Životi na čekanju

Drama Velimira Stojanovića Nije čovek ko ne umre govori o životu bolesnika i medicinskog osoblja u bolnici opšteg tipa. Vreme prolazi od jedne do druge terapije koje se ponavljaju u beskraj. Bolesnici se nadaju otpustu i boje se smrti, a glavna briga im je kako da utroše vreme. Glavni junaci ove drame su dijabetičari Ivan (Vojin Ćetković) i Duško (Bojan Žirović). Oni su bolnički Vladimir i Estragon – ne zna se ni kada su došli, niti hoće li ikada odatle otići. Ova drama zapravo govori o iskonskom strahu čoveka od smrti i saznanju da je smrt deo života. Priče, šale, gegovi kojima Ivan i Duško prekraćuju vreme u bolnici nisu ništa drugo nego njihova grčevita borba da pobede strah od smrti ili da ga makar pretvore u nešto drugo. Jer, suočeni su sa činjenicom da je smrt u bolnici svakodnevna pojava. Međutim, smrt poznatih i nepoznatih ljudi je nešto na šta se možemo navići, ali šta je sa sopstvenom smrću? Hoće li i ona biti banalna, obična i neminovna? Hoće li i iza nas ostali poluprazna torba, stare cipele i malo kafe? To je tačka u kojoj građanska ljuštura pukne, a čovek počne da se brani kako zna i ume: filozofijom, humorom, zajedljivošću, hranom… Iako je drama Velimira Stojanovića naizgled nadrealna, ona je tačna u opisu realne situacije u kojoj se našao svako ko je imao tu nesreću da bar jedan vikend provede u bolnici. Sve ovo postaje još dramatičnije kada shvatimo da je i pisac Velimir Stojanović imao dijabetes, da je preminuo, a da je dramu režirao piščev sin, reditelj Gorčin Stojanović. Smrt tako postaje veoma lična, intimna priča o ocu i sinu koji se simbolički ponovo susreću, nakon mnogo decenija, na sceni Zvezdara teatra. Sve ovo zajedno stvara kod gledaoca utisak da će kroz novu predstavu Zvezdare steći novi uvid u jednu od najvažnijih tema u umetnosti – smrt.

Gorčin Stojanović je i u ovoj predstavi pokazao da ume da osmisli znakovit i efektan scenski prostor. Gorčinovo scenografsko rešenje je nadgradnja spisateljevih zamisli – tri prava bolnička kreveta i jedan opšti prostor omeđen tankim zavesama. Na ovaj način stiče se utisak da su samo bolnički kreveti realni, a da je sve okolo pomalo nerealno. Ne znamo da li se prostor proteže u beskraj ili se završava odmah kod uzglavlja kreveta. Istovremeno, ovaj prostor zbog zavesa asocira i na pozorišnu scenu. To je u saglasju sa ukupnom situacijom u kojoj se nalaze likovi – sve je to jedna velika igra kojom se želi stvoriti iluzija da likovi žive živote umesto što im je život stavljen na čekanje dok lekari ili sam slučaj ne odluče drugačije. Život pacijenta u bolnici je sav sazdan od sitnih radnji pa je reditelj u radu sa glumcima išao od postupka do postupka osmišljavajući fizičku radnju koja se vezuje za govornu radnju. Jasan je svaki postupak za sebe, ali nam do kraja nije jasna logika kojom se ti postupci uvezuju u nit predstave i posebno nam nije jasno kako smrt definiše čoveka.

Šta za dramsku radnju znači da jedan lik postoji, a zatim ne postoji (umre)? Da li smrt junake uravnjuje ili ih čini posebnim? Kao posledica toga, nije sasvim jasan ni tok predstave, pa ni to kakav mi odnos treba da imamo prema viđenom – ne znamo da li treba da se distanciramo od likova (u tom slučaju predstava bi bila teatar apsurda) ili da prepoznamo situaciju iz naše lokalne bolnice (u tom slučaju predstava bi bila mračna komedija naravi). Potencijalna kulminacija predstave – scena u kojoj Ivan i Duško zamene terapije i time se ubiju (?) nije dramatična već zbunjujuća i nejasna.

Vojin Ćetković i Bojan Žirović su svoje likove postavili u kontrapunktu. Ćetkovićev Ivan je rečit i artikulisan, čovek široke geste i britkog jezika. Nasuprot njemu, Duško Bojana Žirovića je pomalo spor, više okrenut na unutra sa povremenim i iznenadnim ispadima, naročito kada krizira zbog toga što mu varira nivo šećera u krvi. Reditelj i glumci su se potrudili da nam kroz radnju objasne kako dijabetes utiče na karakter čoveka, kako bolest menja ponašanje čoveka, pa čak i kako miriše bolesnik, ali ono što nismo uspeli da shvatimo je ko su njih dvojica. Rekli smo na početku da bi oni mogli biti bolnički Vladimir i Estragon, ali to je ipak suviše apstraktna metafora da bi se mogla konkretno igrati.

Našem razumevanju likova mnogo bi pomoglo da smo mogli da iz glumačke igre zaključimo kakvi su Ivan i Duško bili pre nego što su stigli u bolnicu, kako dijabetes menja identitet lika i da li se lik miri sa tim ili ne. Ako se lik ne miri sa svojom situacijom, onda bi samoubistvo zamenom terapija moglo biti motivisano. Likovi dežurnog lekara (Pavle Pekić) i dežurne medicinske sestre (Anđelika Simić) su još uopšteniji od likova bolesnika. U predstavi je lik medicinske sestre napravljen tako da bi trebalo da zaključimo kako je ona atraktivna (kostim Lana Cvijanović) i da privlači jednog od bolesnika. U psihologiji eros stoji naspram tanatosa, ali ovde je to nekako svejedno jer glumci igraju tako da nama nije jasno da li medicinska sestra stvarno privlači bolesnika ili je i to tek jedna od njihovih igara i zašto se sestra i lekar ponašaju kao da ništa od svega toga nije važno i šta je onda poenta priče o erosu i tanatosu u bolnici.

U predstavi je najefektnija scena kada se pojavi Rafik (Aleksandar Đurića) koji nosi u rukama radio-kasetofon sa koga trešti nekakva narodna muzika. U tom trenutku mi vidimo da između tri bolesnika postoji jasna društvena i estetska razlika koja bi mogla biti izvor sukoba i komičnih situacija. Međutim, vrlo brzo se odustaje od toga i predstava se vraća na jedan uopšten i opušteni ton. Šteta je što reditelj i glumci nisu pokušali da pronađu jednu nit koja bi povezala različite postupke da bi nam objasnili kako smrt definiše čoveka. To je valjda bila ideja komada koji se zove Nije čovek ko ne umre.