Na osnovu medijskog izveštavanja dalo se zaključiti da se u utorak dešavaju neke veoma dramatične stvari u čijem centru se nalazio predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Slutilo se da to može da ima veze sa celim spektrom problema vezanim za krizu proisteklu iz ruske invazije na Ukrajinu, pa odbijanjem Prištine da Srbima omogući da na srpskim izborima 3. aprila glasaju na Kosovu, a i u Podgorici bi da određuju gde Srbi mogu da glasaju na izborima koji se održavaju u Srbiji.
Saznalo se kako Predsednik hita od sastanka sa ambasadorima Kvinte (Velika Britanija, Francuska, Italija, Nemačka i SAD), do posebnih sastanaka sa ambasadorom Ruske Federacije i kineskim otpravnikom poslova u Beogradu, do razgovora sa predstavnicima Srba sa Kosova, pa odatle na hitan sastanak Saveta za nacionalnu bezbednost, možda ne tim redosledom, ali sa Srbima sa Kosova svakako bar dva puta.
Predsednik se tek negde predveče uživo pred TV kamerama obratio narodu da mu objasni o čemu se zapravo radi. Narod je konačno saznao da su obezbeđene dodatne količine mleka u prahu, i nafta i gas i uopšte da su upotpunjene sve ratne rezerve, mada Srbija neće ratovati, ali da se nađe.
A onda se prešlo na stvar: Priština ucenjuje Srbiju da će omogućiti da Srbi na srpskim izborima glasaju na Kosovu samo ako Beograd prizna nezavisnost Kosova. Tako je rekao Vučić. Posle je rekao da su prištinske vlasti u stvari tražile da „Vlada Srbije zamoli Vladu Kosova“ da sve to omugući, što valjda znači to: da Priština bukvalno traži da Srbija prizna Kosovo.
Kvinta je kritkovala prištinske vlasti, pohvalila konstruktivnost Beograda, a onda izjavila da EU sada očekuje da se Kosovo i Srbija uzdrže od akcija i retorike koje bi mogle da povećaju tenzije, te se pozivaju obe strane da se ponašaju odgovorno i konstruktivno se angažuju u tekućim pregovorima u okviru dijaloga.
Vučić je u tom duhu zamolio Srbe sa Kosova, koji su već toliko kivni zbog institucionalnog nasilja na Kosovu da su spremni na sve, a koji samo njemu veruju, da se smire.
A onda je u sopstvenom duhu optužio Zagreb, Sarajevo, Prištinu i „delove“ Podgorice da vode koordinasanu akciju protiv Srbije sa ciljem da je uvuku u sukobe, prikažu kao „civilizacijski antizapadnu“ i isprovociraju da joj se, da nam se, još i neke sankcije nametnu.
Postoji u svemu ovome jedan detalj podvučen crvenom bojom, diplomatski akcenat koji u situaciji istorijskog sukoba između Zapada i Rusije, u kome se Kina još nije opredelila, dobija posebno na težini, a koga Vučić možda i nije bio svestan, već je postupao po uverenju i inerciji: ravnopravno sa ambasadorima Kvinte, dakle država članica EU i SAD, predsednik Srbije je dao izveštaj o problemu sa kojim se suočava i konsultovao se sa ambasadorom Rusije, koja je pod žestokim evropskim i američkim sankcijama, i otpravnikom poslova Kine. Još se pohvalio kako je Kinez odmah izvestio Peking.
Ako je cilj Predsednika bio da zapadne države, koje to za razliku od Rusije i Kine mogu, izvrše veći pritisak na Prištinu, time je oslabio poziciju Srbije jer je opet podsetio na njenu nesvrstanost i da nije do kraja posvećena evroatlantskim integracijama.
Ako prevashodni cilj nije bio da EU i SAD pritisnu Prištinu, onda je to stvaranje dodatnih tenzija sa nadom da to pogoduje njegovoj predsedničkoj i kampanji SNS-a u celini.
Vučić kao da još uvek nije shvatio da sedenje na dve stolice Srbiju vodi u sunovrat, a Srbima na Kosvu, blago rečeno, otežava život do granica izdržljivosti.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
