Troje čine gužvu

Na sceni Studio Jugoslovenskog dramskog pozorišta izvedena je predstava Gubitnik koja je nastala na osnovu dramatizacije koju potpisuje rediteljka Nataša Radulović, a u koju su uključeni čuveni roman Gubitnik Tomasa Bernharda i poema Mocart i Salijeri Aleksandra Sergejeviča Puškina.

Tomas Bernhard u romanu Gubitnik piše o susretu onoga ko voli i želi da se bavi umetnošću i genija (pijanista Glen Guld), o bolu koji čovek oseća kada se suoči sa sopstvenom nesavršenošću i ushićenja kada dođe u dodir sa genijalnom umetnošću. Ali ovaj roman je i mnogo više od toga. To je stilski superiorno prozno delo o ljudskom osećanju nesavršenosti u susretu sa savršenim. Ceo roman je napisan u jednom pasusu, u upravnom govoru, i traži od čitaoca da ga pročita u jednom dahu da bi ga čitavog obuzeo i potopio u osećanje i svest junaka.

Mocart i Salijeri A.S. Puškina je delo potpuno druge vrste i drugačijeg stila. Drama je napisana u stihovima 1830. godine i bila je inspiracija za nastanak istoimene opere Nikolaja Rimskog Korsakova i drame Amadeus Pitera Šefera. Na osnovu drame reditelj Miloš Forman je snimio istoimeni film o Salijerijevoj ljubomori i divljenju prema Mocartu.

Svako od ovih dela je značajno i superiorno za sebe, ali kada se nađu zajedno u jednoj predstavi dolazi do sudara. Bernhardova rečenica i Puškinov stih deluju jedan pored drugog neprimereno. Puškinov stih koliko god bio lep, deluje anahrono naspram Bernhardove prozne rečenice. Zatim, Bernhardov Verthajmer i Puškinov Salijeri nisu isti karakteri, kao što to nisu Glen Guld i Mocart. I na kraju to udvajanje teksta dovodi do nepotrebnog produžavanja predstave kojim se ništa suštinski ne dobija, a mnogo se gubi.

Jasno nam je šta je bila namera rediteljke Nataše Radulović. Želela je da napravi predstavu o mukama stvaranja kroz koje prolazi muzičar, konkretno pijanista. Ona sama je završila muzičku školu i ima dosta iskustva po ovom pitanju. U tekstu Reč rediteljke dala je jako dobru, efektnu i jasnu sliku muzičara sa svim njegovim krizama, lutanjima i ljubavi prema muzici. Iz teksta Reč rediteljke, intervjua i biografije rediteljke savršeno je jasno da je ovo njena tema. Samo jedno od ovo troje (ili Bernhard, ili Puškin, ili njena lična iskustva) bi bilo sasvim dovoljno za jednu dobru predstavu.

Uverljivo dočaravanje umetničkog procesa jedne umetnosti kroz medij druge umetnosti je veoma težak i izazovan zadatak. Naročito je teško govoriti o muzici kroz domen pozorišta jer je muzika apstraktna, a pozorište se zasniva na fizičkom prisustvu glumaca i njihovom konkretnom delanju u prostoru. Zato se čini logičnom odluka da u trenucima kada glumci “igraju” sviranje na klaviru oni i bukvalno plešu – umetnost plesa i muzike idu zajedno. Međutim, tu se javio novi problem. Ma koliko da su se Joakim Tasić, Teodor Vinčić i Stojša Oljačić trudili da nam plesom dočaraju emocije pijaniste dok svira klavir u tome nisu uspevali jer oni nisu plesači već dramski glumci. Situacija je bila bolja kada su dolazili na svoj teren a to su odnosi među likovima. I tu je bilo problema, ali oni nisu poticali od glumaca već

od samog teksta predstave. Bernhardov tekst je pisan u upravnom govoru i u prozi, a Puškinov u starinskom stihu. Teško je, gotovo nemoguće, pomiriti to dvoje jednim stilom glume i još igrati i odnose među likovima ako ste “osuđeni” na upravni govor. Umesto da igrate odnose morate da govorite monologe i da pričate šta je neko rekao umesto da se neposredno obratite onome ko stoji tik do vas. Dobro je da Nataša Radulović nije poželela da bukvalno dramatizuje Bernhardovu prozu već ju je delikatno i konsekventno prenela na scenu. Problem je samo kako to igrati u dramskom pozorištu. Da je Bernhard mislio da roman Gubitnik treba da bude drama verovatno bi ga tako i napisao. No, i pored svih navedenih problema Gubitnik u JDP-u daleko od toga da je beznačajna i loša predstava. Nataša Radulović i glumačka ekipa (koju pored navedenih glumaca čini i Lenka Petrović) odlučili su da se bave temom koja ih se tiče i koju poznaju iz ličnog iskustva. Tema kako umetnik doživljava umetnost je sasvim ekskluzivna u vremenu u kome se na sve strane love jeftini poeni i kada se misli da je dovoljno dohvatiti se tzv. društveno angažovane teme da bi se opravdalo bavljenje pozorištem. Da bi se bavili temom umetnosti odlučili su da na scenu postave najznačajniji roman 20. veka napisan o problemu umetnosti i umetnika. Prema Bernhardovom delu su se odnosili sa poštovanjem. To nije mala stvar u vremenu kada se mnoga značajna dela brutalno i neinteligentno kasape u ime tzv. rediteljskih sloboda. I samo da nije bilo Puškina u Bernhardu, da su nam samo omogućili “koncertno” izvođenje romana to bi već bilo nešto, a oni su hteli i više od toga. Ovo je predstava mladih umetnika sa značajnim ambicijama i velikim umetničkim žarom. Predstava je izvedena na sceni Studio JDP koja je mišljenja da se na njoj prave odvažni eksperimenti, da se proba nešto novo, nešto neobično, nešto drugačije. Sve je bilo na svom mestu iako nije sve bilo kako treba. Nadamo se da će se sledeći put kockice bolje poklopiti.