Evropa u podne

U jednoj knjižari u Strazburu spazio sam knjigu posvećenu refleksijama Hosea Ortege i Gaseta o Evropi. Fino je videti takvo delo u prodaji u gradu u kome je sedište Evropskog parlamenta.

foto: wikipedija

Evropa je jedan od predmeta i motiva koji se provlače kroz čitav opus tog filozofa rođenog 1887. godine u Madridu, u kome je i umro 1955. Naime, usled građanskog rata koji je pogodio njegovu zemlju, živeo je jedno vreme u egzilu u drugim evropskim prestonicama, ali i ne samo u njima.

U beogradskim knjižarama Ortega i Gaset je solidno prisutan. Da ne govorim o fondovima biblioteka, ako u vidu nemamo isključivo recentno objavljene knjige. Pri tome, ne mislim samo na prevode njegovih dela.

Preda mnom je Moderna filozofija Ksenije Atanasijević, još jedna nedavno izašla knjiga. U toj zbirci tekstova, koju je priredio Ilija Marić, iznova je štampan i članak “Humanistička misao španskog filosofa Hose Ortege i Gaseta”. To je – koliko znam – poslednji iscrpniji rad Ksenije Atanasijević o nekom autoru. Na početku tog članka navode se književnici i slikari po kojima je Španija poznata i osobena. Među njima je i El Greko. U tom tekstu uokvireni su Ortegin život i njegova filozofija, koju su češće drugi, nego on, imenovali kao raciovitalizam. Taj rad, izvorno štampan 1966. godine, zapravo je jedan filozofski portret. Atanasijevićeva ne pokriva sve konkretne predmete o kojima je taj filozof pisao u svojim esejima i knjigama, što je, s obzirom na obim tog teksta, nemoguće, ali se dotiče Evrope.

Ksenija Atanasijević napominje da Ortega prikazuje perspektivu Evrope “u veoma crnoj boji”. Dodaje i sledeće: “U najvećoj meri je zabrinjavajuće što se ovaj zgusnuto pesimistički kulturno-filosofski Ortegin osvrt ne može ni u sadašnjosti odbaciti kao sasvim neosnovan”. To “u sadašnjosti” važi i u sadašnjosti, to jest danas. U svetskim okvirima, Evropa izgleda, nažalost, prilično pogubljena i skrajnuta. Sa jedne strane, Evropska unija se mazohistički troši u sukobu sa Rusijom, sa druge, SAD se paternalistički ophode prema njoj. Stajem ovde sa tim ekskursom, koji bi mogao da se pretvori u zagovaranje evrocentrizma i iskazivanje antiamerikanizma. Potom dalje u članku, Ksenija Atanasijević ukazuje na – prema Ortegi – “potrebu da Evropa prevaziđe samu sebe”. Taj čin ne podrazumeva gubitak identiteta, već upravo suprotno.

Pre tog članka, o Ortegi je već pisano na srpskom jeziku. U jednom od prva dva posvećena mu teksta, s početka tridesetih godina, Evropa je bitan predmet, a u drugom jedan od središnjih. Krajem te decenije jugoslovenski diplomata Bogdan Radica posećuje Ortegu u Parizu. Njihovi “podnevni razgovori” pretočeni su u poglavlje “Hoze Ortega i Gaset: o sutrašnjoj liberalnoj i totalitarnoj Evropi” Radičine knjige Agonija Evrope: razgovori i susreti, štampane u Beogradu 1940. godine. Ortega, između ostaloga, kaže Radici da je Jugoslavija za njega nepoznanica koju bi hteo da upozna, da je Evropa celina kojoj su pretnja države unutar nje – kroz međusobna nerazumevanja, nacionalizme i ratove – ali iskazuje i ovo uverenje: “Ja sam optimista što se tiče krajnjeg završetka evropske krize”. Ortega – jasno je – nije doživeo nastanak Evropske unije. Potreba stvaranja novih institucija usled nefunkcionisanja starih jedna je od tema o kojima je promišljao.

foto: fond foto-dokumenata nbs

Podsetimo da na kraju eseja “Umetnost u sadašnjosti i prošlosti” iz 1925. godine Ortega piše, koristeći jedan književni lik kao člana poređenja: “Evropljanin je sam, bez živih mrtvih pokraj sebe; poput Petera Šlemila, izgubio je svoju senku. To je ono što se uvek događa kada dođe podne”. U odnosu na pitanje razumevanja umetnosti iz prošlosti, u tom eseju kao primer je uzet El Greko. On nije bio Ortegin omiljeni slikar. Međutim, filozof je u svojoj radnoj sobi imao reprodukciju njegovog Plemića sa rukom na grudima. Taj portret se nalazi na prednjoj korici izabranih prevoda na naš jezik Orteginih eseja iz njegovog višetomnog dela Posmatrač.

Ortega tvrdi da su, u svom mutizmu, El Grekove slike delovale krajnje nekomunikativno na prelazu 19. u 20. vek, u vreme kada je taj umetnik ponovo otkriven, pre nego što je njegovo ime kanonizovano u istoriji umetnosti. Predlagane su odista raznovrsne teze, koje su nastojale da objasne El Grekovo slikarstvo. Njegova dela posmatrana su kao izraz misticizma. Tumačena su i kao posledica astigmatizma, to jest slikarevog problema sa očima. To mišljenje jednog oftalmologa s razlogom je potpuno odbačeno iako je veoma originalno. Ortega je primetio da u El Grekovom slikarstvu postoji nešto “heteroklitsko” i “teratološko” – odstupanje od normalnog ili pravila – i pozicionirao je njegovo delo u istorijskom razvoju slikarstva od – recimo tako – “skulptoralnog” ka “slikarskom” obliku te umetnosti, ili, drugim rečima, procesu oslobađanja slika od predstavljanja iluzije volumena.

El Grekovo slikarstvo se može sagledati iz još jednog ugla. Govorim o pitanju optike, pa i o tome koliko naš pogled na određene stvari daje njihovu deformisanu predstavu. Tvrdnja koju ću oprezno izneti takođe je, kao i svaka, podložna osporavanju. El Greko je možda zaista prvi evropski slikar. Moguće je da je pre to nego maniristički ili španski umetnik. Odrastao je u ambijentu vizantijske i postvizantijske umetnosti, odatle je prešao u italijanske gradove prožete duhom humanizma i renesanse, i potom je drugu polovinu života proveo u Toledu. El Grekovo delo organski povezuje dve strane Evrope. U njegovim slikama vidim njeno jedinstvo, koje bi ona, u adekvatnom institucionalnom okviru, trebalo da čuva i morala da neguje.