Foto: Dragan Kujundžić
Prilično sam siguran da se Evroprajd neće održati onako kako je zamišljen, kao jednonedeljna manifestacija u Beogradu. Policija može da štiti povorku koja šeta gradom po unapred utvrđenoj ruti, ali ne i pojedinačne učesnike kada se rasprše po gradu. Oni bi, nažalost, bili skoro sigurno izloženi nasilju. Najviše što očekujem je jednodnevna manifestacija kao i do sada.
Foto: Dragan KujundžićNaše društvo skoro ništa ne čini radi zaštite ljudi istopolne orijentacije i dopušta užasne javne izlive mržnje prema njima, kao što je bio govor vladike banatskog Nikanora pre dve nedelje. Niti je Crkva na to reagovala, a nije mu prvi put, niti se ograđuje od predsednika nekih manjih parlamentarnih stranaka, gde dominiraju Dveri i Zavetnici, koji bukvalno huškaju na nasilje nad njima. Uostalom, Beograd ima novog gradonačelnika, koji je već najavio da neće učestvovati na Evroprajdu.
Zašto u Srbiji ova predrasuda, praćena skoro patološkom mržnjom, tako teško može da se promeni, posebna je tema. Ključ je naravno u karakteru patrijarhalne i autoritarne kulture, koja u konceptu “muškosti” nasuprot konceptu “ženske slabosti” vidi temeljnu organizaciju porodice i društva, i na njoj zasnovan model potpune muške dominacije. Tu uzgred imate odgovor na pitanje zašto mnoge muškarce toliko uznemirava muški homoseksualizam dok su prema ženskom indiferentni. Ta patrijarhalna podela i dominacija jedne rodne uloge odbijaju svaku mogućnost da, kako je govorio Jung, prepoznamo u sebi princip drugog pola. Za homofobe muškarac istopolne orijentacije “nije muškarac”, on je osoba koju bi rado tukli, što je psihoanalitički zanimljivo – ipak bi je dodirivali, ali kroz batine.
Socijaldemokratska unija (SDU) bila je kao politička stranka dosta različito organizovana od drugih stranaka devedesetih u Srbiji. Recimo, imala je u svom statutu jasno definisanu mogućnost frakcija. I Socijaldemokratsku omladinu (SDO) koja je bila sasvim samostalna u radu. Upravo je ona, kao dosledan branilac ljudskih prava, rešila da štiti ljude istopolne seksualne orijentacije. Tada nije bilo mnogo NVO koje su se time bavile, a i neki od njihovih osnivača počeli su svoj rad u SDO-u. To je imalo za posledicu da su nam grupice neonacista dva puta demolirale sedište stranke i pretukle sve koje su zatekle unutra. Posebno je bilo dramatično 2001. godine, prilikom organizacije prve Prajd šetnje posle političkih promena, gde je policija potpuno podbacila u proceni mogućeg nasilja. Tada su mnogi učesnici pretučeni, neki policajci ozbiljno povređeni a prilično velika masa je krenula Ulicom kralja Milana da zapali sedište SDU-a koje je tada bilo u blizini Trga Slavija. Policija je to jedva sprečila.
Od dolaska SNS-a na vlast nema više nasilja. Razlog možete videti prilikom suđenja Dijani Hrkalović i kriminalnoj grupi Belivuk. BIA i MUP su manje-više preko njih potpuno kontrolisali navijačke grupe, koje jesu udarna pesnica svakog uličnog nasilja na ovakvim događajima. Ali, s obzirom na to da se broj nerešenih problema za vlast u Srbiji umnožava, od problema Kosova do problema energenata, nije sigurno da će ova pseudotolerancija Prajda važiti i ubuduće. Netolerantna vlast neće postati stvarno tolerantna. Naprotiv, mislim da će se prava tih društveno marginalizovanih ljudi jako suziti.
Na dan istorijskog protesta 15. marta, tačno u 19:11, nešto je nagnalo ljude u beg u Ulici kralja Milana. Od tada se nižu teorije, a konačnog dokaza nema. “Vreme” je utvrdilo brojne detalje o jezovitom zvuku koji je u sekundi razdvojio građane u prepunoj ulici, kao i onome što se dešavalo pre i posle
Ne može medijska blokada baš sve da blokira. Gnev je rastao, stvar je pukla, a studenti su hrabrošću probudili hrabrost i kod drugih. Naprednjacima se sveti i činjenica da su ukinuli politiku i javnu debatu, ubili opoziciju i vodili isključivo monolog, samopouzdani verovali da će njihova do zore goreti. A pretis-lonac se sve više zagrevao
“Predsednik Republike je govorio da ima mnogo milionera u njegovoj stranci. Onda ne znam šta bi značilo da je ovo pobuna bogatih. Ne mogu studente da tretiram kao tajkune i bogataše, to bi bilo smešno”, kaže Ružić za “Vreme”. “Samosvesni ljudi osećaju šta u društvu nije dobro. A sada situacija stvarno nije fenomenalna ili možda ja samo nemam ružičaste naočare”
Šta je vlada narodnog poverenja? Čemu bi ona vodila? Zašto je režim toliko osporava odnosno čega se toliko plaši? Šta govore primeri iz komšiluka
Sporadične akcije opozicije sve manje interesuju javnost. Narod kreće u samoorganizovanje u nedostatku vere da sadašnje političke stranke mogu bilo šta suštinski da promene. S druge strane, režim je uzdrman, ali dok tužilac i policija ne krenu da hapse sami zbog korupcije, a ne po nalogu, mora se tražiti političko rešenje za ono što se dešava u Srbiji
Na mestu susreta privida i stvarnosti nalazi se nož u rukama građanke koja je skoknula do prodavnice po konzervu graška, pa onda tu konzervu, onako u mimohodu, hitnula na omraženi lik
Psihički labilna žena u Nišu nije napala slučajnog prolaznika, nego je napala ciljano. A ko je to mesecima crtao metu na čelu Natalije Jovanović i mnogih drugih?
Na isti način kao što je Arkan komandovao svojim gardistima, Vučić upravlja državom i naprednjačkim ministrima. Sličnostima ovdje nije kraj
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
