U novom broju: Srbija u raljama divljeg kapitalizma

Iz srpskog društva je iscurela solidarnost, ključna reč za samozaštitu slabih. Onaj ko je solidaran odavno se smatra – budalom.

Sindikati su neorganizovani, iscepkani, opterećeni svojim dobitima, pa nije čudo što 60 odsto radnika nema u njih poverenje. A pitanje je koliko uopšte njih zna čemu oni služe.

Skoro da i ne postoje jasno levo orijentisane stranke. Tu poziciju je prvo okupirala Socijalistička partija Srbije i slične partije koje su “leve” taman koliko i španski generalisimus Francisko Franko. Ono što se u međuvremenu stvaralo odumiralo je: “levičarenje” je uglavnom postajala zabava za mlade “frikove” kojima su se sviđali Če-dizajn, partizanske pesme, beskrajno dugo smatranje i razmatranje po forumima, a nekima od njih bogami i Staljin. Videćemo da li će se ovo što se u međuvremenu stvara – odista profilisati kao moderna levica koja će štititi prava poniženih.

A Prvi maj je već bezmalo vek i po simbol borbe za prava radnika, valja podsetiti jer to se uvek zaboravi. Njegov glavni moto je – za svoja prava se moraš sam izboriti, a u suprotnom – zglajzao si načisto, sigurno ti ih neće obezbediti Vučić. Njegov moto je i da moramo biti solidarni – ako hoćeš da se izboriš za svoja prava, moraš da biješ bitke i za prava drugih potlačenih, a ne da reaguješ samo kada se to tebe i tvoje kaste tiče…

Pročitajte ceo tekst Nedima Sejdinoviá u nedeljniku „Vreme“ od četvrtka (27. april)

Pretplatite se na digitalno izdanje