Prvi državni praznik koga se sećam obeležavao se 1. decembra. Podsećao je na proglašenje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tog dana 1918. regent Aleksandar I. Karađorđević primio je u ime svog bolesnog oca, Kralja Petra I. Karađorđevića, delegacije Hrvatske i Slovenije, njihovu zajednički napisanu „adresu“ da žele da se ujedine sa Srbijom u kraljevinu koju će kao kraljevi predvoditi lica iz dinastije Karađorđević. Logično je da je „Dan ujedinjenja“ sledeće godina i zvanično proglašen državnim praznikom. Za mene kao učenika koju deceniju kasnije to je značilo dan bez nastave, umesto njega izlazak na ulice prijatno zavejane snegom i mahanje plavo-belo-crvenim zastavicama.
Pevala bi se tom prigodom i himna. Započinjala je prvom strofom nekada kafanske pesme „Bože pravde“, nastavljena prvom strofom „Lepa naša domovina“, pa zatim sa „Naprej zastava slavi“, sve u duhu ujedinjenja tri naroda. Završavala se opet strofom „Bože pravde“. Meni i danas kada čujem “Bože pravde“ dođe da drugu strofu nastavim sa „Lepa naša puna flaša“, kako smo se u školi krajem tridesetih godina prošlog veka sprdali sa himnom.
U Novom Sadu, u kome sam za vreme okupacije boravio 1941, 1942. i 1943. godine, državni praznik je bio 20. avgust, Dan Svetog Stefana, za učenike nezanimljiv jer je padao u vreme letnjeg raspusta koji smo uglavnom provodili na Štrandu. 1944. više nisam imao tu čast, odveli su me u Aušvic, pa u Buhenvald. Nastanak 20. avgusta kao nacionalnog praznika prilično je zanimljiv. Vođa, poglavar paganskih, nepismenih ugarskih plemena, bio je knez Vajk rođen oko 975. godine. On je kao mladić naučio latinski, oženio se jednom bavarskom princezom koja mu je u miraz donela oklopljene vitezove uz čiju pomoć je ujedinio plemena i naterao ih da prihvate hrišćanstvo. To se, naravno, svidelo Vatikanu pa je uz njegov blagoslov svoje teritorije proglasio kraljevinom. Vatikan ga je 1038. kao svetog Stefana – Sanctus Stephanus, na mađarskom Szent István – unapredio u sveca. Crkveni datum tog sveca, 20. avgust, 1771. službeno je proglašen nacionalnim praznikom Mađara i ostao je to do dana današnjeg, iako su se oblici vladavine menjali, teritorija države se uveličavala ili drastično smanjivala.
Taman uhapšen 1944. nekako sam preživeo i državni praznik „velikog nemačkog rajha“, firerov rođendan 20. april, ali to je sasvim druga priča.
Veći deo mog života državni praznik moje države je bio 29. novembar, dan kada je na Drugom zasedanju AVNOJ-a, Antifašističkog veća narodnog oslobođenja, odlučeno da se kralju zabrani povratak u zemlju, a da će opstati jedinstena socijalistička Jugoslavije pretežno u svojim predratnim granicama.
Ustajao sam na himnu „Hej Sloveni“, staru slovačku popevku iz koje se rodila i poljska himna, koju je Oskar Danon na brzinu odabrao usred rata za zasedanje AVNOJ-a. Često sam uz tu pesmu stajao odmah iza Tita na prijemima za strane državnike u Beogradu ili kada bi on stigao u neku stranu zemlju.
Ne znam koliko je konkursa posla rata bilo raspisano da se nađe nova, zgodnija, „himničnija“ hima za socijalističku, nesvrstanu Jugoslaviju – svi su propali. Na jednom od poslednjih, kada sam nekako i ja dospeo u komisiju za izradu predloga, sam zajedno sa velikim basbaritonom Miroslavom Čangalovićem bio glasao za melodiju „Bože pravde“, naravno sa prilagođenim tekstom. Predlog nije prošao.
Tako sam pod starost uspeo da dočekam kao državni praznik i Dan državnosti Srbije koji se slavi 16. i 17. februara od 2002. godine. Datum je izabran kao podsećanje na Sretenjski ustav, prvi moderan srpski ustav donet pod Milošem Obrenovićem 1835, ali njega je Carigrad ubrzo ukinuo. Meni se to čini kao loš predznak.
Državnost pretpostavlja teritorijalni integritet i suverenitet države nad čitavom svojom teritorijom unutar definisanih granica, mogućnost da sprovodi svoje zakone i svoja pravila na svojoj teritoriji. Država ima tri osnovne funkcije: pravosudnu, bezbednosnu i socijalnu, pa kada se slavi Dan državnosti onda u čast svim ovim tekovinama.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
