Istoričar Kenedijev saradnik i biograf Artur Slezinger sarkastično se nasmejao kada sam u diskusiji koju je organizovao Aspenov institut u Berlinu, rekao da se i Sjedinjene Države, društveno, brzo menjaju. Po njegovom mišljenju, istorija počiva na temeljima koji se ne mogu pomeriti. Verovatno je imao pred sobom tu istu viziju moćne, ali izolacionisličke Amerike, kada je pre neki dan ljutito napisao: „Nama se koriste, nas eksploatišu, nama manipulišu lukavi domorodci u lepršavim odorama koji žive u hotelima sa klima uređajima, a od nas očekuju da vodimo njihovu bitku za njih.“
Hteo je da Ameriku ostave na miru bogati Kuvajćani oterani iz domovine i smešteni u velelepne saudijske hotele, gde im decu i dalje nadgledaju engleske guvernante i gde primaju posetioce — bezmalo čitav svet — koji se posle iračke agresije stavio na njihovu stranu.
Mnogo toga je slavljeno ovih dana na kocku, i uloga Sjedinjenih Država kao supersile. Da nema Amerike, izraz bi već bio van upotrebe, jer više nije potreban De Gol da bi se samo Amerika stavila na uzvišeno postolje („postoji samo supersila i po“): Rusija je izgubila i pola položaja.
Ne govore svi kao Slezinger, hegemon-izolacionista. ali je broj onih koji u današnjem angažovanju Amerike u zalivskoj krizi vide veliku ako ne i smrtnu opasnost za njen poseban položaj. U slučaju neugodnog obrta, može da zaseni još postojeću američku većinu spremnu da podrži Džordža Buša. Iz vlastitih redova predsednik dobija upozorenja poput onog koje je izgovorio senator Dol: „Narod se još nije opredelio ta rat“.
Moguće je, naravno, da će se opredeliti posle neverovatnog diplomatskog spektakla u Ženevi. kada je šefu iračke diplomatije pošlo za rukom da na briljantnom engleskom jeziku šest sati razgovara sa državnim sekretarom Bejkerom i nijednom ne pomene jabuku razdora — Kuvajt! Stvar nije u tome. Ima ih koji sve upornije misle da zalivski događaji odnose Sjedinjenim Državama gubljenje statusa supersile, bez obzira na to šta će se dogoditi. Ostali svet, po rečima odlučnog protivnika vojne opcije Bžežinskog (za razliku od pristalica hitne vojne opcije Kisindžera), „čudiće se naivnosti Amerike da bude svetski policajac“. Vremena kada se bilo ko mogao time ponosili gotovo su i prošla. Primer japanskog ili nemačkog čuda pokazao je da se istaknuto mesto u svetskim poslovima najlakše zauzima kada niste svetski policijac! Bilo da brzim udarom (u šta mnogi sumnjaju) sruši Sadama, bilo da prihvati njegovu sasvim još mogućnu ponudu u minut
pre dvanaest o „delimičnom povlačenju“ iz. Kuvajta, Americi će sve očiglednije biti uskraćivano stvarno pravo na „leadership“ (vođenje) u međunarodnim odnosima.
Uzgred, još koja reč o ustupcima: Sadam ih može ponuditi i posle 15. januara (1991), jer Buš nije rekao da će odmah napasti.
Ne mora se verovati, kao što je činio bivši britanski premijer Fdvard Hit, da bi „pobeda nad Irakom bila najgora mora koja bi se koaliciji naturila“ (zbog količine i karaktera žrtava u jednom, sasvim moguće, biološko-hemijskom ratu) Pobedili ili ne, za Zapad i za koaliciju u kojoj ima i Arapa, zaista ostaje otvoren problem proširivanja dnevnog reda. Džimi Karter je upravo rekao: „Na žalost, Palestina se ne može odvojiti od Zaliva Pritisak u cilju sazivanja međunarodne konferencije neće popustiti, ma šta se dogodilo“. Hteo je da kaže da će se, prvo, morali uzeti u obzir i ono što traži, makar iz taktičkih razloga. Sadam Husein i, drugo, da će buduće odnose pretežno sređivati narodi Bliskog istoka kojih se odnosi i tiču, a „svetski policajac“ stajaće po-strani, prebrojavati gubitke i ljutiti se na saveznike (Nemačku i druge) koji ratovanje nisu dovoljno platili. (U ovom trenutku. „svetskog policajca“ u arabijskoj pustinji plaća Saudijska Arabija, a britanskog pomagača kuvajtski emigranti!) Amerika će kao pobednik ili kao gubitnik — a pravi gubitnik i ne može biti, jer ostaje Amerika — sa globalnog položaja silaziti u nizine pluralizma međunarodne politike.
A mi? Čekajte, da se prvo pitamo: imamo li uopšte pravo da se bavimo vlastitim plusevima i minusima u ovoj velikoj priči? Usuđujem se da ipak pomislim i na nas odmah posle razmatranja opcija koje stoje pred najvećom silom, i zamke koju je pomalo i sama sebi postavila time što je bezglavo pohitala u ratnu opasnost. Ipak smo u Iraku imali interese koje brojimo milijardama dolara, Šta će od uloga ostati uz ovaj ili onaj ishod?
Čini mi se da je Budimir Lončar, uspevši da razgovara sa Sadamom Huseinom (što strana štampa iz vrhunskog egoizma nije htela da zabeleži). unekoliko sanirao naš položaj — opet bez obzira na to kakav će biti ishod krize. Još donedavno dobro smo podmazivali iračku mašinu, pa i onu vojnu, kao i svi drugi. Ako smo se toga odrekli, opet nismo jedini. Možemo Sadamu reći da smo na to prinuđeni Stojimo na drugoj obali, a uz nju stoji i čamac kojim se možemo prebaciti nazad. Istovremeno, dobro nas primaju unesrećeni bogati siromasi Kuvajćani, od kojih smo u prošlosti ipak izvukli, sve u svemu, nekih pet milijardi dolara Nije važno, za svetski mir, gde smo i šta radimo. Ali je valno za nas same. Moramo postići da ostanemo na licu mesta, da nas, tako reći, ne oteraju ni vetrovi rala ni povetarac mira. Malo svetog egoizma ne bi nam štetilo.
