Serjoža u slobodnom svetu

Trideset i dve godine nakon smrti, Sergej Dovlatov (1941–1990) ne prestaje da nas iznenađuje i, zašto da ne – ushićuje. LOM je izgleda nakanio da objavi sve što je Dovlatov napisao, a mi smo blazirano frktali da su to mahom knjige koje su svakom “pravom ljubitelju” odavno poznate u tom ili nekom drugom pakovanju, ali nije da tu nema i sasvim novih stvari; takva je i ova zbirka Dovlatovljevih tekstova, zapravo uvodnika iz emigrantskog časopisa “Novi Amerikanac” (koji je Dovlatov uređivao dok se nije razišao s glavnom linijom…) iz prve polovine osamdesetih.

KoricaKafka.qxd

Čuj, urednički uvodnici, pa još tako bajati, nije li to potrošna galanterija dana, pa sve i da ih je pisao Dovlatov? Pa nije – jer ih je pisao Dovlatov… I jer su to uvodnici koji su – a kako bi uopšte moglo biti drugačije – više literatura nego novinarstvo, a kada su novinarstvo, onda nas podsećaju zašto je novinarstvo nekada bilo tako važno.

Hajde, dakle, da malo “kontekstualizujemo” stvar. Dovlatov odlazi u SAD kao deo “trećeg talasa” sovjetske emigrantske inteligencije, pretežno jevrejskog, u vreme jednog od vrhunaca Hladnog rata. Sovjetski režim pod šapom mumificiranog Brežnjeva (“od kojeg znamo samo obrve”, kaže Dovlatov) izgleda večan i nepomeriv mada disidenti-emigranti jako dobro znaju koliko je iznutra truo, ali čak ni oni ne znaju koliko su u pravu i kako se brzo približava dan kada će se raspasti.

Sergej Dovlatov je, naravno, jedan od najbriljantnijih i najlucidnijih svedoka poznog sovjetskog iskustva, ono je za njega i njegove ispisnike formativno i trajno određujuće na svaki zamislivi način. O tome svedoči njegova najbolja proza – a manje-više sva njegova proza je njegova najbolja proza.

U Americi (“u slobodi”, reći će Dovlatov bez krzmanja više puta, jer to njemu samo i jedino tako može izgledati, a doba jeftinih relativizacija i revizionizama nastupiće tek kad Hladni rat bude uveliko mrtav i beo), novopečeni emigrant nalazi se pred sasvim novim iskušenjima od kojih većinu nije mogao ni da nasluti – toliko je malo, kao homo sovieticus, znao o onome što će ga sačekati sa spoljne strane žice državolikog gulaga zvanog CCCP.

Pišući, dakle, uvodnike za “Novog Amerikanca”, Dovlatov najviše piše o sebi jer je i on upravo to: novi Amerikanac. Baš kao i najveći deo njegovih tadašnjih čitalaca. Pisac, dakle, pokušava da se razabere u pletivu jednog složenog i dinamičnog, fascinantnog i povremeno zastrašujućeg, u svakom slučaju protivrečnog sveta. Onim što vidi, upozna, iskusi, ponekad (često) je zadivljen, ponekad zbunjen, nešto ne razume ili mu je odbojno. U jedno, međutim, nikada istinski ne sumnja: kakva god da jeste, njegova nova zemlja je nesavršen ali nesumnjiv ishod čovekovog napora da bude slobodan i da pusti druge da budu to isto. Kakva je to samo suštinska promena paradigme! Ni njegovim čitaocima nije lako da je svare. Oni bi od “Novog Amerikanca” i njegovog urednika i uvodničara staru, dobru jednoobraznost, pa makar i drugačijeg predznaka, oni bi da se zna jesu li te novine ruske, jevrejske ili američke (a on tvrdi da su sve to!), liberalne ili konzervativne, ovakve ili onakve… Dok ih on vidi kao slobodnu diskusionu tribinu, uzgred dajući možda najbolju definiciju uredničkog posla za koju znam: “Redakcija se ne slaže uvek s mišljenjima autora i snosi odgovornost samo za nivo diskusije”. O da, snositi odgovornost za nivo diskusije – to je jedino što je važno, i ujedno, to je kvasac od kojeg narasta slobodno društvo.

Povremeno se Dovlatov u ovim tekstovima opseti da je novinar pa ispisuje svojevrsne “političke analize”, u čijem je fokusu uvek, naravno, kako se aktuelna zbivanja odražavaju na mogućnost potkopavanja sovjetskog režima (he, pitam se koji bi današnji levi hipster bio u stanju da razume da je bilo “dijalektički” nužno da uvodničar de facto pozdravlja pobedu Ronalda Regana?!), ali češće je Dovlatov hroničar i esejista kulturno-identitetskih previranja kako u emigraciji tako i u staroj domovini, kao i pisac autobiografskih crtica i portretista jednog emigrantskog iskustva kroz primere iz svakodnevice. I to su, naravno, uglavnom najveći dragulji ove knjige, i inače lišene svakog traga banalnosti.

Slobodno recite da sam preegzaltiran, ali čitajući Dovlatova, meni to ovako izgleda: “pomerite” Čehova za jedno stoleće unapred, preselite ga u Njujork, dajte mu IBM pisaću mašinu, obucite mu farmerke, snabdejte ga solidnom kolekcijom džez i rok ploča i – ne bi li pisao “dovlatovljevski”? Naravno, primite ovo sa grumenom soli: Dovlatov svakako nije Čehov. Ali opet, niko nije Čehov! A možda je veća nevolja što, nakon Dovlatova, niko nije ni Dovlatov?

Možda je zato danas s Rusijom tako kako jeste: ima Brežnjeva (mada bez obrva), ali nema Dovlatova, ni kod kuće ni u emigraciji. Ili ga ima, ali ćemo i za njega čuti tek kad ga više ne bude? Ako se Brežnjev ne pobrine da ne bude ni nas.