Švajcarski Noje Cirher cajtung (NZZ) donosi komentar Anderasa Ernsta, odličnog poznavaoca prilika u Srbiji, gde se u uvodu kaže: „Režim u Srbiji ne opstaje samo zbog demokratskih deficita. Njegovim protivnicima takođe nedostaju ključne veštine“, prenosi Dojče vele.
Navodeći da „od prošlog maja, hiljade, a ponekad i desetine hiljada građana izlazi na ulice gradova, protestujući protiv autoritarnog režima predsednika Aleksandra Vučića“, Ernst konstatuje da to „pokazuje da u Srbiji ima građana koji žele više od skromnog ekonomskog napretka koji Vučić donosi zemlji. Oni žele demokratsku zemlju koja je deo slobodne Evrope“.
„Činjenica da su izbori 17. decembra ponovo odlučeni u prilog sistemskoj stranci, ozbiljno je razočaralo ove Srbe. Da to ne bi dovelo do trajne rezigniranosti, opozicione stranke moraju brzo da se menjaju. Jer, trenutno nisu u stanju da zaista ospore Vučićevu moć. Samoobmana je ako svoj poraz opravdavaju isključivo trikovima režima (kojih je nesumnjivo bilo)“, piše Andreas Ernst i potom smatra da bi „reforma opozicije trebalo da ide u tri pravca“:
„Opoziciji je potreban program koji ide dalje od pobede na izborima. Naravno, neophodno je ponovono uspostavljanje slobode medija i borba protiv klijentelizma. Ali pored toga, moraju se kreirati koncepti za reformu snaga bezbednosti, pravosuđa i obrazovnog sistema. A kada je u pitanju regionalna politika, glavna barijera – pitanje Kosova – mora se konačno prevazići: Kosovo više nije Srbija. Potrebna je hrabrost da se to kaže. Ali hrabrost da se razotkrije velika laž, može biti zarazna: jednostavno, samo treba uvek iznova činjenice nazvati pravim imenom. Za to je potrebno vreme.
Stoga je poželjno da opozicioni ad hok savezi formiraju organizacije koje mogu dugoročno voditi političku borbu. Do promene vlasti neće doći preko noći. To će biti plod duge, teške borbe. Nespretne reakcije opozicionih krugova, na neregularnosti na dan izbora, takođe ukazuju na nedostatak profesionalnosti: nisu bili dobro pripremljeni. Ono što je srušilo Miloševića pre četvrt veka bio je tesan savez snaga predvođenih talentovanim političarima poput kasnije ubijenog Zorana Đinđića. Treba se nadovazati na tu tradiciju demokratskog otpora.
Iznad svega to znači da konačno treba da se povuku istrošeni ljudi postmiloševićevske ere. Likovi poput bivših vrhunskih političara Dragana Đilasa ili Borisa Tadića danas više nisu uverljivi. Imali su svoju šansu i propustili su je. Oni više nikoga ne mobilišu i ne ubeđuju. Što je još gore, oni idu na ruku režimu, koji može da ih iskoristi kako bi diskreditiovao opoziciju kao korumpiranu. Ovi ljudi bi trebalo da naprave prostor za nove umove i talente koji se u narednim godinama mogu razviti u harizmatične političare“ piše Andreas Ernst za NZZ.
