Otkako je Slobodan Milošević pre 22 godine „zaveo“ višestranački sistem, Srbija je imala ukupno deset vlada i osam premijera, pa će ovaj koji sada preuzima dužnost biti deveti šef izvršne vlasti u Beogradu posle prvih višestranačkih izbora održanih krajem 1990. Od dosadašnjih, Mirko Marjanović i Vojislav Koštunica su na taj položaj birani dva puta, a još je samo Mirko Cvetković izgurao na tom poslu ceo četvorogodišnji mandat.
Svih tih godina, praktično, Srbija je ili padala u krizu ili pokušavala da iz nje izađe, a moglo bi se reći da je gotovo stalno bila u nekom vanrednom ili tranzicionom stanju – pa su njeni premijeri više krpili državni čamac da ne potone, nego što su gradili neku svoju viziju i upravljali razvojem. A oni, najčešće, uprkos ustavom određenim najreprezentativnijim ovlašćenjima, ili nisu bili vodeći ljudi Srbije ili su bili suviše zavisni od stranaka koje su im obezbeđivale obično tanku većinu u Skupštini Srbije.
Uoči izbora ove najnovije vlade Srbije i njenog novog premijera, pokušali smo da se prisetimo šta su njegovih osam prethodnika u protekle dve decenije iznosili u svojim inauguralnim ekspozeima – da bi potražili odgovor na pitanje: da li su u Srbiji samo problemi konstantni i večito jednaki ili se država i polje delatnosti njene vlade ipak menjaju u skladu sa uvek promenjivim „duhom vremena“. Ili su, možda, radili – baš „duhu vremena“ uprkos.
Profesor dr Dragutin Zelenović – brze pruge Srbije
Posle usvajanja novog Ustava Srbije i lavovske pobede SPS-a na prvim višestranačkim izborima, krajem 1990. predsednik Srbije, Slobodan Milošević, mandat za sastav (ponovo) jednostranačke vlade dao je novosadskom univerzitetskom profesoru dr Dragutinu Zelenoviću. I to je tada bilo iznenađenje – mada je Zelenović uzet iz sastava Predsedništva SFRJ, u kojem je kao vojvođanski predstavnik u okviru „srpske četvorke“ poslušno izvršavao Miloševićeve naloge, on je bio bez ozbiljnog iskustva u velikim političkim poslovima, a bez ikakvog iskustva u ekonomskoj politici. Milošević se za izbor ovog premijera verovatno opredelio jer je ovaj tehnički obrazovan stručnjak, tokom naučne karijere stalno razrađivao projekte efikasnosti proizvodnih sistema u nevlasničkoj ekonomiji i što je, poreklom kolonista iz dinarskih „srpskih krajeva“, sigurno imao veliko razumevanje za njegove „ujedinjavajuće patriotske ciljeve“ u drugim jugoslovenskim republikama. Milošević se, naime, spremao za rat za jugoslovensko nasleđe.
Obraćajući se poslanicima Narodne skupštine, 11. februara 1991. sa predlogom sastava nove vlade i njenim programom, dr Zelenović je na početku rekao da je tadašnje vreme karakterisano mnoštvom nevolja, pa je istakao: „U zemlji su prisutni složeni politički procesi, pri čemu se postojeći ustavni i pravni poredak i državno uređenje ruše vanustavnim metodama i sredstvima, međurepublički i međunacionalni odnosi su pogoršani do granice na kojoj će ili pobediti državnička i politička mudrost u traženju formule zajedničkog života, ili će doći do razlaza koji, u uslovima uzavrelih nacionalnih strasti i ispoljene genocidne sklonosti, može biti i razumnog i nerazumnog karaktera. Nadajmo se da ovo drugo neće biti.“ Nažalost, ubrzo se ispostavilo da je „ovo drugo bilo“.
Kad je reč o ekonomskim pitanjima, Zelenovićeva ocena je bila sumorna: „Vlada Republike Srbije preuzima dužnost u trenutku kad je privreda Jugoslavije i privreda naše republike suočena sa ogromnim teškoćama u tekućem poslovanju. Posle višegodišnje stagnacije, tokom poslednje dve ekonomske reformske godine, u našoj republici zabeležen je relativno visok pad društvene proizvodnje i ukupnog društvenog proizvoda… Akumulacija privrede je iščezla, zbog čega su nove investicije u razvoj, praktički, presahle“. Zvuči poznato – i danas.
On lično uhvatio se futurističkog projekta „Brze pruge Srbije“, čuvenog Mrke iz CIP-a, a od tog projekta „postigao“ je samo nadvožnjak nad prugom kod Inđije.
Kako je paradržavni mafijaški lobi, zapravo, uzeo pare i oružje pod svoju kontrolu, čini se bez neposrednog uvida i uticaja samog premijera, već pod budnom paskom Službe preko koje je delovao nacionalni „vožd“, dr Zelenović je jednog trenutka shvatio da on zapravo ne vodi premijerske poslove, pa je smogao hrabrosti da podnese ostavku krajem prve godine mandata, a ta ostavka je – rado prihvaćena.
Dr Radoman Božović – „relativizacija svetskih sankcija“
Za dolazeću ratnu ekonomiju i divlji „predkapitalistički socijalizam“ Milošević je potom našao pravog čoveka, opet u Novom Sadu. Tamo je na „jogurtu“ politički stasao ekonomista dr Radoman Božović, koji se tokom priprema za rat odlikovao beskrupuloznom pljačkom vojvođanske privrede u korist „nacionalne centrale“ i kreativnom lojalnošću samom vođi. Mlad i željan moći, novca i slave, a takođe sa referencom čoveka koji je napismeno hvalio društvenu svojinu (doktorska disertacija), a usmeno vešto baratao „prohodnošću reformi“, on je početkom 1992. godine rado promenio položaj predsednika Izvršnog veća Vojvodine za mesto šefa Vlade Srbije.
Dr Radoman Božović je inauguralni ekspoze održao u Narodnoj skupštini 23. decembra 1991, ovoga puta u prisustvu samog predsednika republike Slobodana Miloševića. Počeo je jednom generalnom ocenom jugoslovenske ratne situacije, a zaključio sa optimizmom zasnovanim „na činjenici da je Srbija demokratska država sa ogromnim razvojnim potencijalima: proizvodnim, prirodnim i preduzetničkim resursima“.
Uprkos tom „ličnom optimizmu“, dr Božović je dokumentovano prikazao vrlo crnu privrednu situaciju koju preuzima: „Polazno pitanje početka izlaska iz krize jeste stanje u privredi i javnim službama Republike u svakom preduzeću, banci i ustanovi. Tu globalnu istinu o ekonomsko-socijalnom stanju danas, na kraju 1991. karakterišu: izražen pad društvenog proizvoda od oko 9,6 odsto, pad industrijske proizvodnje od oko 20 odsto, rast poljopriverdne proizvodnje od oko 20 odsto, pad izvoza za oko 18 odsto, pad uvoza za oko 20 odsto, visok nivo gubitaka, neuravnotežen obim i struktura potrošnje. Veliki finansijski deficiti sa kojima se ulazi u 1992. godinu u domenu javnih prihoda i rashoda, a posebno u penziono-invalidskom osiguranju od oko 50 milijardi dinara, u oblasti zdravstvene zaštite od oko 10 milijardi dinara, u ostvarivanju prava iz kolektivnog ugovora društvenih delatnosti i fondovima zajedničkih rezervi, značajno pogoršanje socijalne strukture. Sada se blizu 1/3 stanovništva nalazi u nemogućnosti da zadovolji svoje egzistencijalne potrebe“.
U takvim prilikama, dr Božović nije imao da ponudi ništa drugo, nego „reforme“.
Kako je u tom trenutku savezna država još postojala, dr Božović je izneo i set mera srpske ekonomske politike u toku raspada SFRJ, pa je, između ostalog, naglasio da treba „biti spreman za zaštitu od rušenja ekonomskog sistema secesijom Slovenije i Hrvatske, uključujući i novu valutu za one delove zemlje koji ostaju u Jugoslaviji. Uticati na koncipiranje antiinflatornog programa, kako se ne bismo već sutra našli u sveopštem inflatornom haosu“.
Već tada penzioni fond postaje glavni problem javne potrošnje, pa Božović kaže, da pitanje penzija „mora imati prioritet u radu Vlade“.
Pošto se vlada dr Radomana Božovića već kroz nekoliko meseci suočila sa sankcijama Saveta bezbednosti UN, premijer se poletno prihvatio izrade programa za „relativiziranje sankcija“. Bio je to, u stvari, u našoj istoriji nezabeleženo krupan plan državnog šverca, pljačke narodne imovine i zamajavanja međunarodne zajednice radi srpskih „nacionalnih ciljeva“.
Bilo je to ono ludo vreme piramidalnih banaka Jezde i Dafine, kada je dr Božović od „srpske bankarske majke“, u ime Vlade Srbije, mogao da „uzajmi“ pare za isplatu penzija. Bilo je to ono vreme kada se benzin prodavao iz kanistera, a cigarete po ćoškovima – i kada su se u saradnji sa Službom na tim i sličnim poslovima pravila bogatstva.
Ni dr Radoman Božović, međutim, nije mogao da sastavi duže od dvogodišnjeg mandata u fotelji srpskog premijera, jer je stagflacija praćena visokim ratnim troškovima ekspresno pauperizovala najšire slojeve stanovništva i paralisala celu privredu. Na premijersko mesto gde se srpski državni novac delio „poverljivim ljudima“ i na reč, trebalo je dovesti nekog sa manjim apetitom i manjom moći zaključivanja i zapažanja, a bližeg veteranima Miloševićevog pokreta.
Mr Nikola Šainović – premijer hiperinflacije
Početkom 1993. Milošević se odlučio da premijerski položaj poveri mr Nikoli Šainoviću, inženjeru iz poverljivog kruga kadrova iz istočne Srbije, koji mu je najodanije služio praktično od prvog dana.
Podnoseći promotivni ekspoze u Skupštini Srbije 10. februara 1993, mr Nikola Šainović požalio se na tešku situaciju i nepravde koje međunarodna zajednica čini Srbiji i da se „osnovni pristup može sažeti u tri elementa, a to su: strategija, plan i ljudi“. Pri tome, dodao je on: „Neke planove ćemo definisati javno, a drugi će biti državna tajna. Onda sledi rad bez kompromisa, bolećivosti i voluntarizma.“
Novi premijer je i zvanično dao osnovno uputstvo za savlađivanje posledica svetskih ekonomskih sankcija i pohvalio one koji se snalaze. Pojednostavljeno, bilo kakav privredni sistem je napušten, ekonomska politika je vođena načelom golog voluntarizma i preko „naših ljudi“.
Prva od frapantnih makroekonomskih ideja tandema Milošević–Šainović bila je da se pred žetvu 1993. naštampa „dovoljno novca“, da bi se sa tim novčanicama odmah mogli isplatiti seljaci za žito „u celini“. No, ne lezi vraže, dinar je, od štamparije do njive, desetostruko izgubio vrednost u samo deset dana. Od tog udarca nacionalna valuta se više nije oporavila, sve do potpunog sloma početkom 1994. godine.
U razdoblju dok je Šainović bio premijer, za Riplija ostaje činjenica da je stranka na vlasti, SPS, koja je proizvela hiperinflaciju, sa porastom maloprodajnih cena za 352 biliona procenata, u samo 12 meseci, dok su troškovi života povećani za 628 biliona odsto – pobedila i na prevremenim srpskim republičkim izborima krajem 1993.
No, Milošević je razumeo da je republički premijer opet potrošen, pa je Šainovića pomerio na mesto saveznog potpredsednika vlade novostvorene SRJ – nadležnog sada ne više za dekonstrukciju, već za rekonstrukciju dinara, koju je projektovao guverner Avramović.
Vlada Mirka Marjanović – direktorska vlada
Kad je početkom 1994. godine proglašen za mandatara, kao pravi čovek za ispunjenje Miloševićevih poslednjih „ruskih nada“, Mirko Marjanović, direktor spoljnotrgovinske kuće Progres, dobio je zadatak da stvori „vladu narodnog jedinstva“ za sprovođenje monetarnog oporavka, sa propagandnim „akcentom“ na učešće Demokratske stranke, kako bi se legitimisao i prema Zapadu. Kada je, međutim, Đinđić, tada već predsednik DS-a, odustao od „velike koalicije“ (u poslednjem trenutku), u već skrojeni „kaput jedinstva“ ušli su novodemokrati Dušana Mihajlovića i tada još stidljivi pripadnici JUL-a, stranke Miloševićeve supruge Mirjane Marković.
U suštini, sve te ljude u Vladu okupilo je ne narodno jedinstvo, već „jedinstvo razgranatih materijalnih interesa“, a patronat jednog uspešnog direktora-premijera, garantovao je da će se raditi oprezno i samo na krupno (nafta, gas, struja, žito, metali, oružje). U stvari, Milošević je bio rešio da u vladi stvori „personalnu uniju“ državnog i paradržavnog biznisa.
Kada je 15. marta 1994. Mirko Marjanović držao svoj programski govor u Skupštini Srbije, kao novi premijer, već je u Miloševićevom kabinetu bio prihvaćen program monetarne stabilizacije, pa je on uverljivo mogao da govori o teškim posledicama hiperinflacije:
„Zbog toga, sva preduzeća moraće se u narednom teškom periodu afirmisati na te realne ekonomske kriterijume, a ne da neka od njih i dalje očekuju državne subvencije iz budžeta ili primarne emisije, umesto da sama budu važni izvori budžetskih prihoda i novih investicija“.
Premijer Marjanović je, zanimljivo, odmah najavio i ponovno pokretanje privatizacije: „Osnovni principi na kojima će se zasnivati ovaj zakon su autonomnost preduzeća u donošenju odluka o svojinskoj transformaciji, realna vrednost kapitala, otvorenost modela, stimulativnost i pravičnost“.
Sve to je rezultiralo potonjom relativno dugom „postdejtonskom“ monetarnom stabilnošću, postepenom stopom rasta i relativno izdašnim asortimanom osnovnog snabdevanja stanovništva – uprkos činjenici da je zemlja sve četiri godine bila i dalje manje-više u stalnoj međunarodnoj izolaciji (spoljni zid sankcija). Sreću kvare opšta propast kapitala i masovna nezaposlenost, slom bankarskog sistema, bankrotstvo javnih službi i većine infrastrukturnih delatnosti, potpuna degradacija pravnog poretka i iščezavanje pravne sigurnosti, te, pred kraj prvog Marjanovićevog mandata, povratak na inflacionu politiku odlaganja promena.
Drugi mandat Mirka Marjanovića – jedinstvo sa radikalima
Drugi premijerski mandat, 1998. Mirko Marjanović je nominalno dobio od Milana Milutinovića, novog predsednika Srbije, pošto se Slobodan Milošević naprasno preselio na funkciju predsednika SRJ. Milošević, dakako ostaje glavni gazda, no činjenica da nova „vlada narodnog jedinstva“, pored ljudi iz JUL-a, uključuje i vodeće Šešeljeve kadrove iz Srpske radikalne stranke, počevši od Tomislava Nikolića kao potpredsednika Vlade, upućuje na zaključak da se on osećao sve usamljeniji i da je počeo da gubi poverenje čak i u sopstveni SPS. Uzgred, dogovor je bio da i SPO uđe u sastav ove vlade, ali je Vuk Drašković odustao u poslednji čas, da bi nešto kasnije prihvatio učešće u Saveznoj vladi, kao ministar spoljni.
Obraćajući se poslanicima novim inauguralnim govorom, 24. marta 1998, Mirko Marjanović je ovoga puta prvi i veliki deo ekspozea posvetio Kosovu i Metohiji, temi koja definitivno postaje centralno pitanje državne politike, jer počinje oružani ustanak Albanaca.
Ipak, odmah posle kosovskog dela govora, on nije propustio da se samopohvali za prethodni rad i doda kako će „vlada narodnog jedinstva i u narednom periodu nastaviti sa politikom kontinuiteta čija su osnovna uporišta stabilnost, privredni rast i ubrzanje reformskih procesa, a pre svega u oblastima svojinske transformacije, prestruktuiranjem privrede i banaka, bržeg otvaranja prema svetu, socijalnih funkcija države“.
Ove projekcije privredne normalizacije i reformi, kao i procena da će za to biti potrebna decenijska stopa godišnjeg rasta društvenog proizvoda od 7 odsto, dakako, neće biti ostvarene – jer se Srbija već naredne godine našla u ratu sa NATO-om, pa je privreda vraćena na bedan nivo iz ranijih ratnih dana.
Ako se vratimo Marjanovićevom ekspozeu iz 1998, videćemo da je on tada najavio čitavu koncepciju reformi čitavog privrednog sistema, koja bi bila prihvatljiva i dan-danas, ali će „bitka za Kosovo“, čija će oružana faza početi već iste godine, sve to baciti na stranu. San o reformama ponovo su razbili borci za nacionalne teritorije.
Uprkos verbalnom zalaganju za slobodu štampe, uskoro će Marjanovićeva vlada doneti onaj famozni zakon o štampi (takozvani Šešelj–Vučićev zakon) s kojim će se pokušati apsolutno discipliniranje štampe i s kojim će Milošević ući u završnu fazu svoje autoritarne vladavine.
Dr Zoran Đinđić – vlada velike nade
Posle NATO bombardovanja (1999) bilo je jasno da je Miloševićev režim na izmaku, ali on sam će pasti tek 5. oktobra 2000. Nakon prevrata, posle nekoliko meseci bukvalnog „dvovlašća“ u Vladi Srbije, velika koalicija Demokratske opozicije Srbije (DOS) za mandatara nove vlade Srbije izabrala je ključnog organizatora „demokratske revolucije“ dr Zorana Đinđića, vođu Demokratske stranke koji je, ispostaviće se, samo nominalno imao podršku lavovske većine u Narodnoj Skupštini, jer će se, veoma brzo, prema njemu uspostaviti tvrdi opozicioni blok dr Vojislava Koštunice, predsednika DSS-a, koji je, upravo uz podršku DOS-a, pobedio Miloševića na izborima za predsednika SRJ.
Obraćajući se poslanicima inauguralnim govorom, 25. januara 2001. dr Zoran Đinđić je posebno naglasio da je to „prvi put posle 60 godina da je Srbija dobila istinski demokratski parlament i dobiće istinski demokratsku vladu“ i da ta vlada „neće krasti i lagati“.
Đinđić je zatim istakao: „Ova vlada danas dobija mandat koji nam je dao narod na ulicama Srbije, mandat za promene. Onoga dana kada zaboravimo taj mandat i kada pomislimo da smo dobili mandat da vladamo, toga dana smo izgubili. Taj gubitak bio bi mnogo veći nego samo gubitak vlasti. To bi bio gubitak časti, to bi bio gubitak istorije“.
Đinđić je, prelazeći na ekonomske teme, zatim ocenio: „U proteklih deset godina desio se, izvršen je, jedan ekonomski zločin. Oduzete su i otete pare milionima ljudi. Neko će da kaže da je reč – zločin – preteška u ovom kontekstu. Ja mislim da nije. Ko zna koliko je hroničnih bolesnika umrlo zato što nisu mogli da kupe lekove, a njihov teško zarađen novac bio je zamrznut u takozvanoj staroj deviznoj štednji. Koliko je brakova propalo ili nije osnovano zbog bede i siromaštva, koliko je porodica razoreno, koliko je dece bilo nesrećno zbog teških uslova života zbog kojih građani nisu bili krivi, koji su bili izazvani jednom kriminalnom ekonomskom politikom koja je pravljena tako da manjina ima sve, da većina nema ništa“.
U tom kontekstu, Đinđić je napomenuo da nova vlada razmišlja o jednokratnom porezu na ekstraprofit ostvaren u uslovima sankcija i blokadi, kao i o nizu drugih mera u istom pravcu. U nastavku on je najavio i „kampanju za čiste ruke“ kako bi Srbija postala zemlja sa najnižom stopom korupcije u ovom delu Evrope.
Dr Zoran Đinđić je bio premijer, briljantan u svemu, ali sa previše samopouzdanja i hitrine; premijer koji je imao vizije i u koga su polagane velike nade. I sam je pri kraju svog ekspozea rekao: „Ovo je vlada velikih namera i velikih reformi“.
Doista, to jeste bila vlada koje je pokrenula krupne promene u Srbiji, neke sa više, neke sa manje uspeha – ali sve „na evropskom putu“. Uostalom, dr Zoran Đinđić i ne bi kao premijer bio ubijen 12. marta 2003, da nije zasekao u neke noseće grede anahronog sistema i da Srbiju nije poveo prema Evropskoj uniji.
Zoran Živković – preteška „Sablja“
Nekoliko dana posle atentata na Zorana Đinđića, Demokratska stranka je za premijera kandidovala Zorana Živkovića, u tom trenutku ministra unutrašnjih poslova SRJ.
U svom promotivnom govoru, 18. marta 2003, Živković je rekao da nije srećan što dolazi na taj položaj posle atentata na velikog čoveka Zorana Đinđića i pri tome je dodao:
„Prioriteti u ovom trenutku su borba protiv organizovanog kriminala, izrada novog i modernog Ustava Srbije, stvaranje opšte političke stabilnosti u državi, što je uslov za stabilnost u regionu, kao i dalja izgradnja i očuvanje državne zajednice Srbije i Crne Gore, što je uslov za evropske i svetske integracije. Prioritet je i nastavak započetih ekonomskih reformi i reformi zdravstva, obrazovnog i sistema penzionog osiguranja, privatizacija i pretvaranje postojeće društvene privrede u jednu zdravu i efikasnu privredu“.
Zoran Živković je tom prilikom izneo ocenu da je akcija „Sablja“, zamišljena kao obračun sa organizovanim kriminalom u uslovima vanrednog stanja „već dala rezultate“, pa je naveo da je do tada, tokom samo jedne sedmice, privedeno više od 750 ljudi. Zatim je dodao: „Ubistvo premijera Đinđića će imati posledice na ekonomske planove koji su bili zacrtani za ovu godinu. Već sada je jasno da će rast bruto društvenog proizvoda biti manji od pet odsto, koliko je predviđeno. Procena nadležnih ministara je da će to biti negde oko 3,5 odsto, dok će planirana inflacija, koja je predviđena na devet odsto, biti nešto veća. Da podsetim da je ova vlada pod vođstvom Zorana Đinđića inflaciju od 113 odsto u 2000. godini svela na 41 odsto u 2001. i na 15 odsto u 2002. godini.
Takođe, 2000. godine potrošačka korpa je bila vredna 3,32 prosečne plate, a u septembru 2002. godine za minimalnu potrošačku korpu bila je dovoljna jedna prosečna zarada. Normalno, to nije nešto čime možemo biti potpuno zadovoljni, ali to je značajan rezultat i dobar temelj za dalje jačanje standarda naših građana“.
Premijer Živković je zatim rekao da će Vlada Srbije nastaviti sa privatizacijom ali da se očekuje i oko 800 miliona evra donacija.
„Sve aktivnosti Vlade, od januara 2001. godine do 12. marta ove godine, dovele su i do toga da smo prosečnu platu, koja je u 2000. godini bila 35 evra, podigli na 102 evra u 2001, i na 151 evro u prošloj godini. Vlada će nastaviti sa svim aktivnostima koje bi trebalo da daju doprinos podizanju životnog standarda građana, ali isključivo iz realnih izvora.“
Zoran Živković nije uspeo da iznese „pretešku Sablju“ koja je podignuta posle ubistva Đinđića, a njegovu vladu stalno su potresale raznovrsne „afere“, pre svega one, navodno, korupcione. Zbog svega toga on se odlučio da zatraži prevremene izbore – koje će njegova Demokratska stranka izgubiti.
Dr Vojislav Koštunica – vlada kosovske opsesije
Nakon prevremenih izbora bilo je veoma teško skockati većinu u Narodnoj skupštini Srbije, jer se DOS raspao, a neke stare stranke poput radikala i SPS-a su ponovo ojačale. U takvoj situaciji mandatar je postao dr Vojislav Koštunica, koji je uspeo da sastavi manjinsku vladu sa strankom G-17 i još nekim manjim grupacijama, uz podršku SPS-a.
Koštunica je na dan izbora takve vlade, 2. marta 2004. podsetio da se ona formira baš na dvestotu godišnjicu od „obnavljanja srpske državnosti“, te da Srbija i na početku novog veka stoji „pred nekim zadacima pred kojima je stajala pre dvesta godina“, to jest ona „mora prvo da reši svoj državni status, koji je doveden u pitanje time što na delu njene teritorije, na Kosovu i Metohiji, ne postoji naša vlast, već vlast međunarodne zajednice.
Drugo, Srbija mora da utvrdi svoj status unutar državne zajednice sa Crnom Gorom…
Treće, Srbija mora iznutra da se uredi, izgrađivanjem jakih demokratskih institucija i uspostavljanjem pravne države. Pravna država podrazumeva raskid sa ostacima svesti i prakse partijske države, makar se ona obnavljala i delovala u okvirima višepartijskog, a ne jednopartijskog sistema. Pravna država podrazumeva odlučno odbacivanje i prevazilaženje pravnog voluntarizma i samovolje i obračun sa kvazireformskim, a zapravo revolucionarnim shvatanjem da cilj opravdava sredstvo, i da su pravo i vladavina prava prepreke i smetnje reformama, a ne nužan okvir i plodan podsticaj u kojem se reforme moraju odvijati“.
Na četvrto mesto prioriteta dr Koštunica je stavio pitanje statusa „Srbije sa Crnom Gorom“ u Evropskoj uniji, jer „evropski put za Srbiju i Crnu Goru nema alternative.“
Premijer Koštunica je odgovorio i na pitanje kojim merama će vlada podržati privredni rast: „Vlada će smanjiti poreze koji opterećuju proizvodnju, carinsku politiku i vancarinske mere učiniće efikasnijim, i radiće na obezbeđivanju povoljnijih kredita i pokretanju investicija. Vlada će podržavati politiku stabilnog kursa dinara.“
Ukratko bi se moglo reći da je razdoblje prvog Koštuničinog mandata proteklo u značajnoj privrednoj ekspanziji, po stopi rasta od oko 5,5 odsto koja je obezbeđena snažnom ekspanzijom kreditne politike kako u zemlji, tako i iz inostranstva, te da je u tom smislu značajnu pomoć dao i aranžman sa MMF-om. No, najviše je tome doprinela činjenica da je „pravna država“ napokon proradila u slučaju Bogoljuba Karića, pa je država, prodajući Mobtel, prihodovala 1,6 milijardi evra vanrednog investicionog kapitala.
Mada je dr Koštunica, napokon, uspeo, 2006. godine, da u saradnji sa radikalima i DS-om aranžira donošenje novog ustava Srbije i ukidanje onog Miloševićevog iz 1990. godine, u čisto političkoj sferi mnoge stvari su gotovo vraćene duboko unazad, pogotovu kada je reč o kosovskoj politici, koja je Srbiju udaljavala od evropskog puta. Vremenom, ta stara (i ustavna i kosovska) politika zakočila je sve reforme i promene, pa je vladu na kraju napustila stranka G-17 i, 2007. godine, raspisani su prevremeni izbori.
Ponovo dr Vojislav Koštunica – kohabitaciona vlada
Nakon parlamentarnih izbora, ponovo je za premijera kandidovan dr Vojislav Koštunica, na bazi koalicionog sporazuma DSS-a, DS-a i G-17. Kako je u to vreme predsednik republike Boris Tadić, ova vlada je imala neku vrstu „kohabitacionog karaktera“.
U novom premijerskom ekspozeu, koji je u Skupštini podneo 15. maja 2007, dr Koštunica je naglasio da su stranke koje će sačinjavati vladu odlučile da „interes države, nacije i građana stave iznad međusobnih partijskih razlika i stranačkih interesa“. Zatim se bacio na svoju omiljenu temu – Kosovo i Metohiju i kako ga sačuvati u Srbiji. Pri tome, on je neuvijeno istakao da je i njegova prethodna vlada „svakodnevno sarađivala sa Rusijom na formulisanju usaglašene politike za rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije“.
Koštunica je, zatim, govorio i o procesu pridruživanja Srbije EU, sa kojom su pregovori bili obustavljeni: „Punopravno i ravnopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji jasno je proklamovano programsko opredeljenje svake od stranaka koje ulaze u koalicionu vladu. Podjednako je jasan i nesporan stav da proces pridruživanja Srbije EU ni u kojem slučaju ne može biti kompenzacija za bilo kakve ustupke kada je reč o teritorijalnom integritetu Srbije. To je jednostavno, u svakom pogledu, potpuno isključena mogućnost.“ U svom ekspozeu, dr Koštunica je izneo i plan smanjivanja nezaposlenosti i siromaštva.
Druga Koštuničina vlada nije dugo potrajala, svega godinu dana. Kako je došlo do proglašenja nezavisnosti Kosova i do velikih razlika u pogledu poteza koji se dalje mogu povlačiti, premijer je dao ostavku, verovatno računajući da posle izbora može sastaviti vladu sa snagama desnice, koje je nova kriza oko Kosova trebalo da ojača. Dogodilo se nešto upravo suprotno.
Dr Mirko Cvetković – vlada pod senkom krize
Nakon izbora, većina u Narodnoj skupštini sakupljena je u sporazumu Koalicije za evropsku Srbiju (na čelu sa DS) i Koalicije SPS-PUPS-JS, a pridružile su se i neke manjinske stranke. Predsednik republike Boris Tadić je mandat za sastav vlade dao dr Mirku Cvetkoviću, koji je u prethodnom kabinetu bio ministar finansija.
U svom promotivnom govoru, 7. jula 2008, Cvetković je na mesto prioriteta stavio ulazak Srbije u Evropsku uniju: „U proteklih sedam i po godina Srbija je realizovala brojne reforme kojima je svoj politički i ekonomski sistem približila standardima zemalja EU. Međutim, na putu učlanjenja Srbije u EU neophodno je sprovesti brojne dodatne reforme kojima će se pravni poredak i privredni sistem Srbije u narednih nekoliko godina u najvećoj meri približiti standardima EU. Stoga će jedan od prvih poteza nove Vlade biti upućivanje Narodnoj skupštini Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije EU na ratifikaciju.
Cilj Vlade je da ubrzanjem ekonomskih i drugih reformi koje su predviđene u Sporazumu već krajem ove ili početkom naredne godine Srbija dobije status kandidata za ulazak u EU. Nova Vlada Republike Srbije će usvojiti akcioni plan, čija će realizacija obezbediti da Republika Srbija na kraju mandata ove Vlade bude u potpunosti spremna za ulazak u EU“.
Osim već tradicionalnog dela ekspozea posvećenog kosovskom pitanju, Cvetković je akcenat stavio na ekonomska pitanja, pa je rekao: „Osnovni ekonomski ciljevi Vlade u naredne četiri godine su: dinamičan rast privredne aktivnosti; rast zaposlenosti; povećanje standarda građana Srbije; i ravnomerniji regionalni razvoj.
Preduslovi za ostvarenje ovih ciljeva su učvršćenje makroekonomske stabilnosti, ubrzanje ekonomskih reformi, nastavak evropskih integracija, kao i značajno povećanje investicija.
Cilj Vlade Republike Srbije je da bruto domaći proizvod u naredne četiri godine raste po stopi od oko 7 odsto godišnje…
Drugi ekonomski cilj Vlade je da se u naredne četiri godine značajno poveća zaposlenost…
Nažalost, kao što već svi dobro znamo, već u trenutku dok je Cvetković podnosio ovaj ekspoze, žarište finansijske krize u bankama SAD počelo je da se otima kontroli. U jesen 2008. kriza je zapljusnula i Evropu, pa se i Srbija brzo našla na udaru – a uvek inertna, nije bila u stanju da se brzo prilagodi, pa su svi planovi prosperiteta nove vlade gurnuti u stranu.
Svako ko pročita ovu sasvim kratku „noviju istorijicu“ namera naših premijera u poslednje dve decenije uočiće bar dve stvari: da je Srbija stalno u ekonomskoj krizi i da stalno najavljuje reforme koje ni jedna vlada nije bila u stanju da sprovede.
Ovaj tekst je nastao u produkciji „BIRN Srbija“ kao deo projekta „Dometi predizbornih obećanja: merenje partijskih programa“ koji je podržao „NED“ i objavljen je na www.skockajtebudzet.rs. Ovde je objavljen u kraćoj verziji.