Sve službe su sklone zloupotrebi ako nisu adekvatno kontrolisane

Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) osnovala je 1997. godine grupa ljudi sa ciljem da unaprede civilno vojne odnose u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, odnosno da vojsku, jednu od najmoćnijih poluga Miloševićevog režima koji je, direktno ili indirektno, žario i palio na prostoru bivše zajedničke države, približe javnosti i koliko-toliko pokušaju da je demokratizuju. Danas, povodom njihovog dvadeset petog rođendana, za “Vreme” govori direktor BCBP-a Igor Bandović.

VREME: BCBP je osnovan prije 25 godina, sa ciljem da promoviše demokratizaciju sektora bezbjednosti u Srbiji. Možete li da uporedite tadašnji kontekst u kome se nalazio sektor bezbjednosti sa ovim danas?

IGOR BANDOVIĆ: Tadašnji sektor bezbednosti bio je, naravno, u jednom kontekstu koji je ratni, odnosno pre svega jedna vrsta sektora koji je militarizovan, i to bez ikakve kontrole. Služio je jednom režimu i u suštini je bio zasnovan na jednoj mantri o potpunoj nekontroli službi bezbednosti, nekontroli vojske, policije itd.

Ako ga uporedimo sa današnjim, mogu da kažem da su tu, naravno, učinjeni pomaci u onom smislu u kome se kontekst promenio. Više nemamo ratove na Balkanu i, uprkos tome što se zvecka oružjem, niko zapravo ne planira da ratuje. Međutim, u kojoj meri su službe bezbednosti reformisane veliko je pitanje. Istina, posle demokratskih promena krenula je reforma sektora bezbednosti u kojoj je i BCBP dao svoj doprinos, u smislu insistiranja da se u Ustav uvede odredba da moraju postojati demokratska kontrola i nadzor nad službama bezbednosti. Uprkos tome, danas vidimo da je sektor bezbednosti i dalje iznad građana, u velikoj meri nekontrolisan i netransformisan.

Vi ste se kao organizacija na neki način transformisali početkom dvijehiljaditih, odnosno proširili ste fokus sa civilno–vojnih odnosa i na ostale subjekte sektora bezbjednosti. Zbog čega?

Kada je osnovan, BCBP se zvao Centar za civilno-vojne odnose i pre svega je imao cilj da se bavi pitanjima vezanim za vojsku, odnosno na koji način civilni eksperti mogu da utiču na reformu vojske. Kako su se dešavale promene u upravljanju državom, kako je dolazilo do neke vrste demokratizacije, centar je proširio svoj rad da bi obuhvatio celi sektor bezbednosti.

U današnjoj Srbiji, u kojoj je sektor bezbjednosti i dalje netransparentan, koje subjekte smatrate za najveći rizik od zloupotrebe i postupanja mimo zakona?

Sve službe u Srbiji su sklone zloupotrebi ako nisu adekvatno kontrolisane. Zato smo posle demokratskih promena i uveli taj demokratski nadzor kao ustavnu kategoriju. Sve službe imaju tendenciju da zloupotrebe svoj rad, da prisluškuju građane, da imaju veća ovlašćenja nego što su im zagarantovana zakonom i da pokušavaju da ih zgrabe još više. To je tendencija svuda u svetu, i mi se tu ne razlikujemo. Zato ih treba kontrolisati.

Koji subjekti su najtransparentniji, da li sa nekima sarađujete?

Saradnja sa sektorom bezbednosti je u stalnom padu, ranije smo imali saradnju sa Ministarstvom odbrane, Ministarstvom unutrašnjih poslova, čak smo išli i u posetu Bezbednosno-informativnoj agenciji. Danas je to u mnogo manjem obimu i samo kada je nužno – to je uglavnom ono što se danas zove pregovarački okvir za poglavlje 24, kada imamo neku vrstu kontakta i razgovora, ali ne mogu reći dijaloga. To je neki kontakt sa Ministarstvom unutrašnjih poslova.

Koliko je Srbija odmakla sa reformom i demokratizacijom sektora bezbjednosti?

Reforma sektora bezbednosti koja je trajala više od deset godina sada se vratila na nultu tačku.

Kakva je bila uloga BCBP–a za vrijeme pandemije?

Znali smo da sa uvođenjem vanrednog stanja moramo posebno obratiti pažnju na sektor bezbednosti. Njima su tog marta 2020. godine data ovlašćenja koja su, naravno, vanredna i veća nego obično. Odmah smo krenuli da radimo neku vrstu monitoringa, da vidimo ima li nekih problema, te kako će ovaj sektor obezbediti bezbednost građana.

Objavili smo knjigu Sektor bezbednosti u vreme vanrednog stanja, gde smo konstatovali da je bilo jako mnogo propusta – imali smo, na primer, situaciju gde je novinarka uhapšena zbog izveštavanja o kliničkom centru Vojvodina. Nije se desilo još od 2000. godine da se novinari hapse samo zbog onoga o čemu su pisali. Kasnije, za vreme julskih protesta, takođe je bilo propusta – upozoravali smo da je policija kršila svoja ovlašćenja, da ne sme da bije građane, ali smo pokušali i da obezbedimo pravnu pomoć onima koji su uhapšeni. U uslovima pandemije, kada su se ograničavala prava građana, i ljudska prava su bila ugrožena. Mi smo apelovali, izdavali saopštenja, reagovali, pokušavali da na neki način utičemo da se to ne radi.

Prošle godine, za vreme serije protesta, sa jedne strane zbog ekologije, a sa druge strane neke vrste zabrinutosti ljudi zbog dešavanja u njihovoj lokalnoj zajednici, mi smo organizovali Civilni odbor za zaštitu aktivista i uzbunjivača, želeći da pružimo pravnu pomoć i političku podršku ljudima koji su se aktivirali i koji pokušavaju da spreče zloupotrebu uglavnom javnih vlasti, regionalnih, lokalnih ili republičkih. Praktično je BCBP u tom trenutku i u tim uslovima postao ponovo jedna vrsta organizacije koja pokušava da obezbedi sigurnost i bezbednost aktivista, pružajući im podršku.

BCBP se bavi i informacionom bezbjednošću. Možemo vidjeti da se u Ukrajini rat vodi i u sajber prostoru, ali i da je Srbija na meti napada. Da li to postaje nova realnost i koliko je Srbija spremna da se nosi s tim?

Hibridno ratovanje je danas u svetu sveprisutno, što se dosta vidi i na primeru rata u Ukrajini. Meni deluje da naše službe bezbednosti nisu dovoljno spremne, ne zato što nisu adekvatno opremljene, nego zato što ne znaju šta je njihov cilj. Ako je to bezbednost građana ove zemlje i odvraćanje, odnosno sprečavanje tog hibridnog ratovanja, onda one definitivno ne rade svoj posao. Deluje mi da su više zaokupljene političkim temama, da su više zainteresovane za unutrašnjeg neprijatelja nego za zaštitu građana.

Mislite li da slušaju struku?

Nas ne slušaju.

Koliko je Zapadni Balkan kao region ugrožen novom geopolitičkom situacijom, prije svega nastalom ruskom agresijom na Ukrajinu?

Region nije ugrožen u smislu neke neposredne ratne pretnje usled ruske agresije na Ukrajinu. Međutim, s obzirom da je ovo jako trusno područje, postoji ogroman prostor za štetne uticaje pojedinih zemalja. Nažalost, Evropska unija koja bi trebala da bude garant mira, bezbednosti i daljeg razvoja Zapadnog Balkana, je u jednom trenutku zaboravila na ovaj region. Taj vakuum su iskoristile Rusija i Kina da uđu i praktično poljuljaju relativno stabilnu situaciju. To ugrožava bezbednost Balkana u toj meri da naši političari, igrajući se sa uticajem trećih sila, stavljaju svoju vlast na prvo mesto u odnosu na dugoročne posledice po zemlju i stanovništvo.

Evropa više nije ista, niti će ikada biti. Šta je ona danas i kakva je sudbina čeka u geopolitičkom smislu?

Ovo što se događa na teritoriji Evrope svakako menja ne samo politiku evropskih zemalja, nego utiče i na mnogo dublje procese. Posle Drugog svetskog rata, sada imamo rat koji se odvija na evropskom kontinentu. Postoji mnogo ideja šta je to zapravo Evropa, pre svega od strane evropskih zvaničnika koji pokušavaju da iscrtaju novu geopolitičku sliku Starog kontinenta. Kakva će ona biti zavisi prvo od ishoda ovog rata. Dalje, zavisi i od toga u kojoj meri će se Evropska unija ustrojiti kao neka vrsta geopolitičke sile i da li će se uopšte tako ustrojiti. Za sada joj to i ne ide baš dobro, jer je EU pokušavala da bude neka vrsta meke sile – da kroz svoju spoljnu politiku demokratizuje i evropeizuje okruženje.

Rat je uticao da Evropska unija postavi neke druge prioritete, te ovo najnovije iscrtavanje granica sa kandidaturom Ukrajine i Moldavije zapravo predstavlja neku novozamišljenu kartu Evrope. Popunjavanje tog prostora biće veliki izazov, pre svega zato što ona ne uspeva ni da popuni prostor Zapadnog Balkana, odnosno ne uspeva da ovlada našim regionom, da on postane deo zajednice. Mislim da će to biti teško sa Ukrajinom i još teže sa Moldavijom.

Neophodne su unutrašnje reforme same Evropske unije, promene načina na koji se ona vodi, načina na koji se donose odluke. Možemo videti na primeru ovog najnovijeg samita EU i Zapadnog Balkana da je Evropa i dalje opterećena – imamo različite stepene razvoja unutar same Unije, kao i različite stepene razumevanja kako ona treba da izgleda. Mora da dođe do konsolidacije Evrope, ali i ispunjavanja prostora. Evropska unija mora ispuniti svoja obećanja, ona koja je dala Zapadnom Balkanu 2003. godine, ili Ukrajini juče. U suprotnom, doći će do njene erozije.

Šta je BCBP danas?

Danas je BCBP tink–tank koji je ugledan, ima svoj integritet koji je nesporan, i koji je nezavisan. Takođe, koji ni u jednom trenutku nije kompromitovao svoje ciljeve zarad neke vrste oportunizma. BCBP je danas proširio svoje delovanje, pa se sad pored sektora bezbednosti bavi i spoljnom politikom, pitanjima regiona, evropskih integracija, a želimo da uvedemo i nove teme koje negde oslikavaju i ambiciju BCBP-a da postane ne samo nacionalna organizacija civilnog društva u Srbiji, nego i regionalna i međunarodna. U tom smislu smo organizovali osnivanje Međunarodnog savetodavnog odbora, koji ima cilj da internacionalizuje rad BCBP-a, ne samo na Balkanu, nego i šire. Imamo ekspertizu, imamo dovoljan broj ljudi – želimo da se bavimo ne samo temama sa Balkana, već i temama koje imaju uticaja na pitanja Balkana i Srbije. Sa proširenjem zaposlenih smo pokušali da pokrijemo i teme rata u Ukrajini. Danas je BCBP otvorio mnoge teme i nastaviće da ih otvara, ne samo po dubini nego i po širini. Nastojaće da postane najrelevantniji tink–tank koji postoji na ovim prostorima.