foto: fonet / beoinfo
Da je Aleksandar Vučić shvatio tregedije u “Ribnikaru”, Duboni i Malom Orašju, nikad mu kandidat za gradonačelnika ne bi bio Aleksandar Šapić
Čini se da predsednik Srbije i dalje ne shvata da Beograđani – uprkos onolikom zasipanju javnog prostora naprednjačkim drvljem i kamenjem – nisu zaboravili šta je rekao u prvom javnom nastupu nakon masovnog ubistva u “Ribnikaru”. Tog 3. maja objasnio je Aleksandar Vučić građanima, najpre, da su tu ubijena neka deca iz privilegovanih porodica koja, jelte, idu u “Ribnikar”. To mu je valjda bilo najvažnije da naglasi.
Vučić izgleda još ne shvata zašto Beograđani ne mogu da zaborave da ni on, ni gradonačelnik Beograda kojeg je on postavio, ni premijerka koja je njegova marioneta, nisu smogli hrabrosti da se pojave ispred ulaza u školu i da na mestu zločina odaju počast našoj ubijenoj deci. Ne shvata zašto Beograđani nikako da im oproste što se nisu pojavili tamo gde je hiljade njihovih ucveljenih sugrađana danima čekalo u redu da se upiše u knjigu žalosti, položi neki cvet i upali sveću.
Deluje da Vučić do danas nije shvatio koliko su bedno zvučala sva naknadna objašnjenja, priče o tome u kom su se minulom času, pod okriljem kojih mrakova, on i njegova ekipa, navodno, usudili da kroče u “Ribnikar”. Nismo želeli da se slikamo i promovišemo se pod senima dece, penili su i lagali, jer se nisu bili usudili da pogledaju u suzne oči Beograđana na mestu zločina.
Da je shvatio kako gnev Beograđana nisu toliko izazvale dve uzastopne tragedije, već reakcija predstavnika njegove vlasti na tragedije, Vučić ne bi u trku za gradonačelnika Beograda, sedam meseci kasnije, gurao Aleksandra Šapića.
ŠTO BI PREKIDAO ODMOR
Kandidat za gradonačelnika Beograda Aleksandra Vučića je bivši gradonačelnik koji nije prekinuo odmor sa svojom decom nakon što su ga obavestili da su ubijena deca u gradu na čijem je čelu. Ni on nikada nije shvatio u čemu je tu problem, koliko je takvo ponašanje neprimereno i do koje mere pokazuje kakav je njegov odnos prema ljudima u gradu u kome je bio i ponovo bi hteo da bude gradonačelnik.
Postavio je bio Šapić na svom Instragram profilu 3. maja nekakve izraze saučešća pogođenim porodicama i kasnije još objašnjavao da ništa više nije mogao da uradi, da im je i besplatnu sahranu obećao.
Tek kada su mu sledećeg dana saopštili da je u gradu na čijem je čelu pobijeno još dece, počeo je polako da pakuje kofere.
A kada se konačno vratio u Beograd, sadašnji kandidat za gradonačelnika koalicije “Srbija ne sme da stane – Aleksandar Vučić” nije prešao dvesta metara od svoje kancelarije do mesta gde su naša deca pobijena, već je organizovao kontrakomemoraciju ispod svog prozora.
BESRAMNO I MUČNO
I dok je hiljade Beograđana danima odavalo poštu ubijenim učenicima ispred “Ribnikara”, šačica predstavnika vlasti je, sama za sebe, simetrično ređala skupocene državne vence na stepenicama Starog dvora. Ispred njih – stilizovane srpske zastave. U sredini venac na kome je pisalo “Grad Beograd”, koji je Grad Beograd položio sam sebi na sopstvene stepenice. Sa strane su stajale tri gorionice za paljenje sveća, dovučene, biće, iz neke crkve. Sve je delovalo sterilno, inscenirano, veštački, lažno.
“Besramniji i mučniji gest od ovog, Beograd teško da pamti. To je, još jednom, pokazalo dokle sežu režimska bezosjećajnost i prezir vlastitih građana”, napisao je tada Filip Švarm.
Beograđani se nisu bili odazvali lažnoj komemoraciji tadašnjeg gradonačelnika. Ignorisali su je prepoznavši u tome još jedan pokušaj naprednjačkih vlasti da dele građane na “nas” i “njih”, da razdele čak i tugu. Ono okupljanje ispred “Ribnikara” vlast je bila procenila kao nešto “antivučićevsko”, nekanalisano, potencijalno opasno. Tamo njenih predstavnika nije bilo.
A “tamo” – srpski Zid plača. Uz ogradu igrališta Treće beogradske gimnazije do velikog ulaza u “Ribnikar” koji koriste učenici od petog razreda osnovne škole položeno cveće, sveće, visile su poruke, fotografije, igračke, neka majica… Predmeti žalovanja dece za decom. Život koji ostaje za ugašenim životima, ulični oltar stihijski izrastao. I građani koji stoje, prolaze, odlaze, dolaze, plaču, ćute, tiho razgovaraju, zabeležio je tada autor ovih redova.
Ne samo da zbog svog ponašanja i svega što nije učinio, a trebalo je da učini, Aleksandar Šapić nije podneo ostavku, već se u istoj godini bez ikakvog srama kandiduje za gradonačelnika Beograda. I još besni kada ga neko podseti šta je govorio i činio nakon ubistva – još jednom – naše dece. Nikada se nije izvinio jer, biće, nikada nije ni shvatio u čemu je pogrešio.
Ali nije problem da li je on nešto shvatio, već da li su Beograđani nešto naučili.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
