Zahtev
Evropa Nostra: Vlada Srbije hitno da povuče odluku o Generalštabu
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Džefri Judžinidis, Midlseks, režija Jovana Tomić, Srpsko narodno pozorište; Kafka machine, režija Veljko Mićunović, Srpsko narodno pozorište
Dimitrije Kokanov potpisuje adaptaciju i dramatizaciju romana Džefrija Judžinidisa Midlseks, za koji je pisac dobio Pulicerovu nagradu.
Judžinidis Midlseks gradi kao bildungsroman u čijem je središtu priča Kaliope, odnosno Kala – hermafrodita.
Kokanov radi po strukturi romana, a dramatizacija je u epizodijama, podeljena u tri dela, tu su hor migranata i hor čudovišta, s tim da nema tragičnog završetka, a u epilogu će se priča sasvim veličanstveno otvoriti prema publici.
Na sceni su dva pripovedača: Kal i Kaliopa. Kal (Branislav Jerkov) / Kaliopa (Bojana Milanović) objasniće da je deo života proveo kao devojčica, a da je sada muškarac. Priča počinje od babe i dede pripovedača (kao pripovedači, Kal i Kaliopa se smenjuju vrlo koncentrisano i saosećajno, imajući razumevanja za svoje identitete): Dezdemona i Lefti su iz sela pored Smirne, Grci iz Male Azije. Bavili su se prodajom svilenih buba. U grčko-turskom sukobu strada njihovo selo i oni uspeju da se ukrcaju na brod za Ameriku. Put u Ameriku omogućiće im da ostvare “zabranjenu ljubav”. Dezdemona i Lefti su brat i sestra. Venčaće se na brodu. Izmišljaće svoju prošlost. U Americi će ih u kuću primiti Surmelina, njihova rođaka koja je stigla ranije, lezbejka, udata za Zizma, živopisnog krijumčara alkohola. Uzajamno čuvaju tajne: Surmelininu, kao i Dezdemoninu i Leftijevu. Početak je dvadesetog veka, vreme između dva rata.
Naratori će nas uputiti da je recesivna mutacija petog hromozoma putovala devet kolena do Kala, ali će se Kal baviti porodičnom istorijom koja seže tri kolena unazad, pokušaće da rekonstruiše prećutane postupke i odnose u svojoj porodici, kako bi nekako uspeo da u taj pazl uklopi deliće koji nedostaju. Daće sebi za pravo da zamišlja, kako bi stvorio svoju verziju priče. Kaliopa, ime koje joj/mu je dato na rođenju, i jeste muza epske poezije. Tako se i ovom narativu prepuštamo kao reci koja nas snažno nosi.
Klupko se odmotava. Rediteljka Jovana Tomić režira u širokim potezima, zahteva od nas da osvestimo odnos prema sopstvenim životnim narativima kojima pripadamo, kao i da definišemo i/ili redefinišemo sopstvene personalne, socijalne i seksualne identitete. Poziva nas u dijalog u kojem čujemo i razumemo drugog.
Scenografija Jasmine Holbus pokrenuće niz asocijacija, podsetiće nas na hromozome, na genetski zapis koji je u nama, na priče koje traže da budu ispričane, biće tu i pramac broda i obala nove zemlje… Scenografija daje zamajac priči.
Scena je mesto sa kojeg se uz stepenice ide iza, u zemlju mrtvih. Kostim Maje Mirković ispraća vremenske epohe u kojima se saga odvija, dok je muzika Luke Mejdžora potkrepljuje dramatičnošću i duhovitošću u isti mah. Koreograf Igor Koruga istovetnom snagom naglašava epsko i lično u naraciji, naizmence stavljajući akcenat na različite perspektive priče.
U ulozi Dezdemone duhovita je i autentična Sonja Isailović. Dezdemona je srčana Grkinja koja se, kada sazna da deca rođena iz odnosa među bliskim rođacima mogu imati problema, moli Svetom Kristoforu da je to mimoiđe. I bude uslišena njena molba. Rađa Miltona, zdravog sina. Iz straha od onoga što bi se moglo desiti nikada ne rađa drugo dete.
Milton će se oženiti sa Tesi, Surmelininom ćerkom, koju ona i Zizmo uspeju da naprave, ali Zizmo ubrzo strada u saobraćajnoj nezgodi. I Kalovi roditelji su brat i sestra, ali ne rođeni.
Kal je odgajan kao devojčica, njemu dugo neće biti jasno po čemu je drugačiji, sve do burne adolescencije. Tada ce otkriti da mu se sviđaju žene (Tijana Marković duhovito, ali ne i žovijalno, igra Mračni predmet – devojku u koju se protagonista zaljubljuje) i da se više oseća kao muškarac. Na žurci će mu marihuana pomoći da to osvesti. Nakon svađe sa bratom i saobraćajne nezgode, lekar koji će ga pregledati obavestiće roditelje da je njihovo dete (pseudo)hermafrodit.
Sledi put u Njujork kod doktorke Lus (odlična Mia Simonović), i tu Kaliopa pokušava da se predstavi kao devojka koju zanimaju muškarci. Lekari će zbog njene igre zaključiti da je hromozomski status potisnut vaspitanjem. I poslaće je na operaciju koja za cilj ima da definiše njen pol.
Kaliopa, sada već Kal, beži u San Francisko – tada ima petnaestak godina. Ne zamera roditeljima, ali beži od operacije glavom bez obzira. Na putu ustopira sumnjivog tipa Boba Presta. Zatim se, kako to već ide u inicijacijama, dešava iskušenje koje je tu da mu krči put: opljačkaju ga beskućnici, nakon čega se javlja Prestu koji je, iako mutan, jedini čovek kojeg u novom gradu zna… Počinje da radi kod Presta u noćnom klubu 69, u kojem se pokazuju drugačiji: travestiti i hermafroditi. U tom će klubu, kada se prvi put izloži (opet uz malu pomoć THC-a), imati ugodan doživljaj, prihvatiće sebe u izvesnom smislu.
Na kraju saznajemo da je Kalov otac preminuo pre nego što se on vratio, tačnije ponovo uspostavio kontakt sa porodicom.
Na samrti će mu baka odati tajnu da su ona i deda brat i sestra. Odavanje te tajne pomoći će da se klupko odmota. Da priča bude ispričana. Gluma čitavog ansambla: Bojana Milanović, Branislav Jerković, Zoltan Molnar, Draginja Voganjac, Sonja Isailović, Dimitrije Aranđelović, Tijana Marković, Aljoša Đidić, Aleksandar Sarapa, Vukašin Ranđelović, Mia Simonović, mešavina je sponatnosti, duhovitosti i fragilnosti.
Na kraju, reći će nam pripovedači, treba da bude ostavljen prostor za eksodu, završnu, izlaznu pesmu u grčkoj drami, koja je tragična, ali pošto volimo optimistične završetke, on će takav i biti. Kal će reći da zbog nekog važnog u publici želi da otkrije svoju tajnu i da je najzad spreman da živi sopstveni život.
Midlseks je pažljivo režirana predstava veoma dobro dramatizovanog romana, predstava koja nas vraća tabuu – a o njemu će nam junaci na početku reći da je ženski kružni, a ne patrijarhalni linearni.
Složen narativ dotiče pitanje seksualnog identiteta koji je istovremeno snažan i vrlo suptilan.
SVET BEZ SVETLA
Glumci mole publiku da im oprosti. Dramatizacijia teksta nalaže da Glumac koji igra Oca prvi kaže: oprostite nam…. oprostite…
Otac će na kraju biti i egzekutor. Mićunovićeva režija je poput građenja živopisne konstrukcije. Vizuelno veoma estetizovana, ali bez namere da se dopadne. Mićunoviću je važno šta vam saopštava slikama.
U predstavi igraju: Aljoša Đidić, Marija Medenica, Jovana Mišković, Draginja Voganjac, Radoje Čupić, Dušan Vukašinović i Marko Savić. Oni su sedam stubova Kafkinog strašnog sveta i bez njih ne bismo postali svesni koliko je taj svet zapravo naš.
Aljoša Đidić tumači K. artikulisano i snažno, kao spremnog da se bori, iako je jasno da će ga progutati sistem u kom se nalazi. K. je nemoćan u ulozi koja mu je data, tako se pobuna stalno prepliće sa očajem. Mićunović gotovo insistira na činjenici da je K. stranac u svetu u kojem obitava (daleka asocijacija na Heksagram pedeset i šest iz kineske Knjige promena, u kojem je stranac i lutalica onaj čije srce nije radosno). Gotovo odmah dolazi do hapšenja, on ne zna zašto ga hapse, šta je skrivio. Uronjen je u svet “cirkusa nakaza”, svet bez svetla.
Kostim Marije Marković Milojev maštovito daje okvir galeriji frikova, opet svetu koji je zauman u svojoj naopakosti. K. je Alisa sa druge strane ogledala, samo što je njegov put lišen bilo kakve inicijacije. Dva su motiva dominantna: kafkijanski crni kaput koji je i neka vrsta uniforme onih koje neprestano melje kovitlac teskobe, i sneg koji pada, kako nas Džojs podseća, na žive kao i na mrtve. Mićunović će asocijativne tokove pokrenuti tako da dođu do Davidovih psalama: “operi me i biću belji od snega”. Scenografija Željka Piškorića miri svetove: beizdejnosti, slepe sile koja guta junaka i čežnje za begom.
Dramaturškinja Kata Đarmati stvara mozaičku strukturu teksta, a nju prati muzika Irene Popović koja je u dalekoj asocijaciji sa muzikom iz filma Lift za gubilište Luja Mala. Muzika naglašava jasnoću afekta i potcrtava tok predstave u sekvenci u kojoj smo, omogućuje nam da preko zbivanja na sceni (kao i u životu što biva) pripadamo raznovrsnim stvarnostima.
Dok režija nosi u sebi koliko hinkemanovsku atmosferu toliko i slomljenost srca savremenog čoveka koji, poput K., ne može da pohvata fraktale priče do kraja, nije u stanju da zaokruži celinu i nastavi tok, jer ne samo da je slika fragmentirana a Bog povučen sa scene, nego se sve guši u nejasnom kontekstu. Mićunović govori o krizi u odnosu uma i osećanja savremenog čoveka.
A K. želi da živi i voli. Međutim, kako to u groteskama biva i kako nas podseća Kiš: izvesna je samo smrt. K. završava u klimaksu kafkijanske groteske:
Začepili su mi usta.
Stavili okove na ruke i noge.
Zavezali oči maramom.
Kotrljali su me tamo–amo
Postavili u sedeći položaj.
Opet polagali na zemlju.
Vukli me divljački za noge.
Ostavili me da nekoliko trenutaka mirno ležim.
Potom ubadali nečim oštrim.
Osećao sam, prvi put posle dugog vremena, radost kako mi
se u srcu vrti nož.
“Slike”, poručuje predstava Kafka machine, treba rastegnuti do krajnjih granica kako bi se omogućila transcendencija nepodnošljive teskobe. Tek kada steknete široku sliku, stičete mogućnost drugačijeg razumevanja sebe u svetu i promene svog mesta u njemu.
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve