Od mog porodičnog stana u Živinicama, gradića nadomak Tuzle, pa do porodične kuće na Brezjaku, selu na regionalnom putu Loznica–Valjevo, tačno je 88 kilometara. Više puta smo merili, u raznim automobilama, dvema “škodama” i jednom “tristaću”. Toliko je godina imao Drug Tito kada je napustio naš samoupravni svet i ostavio nas same, da si od života pravimo pakao. Ako izuzmemo, u potonje doba, liniju Novi Sad – Beograd, ovih 88 kilometara je najčešće pređena deonica moga bivstvovanja. Kada sam išao prema Brezjaku, uvek sam se više radovao nego kada sam išao nazad. Jer, u ovom selu su živeli najznačajniji ljudi moga detinjstva, pa u dobroj meri i života: baka, koju smo zvali nana, i deda. I ne samo oni. Dakako da sam i u Živinicama bio okružen dragim i bitnim osobama, ali Brezjak je uspeo takoreći da monopolizuje emocije. Kada smo se vraćali sa Brezjaka, gepek je bio prepun hrane, tako da su, kako je to govorio ćale, “farovi bacali na drugi sprat”.
Prvi put sam ovih 88 kilometara prešao sa nepuna dva meseca. I to u jednom pravcu. Porodiljska odsustva su tada bila baš kratkotrajna, pa je porodični menadžment-tim smislio kako bi bilo dobro da me se ostavi kod dede i nane, da tamo odrastem. Bez obzira što sam kasnije čitao da psiholozi ovakav potez ne bi baš pozdravili, meni je ova odluka ulepšala život i usrećila detinjstvo. Legenda kaže da sam, kada bi roditelji došli da me pokupe i vrate na koju sedmicu kući, ili da me odvedu na more ili u mađarsku banju Harkanj, bežao od kuće i krio se u komšijskim podrumima i štalama. Godinama sam bio na Brezjaku, praktično iz njega nikada nisam ni otišao, sve dok nisam krenuo u vojsku i potom na studije. Išao sam u Živinice ili Tuzlu u školu, ali sam svaki raspust i svaki odmor provodio u selu. Ako je, recimo, poslednji dan školske godine bio petak, i ako sam išao u jutarnju smenu, već popodne bih bio u autobusu na čudnovatoj liniji Banovići–Beograd, izlazio u Loznici i presedao u pravcu Valjeva. Sa desetak godina bio sam već iskusan putnik.
U čemu se krila magijska privlačnost Brezjaka? U bezuslovnoj ljubavi kojom sam bio podvrgavan, rođacima sa kojima sam odrastao, vršnjacima kojima nisam izbivao iz kuće, školskom igralištu gde smo povazdan igrali basketa, dvema rekama (Jadar i Korenita) na kojima smo – uglavnom bezuspešno – pecali, rajskom, brežuljkastom krajoliku po kojem smo landarali po celi dan i celu noć, i – dobroj hrani, koje sam bio i ostao veliki poštovalac. Naravno, i maloj, staroj kući, smeštenoj u centru sela, u kojoj nikada nije bila gužva, koliko god se nas u njoj zadesilo. Od Brezjaka do Tršića ima jedno pet-šest kilometara, toliko i do sela Draginac, gde smo ponekad – iz nepoznatog razloga – odlazili. Valjalo je i do Jadra ići dobar sat, kroz njive i šume. Pamtim da smo bar dva puta peške do Brezjaka došli iz Loznice (oko 16 kilometara), jednom kada smo se – to je već bilo tinejdž doba – zapili u nekom lozničkom kafiću i propustili poslednji autobus. Pamtim i kako smo se okupljali oko vatre i pekli mlade kukuruze, uz gitaru i neizbežnog Crnog leptira. Uf, imalo bi se tu još svašta ispričati, između ostalog da se svake godine u ovom selu okupljala raja mojih godina, od dece gastarbajtera do kojekakvih Beograđana, Novosađana, Sarajlija, Zagrepčana, te da je sve vrilo od života i dobrog zezanja. Bili smo dobro ušuškani, brižno zaštićeni od stvarnosti, tih sedamdesetih i osamdesetih. Sigurno je da ih je bilo, ali ja ne mogu da se setim niti jednog lošeg brezjačkog momenta iz tog vremena.
Nedavno me prijatelj pitao zašto kažem “na Brezjaku”, a ne “u Brezjaku”. Tako kažu svi, odgovorio sam. Ne znam koliko je gramatički pravilno, ali ima razloga za to. Kao prvo, Brezjak se nala28 zi na brdu, okružen raznim selima koja su mu inklinirala. Tu se, naime, nalazila škola, pošta, tri prodavnice i dom zdravlja. Brezjak je Menhetn čitavog tog kraja, a kaže se “na Menhetnu”, a ne “u Menhetnu”. Sada su nešto zbili, katastarski smanjili Brezjak, oteli mu deo koji su proglasili za Nedeljice ili za Korenitu, ali za mene se sve to i dalje zove – Brezjak.
Na tabli na ulazu u selo, ispod reči Brezjak, jedan drugar je dopisao “kolevka rokenrola”. Godinama potom, s početka devedesetih, isti je taj drugar na zid prodavnice napisao “Bog je Srbin”. Smejao sam se ovoj budalaštini, smejao se i drugar, ali nekako na drugačiji način. Siguran znak da će cunami ljudske gluposti razoriti sve pred sobom, a moj definitivni sudar sa stvarnošću zbio se kada me je izvesni brezjački čilac, koji me je znao celog života, terao da pevam Marširala kralja Petra garda. Drugari su me zaštitili. Ili kada mi je omiljena komšinica, kad se rat već zakuvao, rekla da “Turci u BiH ubijaju Srbe”. Bolelo je, ali me nije sputalo da na Brezjak i dalje dolazim sa onim osećajem u stomaku koji čovek ima kada se vraća kući, među voljena bića.
Decenijama potom, Brezjak je postao centar otpora. Galsko selo koje se odupire autoritarnoj vlasti i megamoćnoj i zloglasnoj kompaniji “Rio Tinto”, koja kani razjebati rajski krajolik za sva vremena. Među glavnim revolucionarima su i moji prijatelji. Jedan od njih je studirao u Novom Sadu i primio me na svoju studentsku gajbu kada sam bio bez filera, potpuno očajan. Ponosan sam na njih i zahvalan im, oni brane moje detinjstvo.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve