Pradedina čaura

Još jedno leto u mom aragonskom selu Asuari (špan. Azuara). Nakon što smo se smestili, posetili koga treba i ispunili dečje želje na koje čekaju od prošlog leta, našao sam vremena za lokalce koji se bave izučavanjem istorije sela i njegove okoline. Na moje pitanje “Šta ima novo od prošle godine?” nude mi da me odvedu u brda i pokažu ploču koju su pre nekoliko meseci postavili u znak sećanja na poginule finske interbrigadiste koje su trupe Frankovih pobunjenika, nakon proboja aragonskog fronta, na tom mestu pobile 11. marta 1938. godine.

foto: marko fernandez

Pešačimo do mesta gde se nalazi ploča sa imenima poginulih Finaca i ponekog Kanađanina. Ukupno dvanaest imena. Pripadali su kanadskom bataljonu Mackenzie–Papineau. Usput mi govore kako je do te pogibije došlo. Pokušavam da izbegnem da napišem da su pali u herojskoj borbi (taj mi je izraz iz nekog razloga uvek bio stran), ali se, kao posledica onoga što čujem, sam nameće.

Dok nas sunce nemilosrdno tuče i nadleću lešinari, slušam kako je desetak Finaca ovde, na više od tri hiljade kilometara od sveže Finske, držalo odstupnicu španskim republikanskim trupama koje su se povlačile usled najezde frankista. Suočeni sa Frankovim trupama kojih je na tom mestu u tom trenutku bilo oko dve hiljade, činili su jedino što su mogli – usporavali su ih mitraljeskom vatrom dok su se ostali povlačili. Frankove trupe, čije su prve redove činili Marokanci, korišćeni kao topovsko meso kako bi se prištedeli životi Španaca, u roku od dva sata su ih opkolili i pobili.

Poznato je da je nekoliko desetina hiljada Marokanaca učestvovalo na Frankovoj strani tokom Španskog građanskog rata. Stanovnici španskog protektorata u Maroku činili su deo oružanih snaga koje su udar protiv legalno izabrane Španske Republike započele upravo u Severnoj Africi. Nisam istoričar, ali ponešto sam pročitao. Nikada i nigde nisam naišao na podatak da su u istoriji ratovanja Marokanci zapucali na Fince, i obratno. Možda su pripadnici ovih dvaju, u svakom pogledu, udaljenih naroda zapucali jedni na druge prvi put upravo u mom selu, u izgubljenoj aragonskoj pustari, u sukobu koji u klasifikaciji ratova spada u grupu građanskih ratova.

Pretpostavlja se da su finski interbrigadisti pokopani u masovnoj grobnici na seoskom groblju u Asuari. Istraživanje i ekshumacija tek predstoje. Inače, Španija je, prema nekim tvrdnjama, posle Kambodže zemlja sa najvećim brojem nestalih u masovnim grobnicama u svetu, pa su, prema tome, nesrećni Finci samo kap u moru nesreće koja je zadesila Španiju u periodu od 1936. do 1939. godine.

Dvadesetsedmogodišnji Erik Salvador, istoričar iz Saragose, poreklom iz Asuare, i predsednik Udruženja za obnovu istorije Asuare, rekonstruisao je ovaj događaj iz marta 1938, koji je do ove godine živeo pretežno u sećanjima i pričama sve manjeg broja živih lokalnih svedoka, i učinio ga dostupnim široj javnosti. Posmatram ploču koju su postavili. Savršena je u svojoj jednostavnosti i iskrenosti inicijative. Erik mi priča kako ju je njegov ujak napravio tako što je komad metala isekao u obliku javorovog lista – simbola Kanade – i preko njega, uz pomoć komšija, zavario trokraku zvezdu, koja simboliše Internacionalne brigade. Tragovi varenja na tačkama koje spajaju zvezdu sa javorovim listom su i dalje vidljivi.

Erik priča kako su povodom otkrivanja ploče, u ovo malo špansko selo, koje zimi nema više od dvesta stanovnika, došli predstavnici finske nacionalne televizije. Nakon što je u Finskoj reportaža emitovana, javilo mu se nekoliko potomaka poginulih finskih interbrigadista zahvalni što su saznali gde su njihove dede, ujaci i drugi rođaci poginuli i što sada znaju gde se verovatno i njihove kosti nalaze. Sledeći korak je, objašnjava Erik, montaža i emitovanje dokumentarno-igranog filma o ovom događaju koji su lokalci svojim sredstvima snimili.

Deluje kao da sam se zbog pažljivog slušanja širom raširenih očiju kvalifikovao za dalje pokazivanje ostataka građanskog rata koji su se pojavili u proteklih godinu dana, a koje možda prvobitno i nisu planirali da mi pokažu. Pitaju me da li me zanima da me odvedu na lokalitet gde su pre par meseci pronašli bunker i rovove iz Španskog građanskog rata. Uprkos velikoj vrućini, pristajem bez oklevanja. Jedino što molim je da prođemo pored kuće kako bih poveo i svog jedanaestogodišnjeg sina Viktora, za koga će to biti prava avantura. Pridružuje nam se i Fernando Grasija, lokalni građevinski radnik, koji je, zajedno sa drugarom Hasintom, bunker otkrio.

Nakon desetak minuta vožnje stižemo na vrh brda. Odmah je jasno da je pozicija sa odbrambene tačke gledišta savršena. S jedne strane pogled se prostire u pravcu susednog sela Fuendetodos, rodnog mesta čuvenog Fransiska Goje, koje se nalazi na svega desetak kilometara od našeg sela. S druge, pogled ide do sela Letus. Ceo je prilaz pod kontrolom. Sveže iskopana zemlja prati vijugavi put rova koji vodi do duboko ukopanog betonskog bunkera. Neiskopan je još uvek prilaz bunkeru sa suprotne strane. Pejzaž je takav da nas jedino vetrenjače kojima je predeo prožet podsećaju da nismo na Mesecu, već na Zemlji.

Prvo što sam pomislio je otkud nekome da padne na pamet da tu, usred ničega, zabode lopatu i krene da traži ostatke iz građanskog rata. Fernando, kome je sada 53 godine, priča mi kako je kada je imao svega devet godina stajao sa dedom na magistralnom putu uz selo čekajući zaprežna kola sa senom koje su koristili za konzervaciju leda. Najednom je deda kažiprstom pokazao u pravcu brda i rekao kako je tu na vrhu bila pećina od sedamnaest stepenika (la cueva de las 17 escaleras). Mali Fernando je tu informaciju primio na znanje i prilično se iznenadio, budući da je mislio kako ceo taj potez poznaje bolje od dede. Nije bilo brda koje sa drugarima nije prečešljao, uključujući to ispred njih. Ništa nalik tome nikada nisu našli. Mnogo kasnije, jednog dokonog popodneva, setio se dedinih reči i seo za kompjuter. Otvorio je Google Earth i zumirao predeo u čijem je pravcu pokazivao dedin kažiprst četrdesetak godina ranije. Prvo što mu je zapalo za oko bile su neprirodne šare i neravnine na površini terena. Nakon što je zaključio da tu nečega ima, uzeo je lopatu i otišao do seoske gostione kako bi pronašao meštane voljne da kopaju. Dvojica su se odmah prijavili. Nije bilo potrebno mnogo kopati da bi odmah postalo jasno kako je deda znao veoma dobro o čemu govori.

Erik objašnjava kako je ovo bila pozicija republikanaca odakle su branili prilaz Asuari. Ipak, u ofanzivi koju su mnogostruko brojniji i bolje naoružani frankisti izveli marta 1938, bunker i celokupna pozicija je napuštena i povlačenje je za većinu uspešno završeno zahvaljujući, između ostalog, nesrećnim Fincima i Kanađanima koji su ih štitili. Ceo ovaj pojas koji sa uzvišenja vidimo važan je za istoriju ratovanja – tu je, dodaje Erik, prvi put primenjena “blickrig” metoda ratovanja. Hitler je Španiju koristio kao svojevrsni poligon na kome je testirao svoje naoružanje, ali i taktike. Tako je uspevao da preko germanofilskih generala u Frankovim redovima sprovede svoje zamisli i testira njihovu efikasnost. Svega godinu dana kasnije Hitler će taktikom “blickrig”, testiranom u dubokoj Španiji, zauzeti Poljsku.

U međuvremenu su Fernando i njegova ekipa dobili punu podršku opštine u procesu kopanja, koje se realizuje zacrtanom dinamikom pod nadzorom arheologa Franciska Kasabone. Očekuje se da će, kada projekat bude gotov, bunker zajedno sa rovovima biti uvršteni u turističku turu “Ostaci građanskog rata”.

foto: marko fernandez

Sve što nalaze kopajući čuvaju sa namerom da naprave izložbu na temu Asuare u vreme Španskog građanskog rata. Predlažu da meni i Viktoru pokažu šta su sve pronašli za ovih par meseci otkopavanja i siđemo sa brda u selo do magacina gde je sve to privremeno pohranjeno. Čaure, obuća, delovi odeće, tanjiri, čuture, delovi bajoneta, bodljikave žice, delovi granata… je ono što vidimo. Viktor je očaran. Fernando to primećuje pa mu poklanja čauru. Viktor gleda u nju i teško mu je da poveruje. “To je za mene?”, pita. “Jeste”, odgovara Fernando i dodaje: “Možda je metak pripadao tvom pradedi. Ponesi je”. “Kako to misliš da je pripadao mom pradedi?”, još začuđenije pita Viktor. “Jel tvoj pradeda bio jugoslovenski interbrigadista koji se borio na aragonskom frontu?”, pita ga Fernando sa blagim smeškom na licu. Viktor ćuti i potvrđuje glavom. “E, pa onda postoji mogućnost da je baš on taj metak ispalio u borbi. Tvoje je da je poneseš i da je tako i čuvaš, baš kao da je metak bio njegov”, zaključio je Fernando.

Putovanja avionom više nisu ono što su nekada bila. Kako bi izbegli aerodromske i druge neprilike, “pradedina” čaura ostala je da nas čeka u Španiji, a mi smo se vratili našim životima u Beograd. Sledeće godine kada stignemo u selo, nećemo časa časiti već ćemo odmah pitati “šta ima novo od prošle godine?”.