Izdajem novine, prazne

Ima jedna (bar interno) mitska fotografija iz jeseni 1990, na kojoj se osnivačka posada “Vremena” okupila, lepo se i svečano obukla i uslikala se s novorođenim mezimčetom: primerkom prvog broja “Vremena”. Na grupnom portretu s novim, privatnim čudom na izumirućem socijalističkom tržištu štampe vide se 22 osobe – ima tu advokata, sociologa, biznismena, likovnjaka… Ali najviše je, naravno, novinara: njih četrnaestoro (ako se nisam negde zabrojao). Od tih 14, većina ih je, tačnije osmoro, do koju nedelju pre radila u NIN-u – da se ne lažemo, najelitnijem mejnstrim proizvodu u istoriji SFRJ štampe – a onda lepo podavala otkaze i upustila se u avanturu svog života. Sve, inače, zreli i pametni ljudi, ali nespremni da statiraju i da trpe do pemzije u zagušljivom svinjcu u koji je ekipa Miloševićevih lojalista i novorođenih velesrba pretvorila kultni nedeljnik. Mora da je Vučeli i ekipi laknulo bez njih.

U neku ruku, dakle, odbegli NIN-ovci su nemalim delom stvorili “Vreme”, ili ako hoćete, napravili “ljepši i stariji” NIN. Ni kada su se prilike tamo odakle su otišli popravile, niko se nije vratio na polaznu adresu. Naprotiv, povremene migracije i dalje su išle samo ka Narodnog fronta/Mišarskoj, među kojima je svima najdraža impulsivni, ali fatumski neminovni prelazak Uroša Komlenovića, velikog reportera i novinskog pisca, dorćolskog dobrog duha i dečačke duše jednog boljeg srpskog novinarstva – boljeg nego što je ikada stvarno bilo jer većinom nije “imalo visinu”. Sebi u retke zasluge pripisujem i što smo neko vreme redovno objavljivali Bogdana Tirnanića, dok siromahu nije dojadilo da piše za najmanje pare u svemiru. Rastali smo se uz piće koje je on platio, valjda procenivši da, uprkos šarmantnom višku kilograma, nema kuče za šta da me ujede.

Hm, da li je ova kolumna krenula u pravom smeru? Nije trebalo da pišem o “Vremenu” nego o NIN-u, i to u sadašnjosti a ne u prošlosti, ali mi matorci smo takvi, krenemo od Kulina bana i rascmoljimo se na svakoj vremenskoj petlji usput…

Elem, nameravana poenta je bila da NIN- nije prvi put da se “prazni” od lica i stvari, mada nikada tako drastično kao sada. Pa čak ni to nije sasvim tačno: uporedite impresum NIN-a koji mesec pre nego što ga je pazario Ringier s onim koji mesec posle: tu jedva da je preostalo poneko ime od ranije. Neki su otišli, druge su otišli, a zamenili su ih uglavnom kratkodahi i kratkoreki “kadrovi” iz Blica, što je bio žanrovski protivprirodni blud i iz čega se nije moglo izroditi ništa dobro. U prethodnoj deceniji, “pod” Slobodanom Reljićem, NIN je otišao odviše udesno i to je znalo da bude zaista skrnavo, ali je zadržao žanrovski profil lista za one koji vole da čitaju (a ne samo da prelete naslove, obično duže od teksta). “Blicovani” NIN je (cca 2010, koliko se sećam) politički pripitomljen tj. obezbojen, ali u njemu više nije bilo gotovo ničega za čitanje: prosto, “znalci” su u svom reformatorskom žaru zaboravili da se novine, pogotovo nedeljni magazini, kupuju zbog onoga što se, po jednoj davnoj NIN-ovoj reklami, zove: sadržaj, stil i stav. I nije ideja i smisao takvog magazina da može da se pročita u trolejbusu od Narodnog muzeja do Crvenog Krsta.

Takav NIN je morao izgubiti stare čitaoce a nije mogao steći nove, i do danas bi verovatno prirodno izumro – ili mutirao u ko-zna-kom pravcu – da se nisu desile dve spasonosne okolnosti: jedna je “Vučićev režim” koji vas je, naročito u zrelijoj fazi, samim sobom onemogućavao da se udobno i dremljivo ljuljuškate u mlakoj poluneutralnosti (koja je “pod Tadićem” bila prirodno stanje štampanog mejnstrima), te urednička konstelacija Ćulibrk-Mališić s pratećom ekipom, koja je makar u solidnoj meri vratila NIN onima koje ne zaboli glava ako čitaju pet minuta bez duže pauze. Tako je NIN unutar jednog brižljivo isprojektovanog novinskog kombinata postao incident, nevaspitano i nezačešljano dete (pa još usvojeno!), nevoljica koja ne donosi veliki profit ali sve češće donosi velike glavobolje.

To nije moglo da traje zauvek – svakako ne u ovoj konstelaciji politike i kapitala. I moralo je nekako da se “preseče”, pošto su NIN-ovci u periodičnim iskušenjima pokazali odviše žilavosti da bi se moglo očekivati da sami stanu na loptu. I zato će se istorija ponoviti, naravno u nešto drugačijoj varijanti, to jest NIN će ponovo u jednom trenutku biti tabula rasa koju valja ispunjavati ispočetka. Hm, “ispunjavati”? Imajte na umu da se nešto ponekad može i ispunjavati prazninom, ili se bar može pokušati. Zar nije i svemir velikom većinom prazan, pa šta? Da, ali zato je i tako neprijatno hladan, ne biste tamo duže boravili s otvorenim prozorom.

U međuvremenu, čaršija se bavi time “ko će biti novi glavni urednik” tog NIN-a po meri srećnog ukrštanja politike i kapitala u jednoj besudnoj zemlji. Nemam pojma, a nisam ni mnogo radoznao. Mada znam nekoliko idealnih kandidata… Nećete se začuditi: to su oni koji bi umeli da prave i dobre novine, ali su fleksibilni, tj. karakter im odavno ne smeta u karijeri, i od tada im ide sve bolje.