Gledanje pre 20 godina objavljenog „American Life“ spota – od početne komične zgranutosti nad tim koliko naš svet trenutno liči na ovo skoro pa prastaro Madonino delo – završilo se konsternacijom pred činjenicom da su ratovi uvek isključivo spektakularna dimna zavesa za sve ono što će uslediti kasnije. Detence iz spota možda će se i samo jednom latiti puške ili kakve eksplozivne naprave
Inferno je italijansko ime za pakao, to je prvi deo Danteove „Božanstvene komedije“, a zatim i naziv Strindbergovog neobičnog autobiografskog romana iz 1897, u kome pripovedač sopstveni život što mu se upravo događa vidi kao ništa drugo nego pakleno obitavanje na zemlji. Trenutno ga baš čitam, pa zato znam.
Ali, kakve sve to veze ima sa nama?
Pre neki dan, moj divni suprug Dragan Ambrozić podsetio me je na originalni Madonin spot za pesmu „American Life“. Reč je o naslovnoj numeri sa njenog istoimenog albuma iz 2003, izašlog otprilike u ovo isto vreme pre 20 godina. Video-klip za pomenuto ostvarenje, delo je prominentnog švedskog reditelja Jonasa Akerlunda. U izvornom video-spotu – koji je sniman tokom prve nedelje februara 2003, tik uoči američke invazije na Irak – Madona baca ručnu bombu na (dvojnika) tadašnjeg predsednika SAD Džordža V. Buša, koji potom njenim plamenom sa uživanjem pali svoju cigaru. Nakon što je ovaj prilično violentan video izazvao pravu pometnju, te koincidirao sa stvarnim pokretanjem vojne akcije u Iraku – Madona je 1. aprila iste godine odlučila da ga povuče i objavi alternativnu, mnogo pitomiju verziju, u kojoj se iza njenog ljupko pevajućeg lika miroljubivo smenjuju zastave zemalja iz celog sveta.
Sve dok se na dvadesetogodišnjicu ovog – inače ne mnogo komercijalno uspešnog, premda po svemu superiornog albuma i pesme – nije odlučila da na ličnom youtube kanalu objavi autentičan rediteljski rad koji je išao uz famoznu numeru „American Life“.
Eh, Madona. Koliko smo se samo zgražavali nad njenim likom i delom tokom osamdesetih, bez obzira na to što se jedan Šon Pen zatelebao u nju bez ostatka. O Vorenu Bitiju, da i ne govorimo. Potom smo je smatrali tek proračunatom, inteligentnom pop kučkom, koja tokom devedesetih snima svoje fantastične albume „Erotica“, „Bedtime Stories“ i „Ray of Light“, udaje se – na zaprepašćenje svih – za neverovatno cool Gaja Ričija, nakon što smo ga oduševljeno zavoleli posle njegove „Dve čađave dvocevke“, i nadalje produžava da živi život priznate ekstravagantne umetnice masovne kulture, kojoj ljudske etike i smele provokacije nikada nije manjkalo.
Kad, odjednom, Madona je šutnula Ričija, vratila se rodnoj grudi i nastavila da hara top listama… što još uvek traje.
Eto tako, ukratko.
Nije ovde reč o Madoni, zapravo. Svaka njoj čast, nakon svega. Setite se samo kako je 2008. jednim kraljevskim gestom dovela svoje mičigenske zemljake Igija Popa i The Stooges da izvedu njene numere „Burning Up“ i „Ray of Light“, povodom ličnog prijema u Rock and Roll Hall of Fame, izražavajući time protest što je ovaj veliki bend dotad više puta mimoilazilo ovako prestižno priznanje. The Stooges su tako ipak 2010. primljeni u Kuću slavnih rokenrola, a Madona je zauvek zaslužila svoje mesto tamo kao osoba čvrstih uverenja i nepokolebljivog stava.
Pa, ako imate vremena – pogledajte svakako njen spot za „American Life“. Iako u njemu Buša više dabome nema, svejedno je poučno.
A evo i zašto.
Između prvog pomena ovog starog/novog video-klipa u našoj kući i trenutka kada ovaj tekst nastaje – u takoreći jedva par dana – dogodilo se nekoliko neobjašnjivih i užasno tužnih stvari. Gledanje „American Life“ spota – od početne komične zgranutosti nad tim koliko naš svet trenutno liči na ovo skoro pa prastaro Madonino delo – završilo se konsternacijom pred činjenicom da su ratovi uvek isključivo spektakularna dimna zavesa za sve ono što će uslediti kasnije. Detence iz spota – svako od njih – možda će se i samo jednom latiti puške ili kakve eksplozivne naprave, osim ako se na nesreću ne nađe sa druge strane oroza.
Madonina poruka bila je kako treba da se trgnemo i prekinemo tu karikaturu demokratije koja plitkoumno instalira nasilje bez odgovornosti, uvek tobože u ime nekog višeg cilja. Ženi koja će tuce godina kasnije, tačnije dan nakon Trampove inauguracije, 21. januara 2017. na „Ženskom maršu“ u Vašingtonu izjaviti kako je „mnogo razmišljala o dizanju Bele kuće u vazduh“, treba stvarno verovati na reč.
No, ruku na srce, Sunshine su to još direktnije izrekli davno pre Madone, na završetku svog spota „Iza horizonta“: sećate se onog „Nasilje rađa nasilje“? Tada nam je delovalo više ironično, čak donekle i neuverljivo, mnogo manje opominjuće. A sada… šta reći.
Madonin „američki život“ postao je tako naš unutrašnji srpski. Razmislimo dobro. A dok razmišljamo, evo malo poezije:
Dete sanja ružne snove
Dete ništa ne razume
Dete voli svoju majku
Dete voli da se igra
Dete muči crnu mačku
Dete kida lutki glavu
Dete voli da se igra
Dete ništa ne razume
Pazite na decu
Deca paze na vas
(Šarlo Akrobata, Pazite na decu II)
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
„Možda je moj otkaz upozorenje ostalima u redakciji, ali moje kolege su pokazale da su dovoljno časne i da su spremne da se bore za svoju profesiju i objektivnost u izveštavanju, koliko god je to moguće“, kaže za „Vreme“ Marija Šehić, novinarka „Juronjuza“ koja je dobila otkaz nakon što se ogradila od spornog saopštenja ove redakcije
Beograđanin Ivan Sikošek šest i po sati trpeo je razna piolicijska poniženja da bi mu onda rekli da je prijava protiv njega odbačena. Za „Vreme“ priča šta mu se dogodilo
Predsednik Srbije Aleksamdar Vučić obećao je u Odesi da će Srbija da obnavlja ukrajinske gradove koje su razorili braća Rusi. „To meni liči kao kada sirotinja ode na neku svadbu, pa naručuje pesmu od pozajmljenog novca, da da muzici, da se pokaže. Tako Vučić isto časti, a pitanje je kako će to da vrati”, kaže za „Vreme” ekonomista Miodrag Zec
Od marginalizovanog povratnika iz Haga do nezaobilaznog gosta u TV studijima, Vojislav Šešelj od skoro doživljava novi medijski uzlet kao udarna igla režimskih napada na neistomišljenike. Rešešeljizaciju medija prati i rešešeljizacija društva
Ne brani Vučić državu, već sebe od države. Sa bubnjem na leđima i gitarom u rukama ovaj čovek-orkestar izvodi dve-tri iste pesme bez sluha, uz falširanje i ispadnje iz ritma. Takvi su mu i vlast i politika. U najkraćem – opasni po okolinu
Hapšenja profesora, kažnjavanje ljudi, otkazi novinarkama… Režim Aleksandra Vučića se sveti i tek će da se sveti. To je dekadentna faza režima, ona pred kraj
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
