “Ja sam srećan samo kad nešto obožavam”. Čitava jedna dimenzija ove knjige mogla bi se svesti na Rordinu odbranu “sebičnog pojedinca” od zahteva “Morala”.
Rorda nam u Mom samoubistvu ne saopštava zašto se ubio. Više ga zanima zašto se možemo ubiti i koje su to snage u društvu koje mogu logično dovesti do želje za napuštanjem života u slučaju da (kako glasi gorko-ironični moto ove knjige) “ne živimo kako treba”. Zahvaljujući toj odlici, Rordino Samoubistvo može da se čita kao predak knjige Samoubistvo, uputstvo za upotrebu Kloda Gijona i Iva Le Bonika, prve sociološke studije o samoubistvu, koja je nedugo po objavljivanju (1982) bila zabranjena u Francuskoj. (Zabrana važi i danas.) Moje samoubistvo tonom i originalnom etikom najavljuje čuveno oproštajno pismo Stiga Dagermana (“Naša potreba za utehom ne može se namiriti”, 1952) i ne manje čuvenu knjigu Eduara Levea Samoubistvo (2008). Oba ova teksta dovode čin samoubistva u presudnu vezu sa motivom radosti koja nije naišla na odjek u svetu.
Da se Rorda nije ubio, njegovu “melodramu” mogli bismo čitati kao tragikomično oproštajno pismo jednog “neznanog junaka” koji je sve stavio na papir, podvukao crtu i uvideo da u svetu za njega više mesta nema. Možda bismo ga čitali sa ironičnim otklonom, u ključu koji podstiču i druge Rordine knjige. Ali Rordin gest knjizi pridaje neospornu tragičnu dimenziju, koja dovodi i do obrta u kodiranju. Pošto znamo da je sebi oduzeo život, njegovim vedrim i ironičnim zapažanjima pridajemo više tragičnosti nego onim delovima koji su u ovoj knjizi otvoreno sumorni. Kao da, kad ste mrtvi, od svih najtragičnije zvuči činjenica da ste se za života nehajno i uz smeh odnosili prema negativnim aspektima života. Prestajemo da ga čitamo sa rukavicama i pitamo se kako je proveo period od čitava tri meseca između poslednje tačke stavljene na Moje samoubistvo i noći u kojoj je rešio da umre. I na kraju, najdirljivijim od svega čini nam se Rordina želja da svoju smrt prikaže u što univerzalnijem kontekstu. Definitivno nas pridobija njegova potreba da svoju tragediju artikuliše kao utopiju.
Ko ima hrabrosti da se smeje, napisao je Leopardi, taj je gospodar sveta, baš kao i onaj ko je uvek spreman da umre. Rorda u Mom samoubistvu oslikava neku vrstu idealističkog samoubistva za kojim čovek poseže jer mu svet ne dopušta da se u potpunosti dâ. Čoveku, dakako, oduvek nije dovoljno što zna da je smrtan i smrtonosan: potrebno mu je da to proverava, da stalnu mogućnost samoubistva shvati kao potvrdu svoje jedinstvenosti, kao da je, uz veselje, samoubistvo ono što ga na najkarakterističniji način razlikuje od drugih stvorova. Obe te odlike, tako srećno stopljene u Leopardijevom fragmentu, krasile su Anrija Rordu, koji je bez rezerve, što u radovanju, što u žalosti, podnosio svet.
(Knjiga će uskoro, u prevodu potpisnika redova, biti objavljena u izdanju Službenog glasnika.)
Premijera digitalno restaurisane verzije filma „Virdžina“ Srđana Karanovića iz 1991. godine, podsetila je na strašnu posledicu patrijarhalnog običaja
Da bi se privreda vratila u ravnotežu sa živim svetom, treba se osloboditi nepotrebnog rada, smanjiti radnu nedelju, ulagati u javna dobra. Vraćaj koliko uzimaš, a ne kapitalistički „uzmi više nego što vraćaš”, tvrdi Džejson Hikel u knjizi „Manje je više“ koju je objavio Clio
Izložba slika i kolaža Gorana Kosanovića „Rokenrol Kalendar“ u RTS klub galeriji, predstavlja spoj muzike i umetnosti na način koji evocira na mladalačko revolucionarno vreme i političke slobode
Radovi devetnaest umetnika na izložbi "Da li smo još uvek postmoderni?" u Kući legata pokazuju je postmodernizam, iako je zvanično trajao do kraja devedesetih, i dalje deo savremene umetnosti
Jugoslovensko dramsko pozorište je svoju malu scenu nazvalo po Jovanu Ćirilovu svom upravniku, povodom desetogodišnjice njegove smrti
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve