Otišli su Rusi iz Hersona. Ukrajinci su iznenađeni ušli u prostor za koji su se, mora se reći, borili hrabro uz znatne gubitke. Odmah su pokušali da odu i dalje i da se iskrcaju na poluostrvo Kinburnska kosa, peščani prostor koji zatvara izlaz ka Crnom moru iz oblasti Hersona i Nikolajeva. Kažu Ukrajinci da su sa tog prostora lansirani dronovi “geran-2” na letove u jednom smeru, do ciljeva koje su uništavali od sredine oktobra. Rusi su odbranili taj položaj, uništili su ukrajinske desantne čamce i čekaju šta će dalje da se desi jer je inicijativa sada u ukrajinskim rukama.
Na početku rata, ruska vojska je brzo udarila preko Hersonske oblasti do grada po kojem nosi ime, poluokružila Nikolajev i prodrla sve do Voznesenska. Sredinom marta su zaustavljeni, vazdušno-desantna vojska pretrpela je velike gubitke i povukla se na položaje koji su 100 i više kilometara daleko prema jugoistoku. Ukrajinci su održali front i onda kada su imali najviše razloga za pesimizam, čak su vrlo drsko izveli artiljerijski udar na hersonski aerodrom i uništili su ruskoj armijskoj avijaciji znatan broj “kamova 52” i ostale tehnike. Pokušavali su mnogo puta da pronađu slabu tačku ruske odbrane, ali to se završavalo uzvratnim vatrenim udarom artiljerije i avijacije.
KONTRAUDAR UKRAJINACA
Obrat na frontu počeo je 19. jula kada su Ukrajinci višecevnim lanserom raketa M142 HIMARS prvi put gađali Antonovski most, građevinu dužine 1.366 metara koja premošćava veliki Dnjepar i povezuje zonu odgovornosti ruske južne grupacije snaga. Front je bio sa desne strane, ali logističke baze su na levoj strani i vozila su išla magistralnim putem E97, koridorom koji ide od Krima do Hersona. Iz Rusije su sva sredstva, od tenka do municije, dolazila najčešće železnicom preko Krimskog mosta, pa onda sa E97 do Hersona i distribuirana su do jednica. Antonovski most je bio ključni jer naredni most je skoro 70 kilometara uzvodno, a pontonski mostovi na velikoj reci su laka meta. Prevoz skelama nije dovoljan da se održi stalno snabdevanje par desetaka hiljada vojnika. Zato su Ukrajinci gađali raketama iz HIMARS-a sve dok je bilo šanse da se most pređe.
Sledeći korak bio je prelazak u napadna dejstva poslednjih dana avgusta. Krenuli su Ukrajinci iz raznih pravaca, nešto su uzeli, ali nisu postigli duboke prodore. Doduše, Rusi nisu imali snage da odbace mostobrane preko reke Ingulec. Zatim, 2. i 3. oktobra Ukrajinci su prodrli duž Kahovskog akumulacionog jezera, potom je ruska vojska predala teško branjive položaje i formirala novu odbrambenu liniju. Na ruskim društvenim mrežama pojavila se infomacija da je komandant ruske grupacije snaga u Hersonskoj oblasti general-pukovnik Mihail Teplinski tražio da se odobri povlačenje na levu obalu jer je zadržavanje na desnoj obali postalo neizdrživo.
Takav stav nije došao od bilo koga, već starešine koji u ruskoj vojsci, za razliku od mnogo drugih generala, ima ugled promišljenog i ozbiljnog čoveka. Rodom je iz Donjecke oblasti i školovao se za padobranskog oficira. Kao komandir padobranskog voda, pa i čete, učestvovao je u borbama u Pridnjestrovlju, zatim u prvom ratu u Čečeniji, postao je Heroj Ruske Federacije, u Drugom čečenskom ratu komandovao je bataljonom. Imao je udela u dejstvima u Donbasu. Od juna ove godine je komandant Vazdušno-desante vojske. Očekivalo se da nešto preduzme i on se navodno odlučio za predlog da se odustane od borbe u kojoj se ne može pobediti. Detalja ko je šta kome rekao na tu temu i relevatnih izvora nema, ali verovatno ima istine u tvrdnjama da u Kremlju nisu bili oduševljeni stavovima prvog desantnika i navodno je lično predsednik Putin preuzeo na sebe odluku o tome šta dalje činiti.
Čekalo se i čekalo, i odluka je bila da se Rusi povuku. Naređeno je da se pripremi u strogoj tajnosti izvlačenje vojske da bi se izbegli besmisleni gubici, tiho su izvučene glavne jedinice iz Hersonske oblasti gde su odbranu držali desantnici iz 7. i 76. desantno-jurišne divizije, 126. brigada obalske odbrane, delovi 42. motostreljačke divizije i razna ojačanja iz programa BARS (dobrovoljci borbene armijske rezerve prikupljeni tokom leta), artiljerija i ostali. Jedinice su prebačene na levu obalu na nove položaje, koji su građeni nekoliko nedelja.
U međuvremenu, naređeno je da se većina civila izvuče takođe na levu obalu pa kud-koji-mili-moji, jer je grad Herson na onoj pogrešnoj, desnoj obali. Zvanično, to je obrazloženo potrebom da se zaštite od učestalih ukrajinskih raketnih udara, diverzanata i preteće poplave ako se minira brana uzvodno. Ruska vojska nije imala poverenja u prilike u pozadini jer su akcije diverzanata, ubistva čelnika civilno-vojne administracije i sabotaže bili svakodnevica. Jasno je da dosta meštana nije bilo za prisajedinjenje Rusiji, ali da to nisu iskazali na referendumu i da je previše tih nezadovoljnika uključeno u ukrajinsku obaveštajnu mrežu. Komunikei su bili svakodnevno rutinski, da citiramo: “Oružane snage Ukrajine bezuspešno su pokušale da napadnu na kolilajevsko-krivoroškom pravcu, ali pretrpele su velike gubitke i razbijene su”. Tako se obaveštavala javnost 8. novembra.
Rusi često, kada govore o vodećim ličnostima, koriste izraz šoumen za one kojima je važnija medijska slika od stvarnosti. Naređenje za povlačenje iz Hersonske oblasti 9. novembra izdato je u maniru tih šoumena – komandant združene komande snaga angažovanih u ratu general-armije Sergej Surovikin nazvao je ministra odbrane imenjaka Šojgua, koji je naredio da se ode sa desne obale. Navodno, zbog zaštite života vojnika. Do sada vođstvo iz Moskve nije pokazalo stvarnu brigu za vojnike koji su poslati na front osim, naravno, u propagandi, kada se tvrdi da povlačenje iz Harkovske oblasti nije posledica ukrajinske ofanzive, već želja da se provede pregrupisanje i zaštita ljudi. U Hersonskoj oblasti, vojni profesionalci ocenili su da je jedini način da se zaštite i front i ljudi otići na nove položaje preko reke, i političari su to dozvolili.
Čini se da ruski sistem rukovođenja i komandovanja na jugu dobro funkcioniše – izvlačenje je sprovedeno tajno, do te mere da je ukrajinski ministar odbrane Oleksij Reznikov 10. novembra tvrdio da je Rusima potrebna najmanje jedna nedelja da se izvuku, a sledećeg dana ukrajinske izvidnice već su bile u Hersonu.
SVETI HIMARS
U složenom mozaiku događaja oko Hersonske oblasti, posebno ulogu imale su rakete za lansirno oruđe HIMARS. Bez njih ukrajinska artiljerija ne bi pogodila precizno most, svakako ne bi to ponovila više puta. Za avijaciju je to bio previše dobro branjen cilj, jer ne treba sumnjati da su se Rusi pobrinuli da postave snažnu PVO ovom strategijski važnom objektu i da lovci nisu daleko od njega. Američka lansirna oruđa M142 rešila su problem – rakete porodice M31 sa bojevom glavom od oko 90 kg bile su precizne i učinile su dovoljno štete.
Podsmehivali su se Ukrajincima ljudi iz zainteresovane javnosti kada su letos pravili karikature “svetog Hajmarsa”. U međuvremenu, taj sistem je stekao poštovanje. U nekoliko talasa, Amerikanci su poslali dvadesetak lansirnih oruđa i stalno su doturali dodatne rakete. Pride su Nemci, Britanci i Norvežani zajedno obezbedili desetak lansera M270, sistema koji je bio prethodnik HIMARS-a, a oba lansirna oruđe koriste iste rakete. Lako se razlikuju na prvi pogled – M270 je na guseničnom telu i ima dva bloka po šest raketa, a M142 je na šasiji točkaša formule pogona 6×6 i lansira šest raketa u jednom plotunu. Rusima nije važno koji je lanser korišćen, jer raketa pogađa precizno na dometima od minimalno 15 km do maksimalno 92 km.
Zanimljivo je da su raniji podaci navodili 70 km, a neke od raketa koje su Ukrajinci lansirali morale su da prelete najmanje 80 km i sada se navodi u zvaničnim izvorima sa američke strane novi podatak. Cenimo da su namerno prećutali koliko daleko raketa može da odleti. Rusi su prezirali tu američku tehniku i hvalili su svoj gotovo pet dekada stari “uragan”, koji je po najvećem dometu nekada bio ekvivalent M270, ali sa prvom generacijom raketa. Po kalibru oba sistema su slična – ruski 220 mm i američki 227 mm. “Uragan” dejstvuje na udaljenostima do 35 km sa raketom sa bojevom glavom od 100 kg, a M270 do 30 km, ali sa težom glavom od 156 kg i to kasetnom. Zatim su Amerikanci uveli u naoružanje nove rakete dometa do 45 km, pa su prešli na one dometa 92 km, ali vođene inercijalnim navigacijskim sistemom, a trajektorija se koriguje pomoću signala satelitske navigacije.
Ruske rakete ostale su onakve kakve su bile, artiljerijske. Američki tehnološki pomaci otišli su sve dalje u oblasti informatičke podrške. U ratu u Ukrajini, kada su poslali lansere HIMARS, potrudili su se da za pripremu dejstva pruže obaveštajne informacije, da se brzo obrade informacije o ruskim pozicijama dok su sveže i dejstvuje. Zato ekvivalent jednog jedinog diviziona višecevnih lansera raketa HIMARS parira desetinama ruskih diviziona. Treba uzeti u obzir da Ukrajinci nisu do sada imali tih 20 M142 i 10 M270 istovremeno. Tehniku su primali postepeno, a nekli lanseri su sasvim sigurno pokvareni ili oštećeni. Ruski zvanični izvori tvrde da su uništili ako ne sve, onda i više od svega što su imali na ukrajinskoj strani. Sasvim sigurno, voleli bi ruski oficiri da nema tih HIMARS-a, ali da su uništeni, ne bi padale rakete po Antonovskom mostu kada se to prohte Ukrajincima, i ne bi na kraju ruski komandanti 11. novembra naredili da se most minira.
Sada neki cene da ide zimski period kada će front da bude stabilan i da se otvore politički pregovori o završetku rata. Pesimista sam oko teme primirja jer za sada ima indicija da će i zima biti ratna. Ukrajincima su se osladile pobede, žele da iskoriste duboke slabosti ruskog rukovodstva i komandi i da uzmu još oblasti što brže. Ako nastave sa pritiskom, u najmanju ruku udariće na moral mobilisanog kadra koji nije oduševljen činjenicom što su protivno svojoj volji u brutalnom ratu. Rusi se drže istočno od Oskola, a nastavili su sa pritiskom u Donbasu. Zauzeli su još neka sela i za sada se pred njima drži ona famozna linija Seversk-Soledar-Bahmut. Sada je pažnja usmerena na Zaporošku oblast – Ukrajinci otvoreno pokazuju želju da tamo odmere snage,a Rusi kažu da to očekuju i da čekaju.