Kako je haljina, istina od skupocenog satenskog žoržeta, postala umetnost. Ili: Marija Dragojlović je opet svakodnevno i lično pretvorila u uzvišeno i opšte
Zbog jedne haljine, na “ženskoj” večeri, za trpezarijskim stolom Marije Dragojlović, nastala je njena najnovija izložba Nešto sasvim lično.
Haljina je od skupocenog crnog satenskog žoržeta sa šarom vilinog konjica. Pre sedamdesetak godina stigla je iz Londona u Šabac kao poklon Marijinoj majci od njene sestre. U njoj se jednog dana 1954. godine fotografisala Marijina mama u šabačkom parku sa drugom sestrom i malom Marijom. Godinama kasnije, dugo ju je nosila Marija, a njena prijateljica Rada Selaković ju je portretisala. Marija ju je nacrtala i na osnovu tog crteža napravila grafiku koja je sad na njenoj izložbi.
Tako je haljina postala istorija, lična i opšta, a i umetničko delo. Kao haiku u kome je ceo život.
Izložba Nešto sasvim lično je u galeriji Centra za grafiku i vizuelna istraživanja, Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Na njoj su četiri nove grafike, serija crteža, fotografije, slika Rade Selaković Marija, portret autorke izložbe, kao delovi priče o ličnom koje je opšte.
Nataša Janković, kustos izložbe, kaže da se zamisao o haljini razvijala i realizovala dve godine u grafičkim radionicama Centra. A onda je jednom “Marija velikodušno donela haljinu u radionicu, da bi nam izbliza predočila o kakvom delu i svedoku vremena je reč. Haljina je bila okačena na drvenoj vešalici čiviluka prilepljenog uz rustični zid grafičke radionice u podrumu Pariske 16. Tu je živela nekoliko meseci, često u društvu vlasnice, koja je marljivo islikavala svaki njen nabor na transparentnoj foliji”, kaže Nataša Janković.
Kaže i da “ako ste voljni da hrabro iskoračite i pozabavite se životom jedne haljine, proživećete sublimaciju iskustva, znanja i bliskosti čak četiri žene”, a novonastala grafika je rezultat njihovog nasleđa, talenta, majstorstva, i ljubavi.
Marija Dragojlović je deo ovdašnje likovne scene od sedamdesetih. Njen zaštitni znak je mapiranje stvari iz svakodnevnog života, iz intimnog ženskog okruženja, otkrivanje malih stvari koje ne primećujemo, pretvaranje običnog u umetnost, svakodnevno u uzvišeno.
“Marija Dragojlović želi da svetu vrati umetnost, da je još jednom spusti na tacnu, uprkos novim astalima i novoj posluzi. Njoj Đavo Kreacije ne da mira, iako zna da se nalazi u raskoraku: ona je savremeni umetnik zatečen između – zna da gubi želeći da dobije. Ona se našla u samom središtu vremena i prostora: gore-dole, pali-gasi, dođi-pođi. Sve oko nje i u njoj drhti ne pomerajući se”, napisao je Branko Kukić. (“Vreme” br. 1304)
Kao filigransko biće vilinskog imena na crnoj tkanini haljine. Kao i na crnoj pozadini grafike Marije Dragojlović. Koja je i njemu i haljini podarila nov život.
Dok društvo slavi mnoštvo izbora kao vrhunac slobode, realnost je drugačija. Svedoci smo generacije Z koja je paralisana sopstvenim privilegijama, zarobljena u večitom preispitivanju, nesposobna da se pokrene u bilo kom pravcu jer svaki pravac izgleda istovremeno i primamljivo i zastrašujuće. Obilje izbora postaje teret koji parališe. Zašto je to tako?
Pred Sajam knjiga, a povodom godišnjice smrti velikog glumca koga volimo, objavljena je Monografija Žarko Laušević da obelodani i sačuva uspomene Voje Brajovića, Dragane Varagić, Slavka Štimca, Slobodana Unkovskog, Vlade Divca... na njihovog Lauša
Studije pokazuju da su migranti sa Balkana, tamo u belom svetu, pod velikim stresom, u stalnoj privremenosti. Zarobljeni između tamo i ovde. Šalju pare kući i tako produbljuju svoj bezizlaz
Protiv kulturne baštine u Vojvodini kao da su se združenim snagama urotili korumpirani (ili samo nemarni i nekompetentni) donosioci odluka, pohlepni investitori, nedovoljno osvešteni meštani pa tek na kraju – zub vremena
Nakon provere informacija navedenih u tekstu objavljenom 2. oktobra 2025. godine pod naslovom „Zbog neosnovane optužbe Nataše Tasić otkazan je početak sezone SNP“, utvrdili smo da su pojedinačni navodi netačni i zbog toga objavljujemo sledeći demanti
Aleksandar Vučić sprovodi neobjavljeni državni udar. Džaba kreči. Nema on odbranu od zahteva za pravdom. Jer kako da pogleda u oči majci koja štrajkuje glađu, umiri narod na ulicama i utiša đačiće koji na ekskurziji viču – „Pumpaj!“
Aleksandar Vučić misli da u utorak putuje za Brisel u svojstvu predsednika Republike Srbije, ali zapravo odlazi kao predsednik Ćacilenda. Na to je sam sebe sveo, samo što toga još uvek nije svestan
U Novom Sadu je održana ogromna komemoracija za žrtve nadstrešnice, dirljiva i neophodna. Fiksacija na tačan broj ljudi tu je potpuno promašena jer ovo više nije ta igra
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
