Srbija u razbijenom ogledalu: Najavu generalnog štrajka u Radio-televiziji Beograd otkriva patologiju vlasti u Srbiji
Ministar za informacije u vladi Srbije Milivoje Pavlović najavio je novu postavljenja u Televiziji Srbije kao meru koja će konačno smanjili tenzije koje nastaju oko Televizije. Kad je objavljen spisak potivljenja,videla se namera vlasti da zadrži medije u svojim rukama, kao i grčevito nastojanje da ton tih medija ostane ratnohuškački. Reakcije su nagovestile začetak građanske pobune radi odbrane profesionalnog dostojanstva.
Javnost se zainteresovala za ovu dramu kada su dvojica članova Upravnog odbora Dragoljub Mićunović i Vasilije Krestić podneli ostavke na članstvo u Upravnom odboru. Krestić se ipak nije pojavio na konferenciji za štampu da, kako se očekivalo, objasni svoje motive.
„SUPERIORAN KANDIDAT“: Po Mićunovićevim rečima, najveća zabuna na sednici Upravnog odbora RTS nastala je kada je za glavnog urednika Televizije Beograd postavljen Slobodan Ignjatović, „novinar skromne reputacije“, umesto iskusnog Čede Mirkovića. Mićunović se blago izrazio o Ignjatoviću, koji je pred 9. mart lansirao tezu o podršci Mesića demonstrantima „izdajničke“ opozicije u Beogradu. Iznenađenje među izveštačima je izazvala i Mićunovićeva izjava da je na Upravnom odboru bilo velike rasprave zbog smenjivanja glavnog urednika Đorđa Malavrazića, ali je zahvaljujući upornosti generalnog direktora Televizije Srbija, koji je tvrdio da je Ljiljana Bulatović superiorni kandidat, ona postavljeni na tu dužnost. Poslednja novinarska adresa Ljiljane Bulatović je, zapravo, razorena redakcija „Sveta“ i radne grupe za čistke u novinarstvu.
Vučelić je često menjao neprijatelje i saveznike, ali taj potez prevazilazi ostale. Vučelić se — po političkoj biografiji od te grupe koju je postavio — ranije prilično razlikovao: direktor SKC u vreme kada je to bila slobodna tribina, prijatelj Ljubiše Ristića i njegovog jugoslovenskog teatarskog angažmana, rado viđen medu levičarima, partijski kažnjen zbog Radulovićeve „Golubnjače“ potom urednik «Književnih novina», kratko vreme meta ortodoksnih marksista lociranih tada u Gradskom komitetu SK, u početku učesnik otpora redakcije NIN, a polom žestoki promotor srpskog nacionalnog programa i ministar za informisanje u vladi SAO Hercegovina. Mnogi ga smatraju bliskim Dobrici Čosiću, što se iz Ćosićevog pisma i vidi. Dobrica Ćosić je nekoliko dana kasnije u telegramu Radio-Beogradu napisao: „Celo to postavljanje je neprincipijelno i nekorektno u Televiziji i na Radiju, i prema novinanria i prema direktoru RTS.“
Ćosić, zapravo, „naivno kaže kako smatra da Vučelić nije konsultovan o onome što je upravo Vučelić službeno na Upravnom odboru predložio. To je, ustvari, nespretna poruka prijatelju da se ne bruka. Vučelić je u Novom Sadu posle marta 1991. okupio najekstremnije huškače medu novinarima, koji su bili nesrećni posle izvesnog normalizovanja medija posle 9. marta prošle godine. Slobodan Selenić na trbini u Francuskoj 7. kaže kako je Beograd mali i kako se u njemu brzo vidi kakav je ko i kaže kako je Vučelić u Novom Sudu napravio najgoru Televiziju. Vremena su sad burna i strane se brzo menjaju i malo se pamti šta je bilo juče. Kao po nekoj ironiji, Malovrazić je kao urednik II programa primio nedavno društveno priznanje iz ruku sadašnjeg ministra Milivoja Pavlovića, koji sada govori da upravo te njegove pobunjene kolege „sprečavaju državu“ da „zavede red na državnom radiju“, koji se plaća iz. državnog budžeta, što nije tačno, ali u ovoj zemlji ministre informacija ne smenjuju kad očigledno lažu. Vučelić je imao jedan dan na raspolaganju da saopšti imena potčinjenih rukovodilaca. Njegovo pravo da predloži pretvoreno je u imenovanje, neki članovi Upravnog odbora obavešteni su o novim rešenjima dan ranije, a oni „nepodobniji“ mogli su čuti usmeno objašnjenje. Redakcija II programa pokazala je da ima samopoštovanje — započela je štrajk 4. aprila, u subotu.
Na Tanjugovu informaciju da je Ljiljana Bulatović ponudila ostavku, Redakcija Drugog programa izrazila je spremnost da realizuje redukovani program, ali je posle emisije „Forum“ Drugi program isključen, a preko njegovih talasa je emitovan Prvi program. Radovan Brankov, kao „vojnik radija“, vodio je potom jednu emisiju, bez špice, jer pobunjeni novinari emisije smatraju svojim autorskim pravom i špice su poneli sobom, pa se u program javila jedna slušateljka i pre nego što je prekinuta stigla je da kaže Brankovu: „Jeste li vi štrajkbreher?“
GAS-MASKA: Krenula je represija. Prestale su da važe propusnice za sve novinare i saradnike Radio-Beograda i uvedeni su posebni dnevni spiskovi za ulazak na drugi sprat Radio-Beograda, a na spiskovima, naravno, nisu bili suspendovani novinari Radio-Beograda, niko ko nije potpisao izjavu lojalnosti kojom je prećeno otpuštanjem s posla. Brkić je pokušavao sa patriotskom ucenom: „Zar u ovom trenutku, kada se dešavaju takve stvari u Bosni?“ Na isti način pokušava se neutralisati i najavljeni generalni štrajk u Radio televiziji Beograd, mada ona praktično nije imala sliku iz Sarajeva, i pored tog što je tamo imala i čoveka i kameru, što spada opet u neko genijalno uređivačko lukavstvo — kao, mi ne znamo šta se tamo događa.
Slobodan Selenić je na tribini u Francuskoj 7 pitao ko se ponašao patriotski — Studio B, koji je o sarajevskim zbivanjima izveštavao iz sata u sat, ili TV, koja o tome nije imala ništa. Cela pobuna se svodi, zapravo, na zahtev da novinari tačno informišu a ne da bave kontraproduktivnim specijalnim ratom.
Veljko Samolov je na zboru radnika RTV Beograd u Domu omladine na jednoj sitnici objasnio karakter te patriotske koncepcije“, koja drži javnost u Srbiji tragično neinformisanom. TV Beograd „nije mogla“ da najavi pouzdanu vest da će protiv Srbije biti preduzete sankcije, o saradnji sa Kinom je govoreno naširoko kada je u Kini bio Borisav Jović, ali u međuvremenu nije smela proći vest da su Kinezi prodali naftu Hrvatskoj, da bi se opet naširoko izveštavalo o Kini sada kada je tamo otišao Radoman Božović (neko u tom trenutku dobacuje: „Otišao da formira izbegličku vladu“).
Već u prošlu nedelju videlo se da se nezadovoljstvo širi i na Prvom programu Radio-Beograda. U ponedeljak je direktor Radija redukovan spisak novinara, akreditovanih da prisustvuju zboru novinara Prvog programa Radio-Beograda.
Ljiljana Bulatović je bila član CK Narodne omladine Srbije, Crne Gore i Jugoslavije iz šezdesetih, član CK SK Crne Gore. narodni poslanik Skupštine Crne Gore (1964-66), šef kabineta Mike Tripala u Izvrsnom birou CK SKJ (1960-62). samostalni savetnik u Predsedništvu SFRJ (I969-76). Kao aktivista Opštinskog komitetu Stari grad eksponirana u promociji Osme sednice i član radnih grupa u čistkama nastalim posle nje; u jednoj od njih je i Vučelić partijski kažnjen, ali je bio na odmoru kada je kazna izricana. Bulatovićka je aktivista Pokreta žena za Jugoslaviju, što neki uz činjenicu da je novinarskim ekipama sipala vojnički pasulj u Vukovaru, smatraju važnim detaljem političke topografije.
Novinari Drugog programa Radio-Beograda drže konferencije za štampu i dobijaju prostor na NTV Studiju B, Radiju B 92, Radio Politici, Radio Smederevu, Novom Pazaru, Pančevu, Valjevu, Kruševcu, Kragujevcu, da se obrate javnosti. Mnogi javni radnici otkazuju učešće u emisijama i šalju telegrame podrške zahtevima novinara. Direktor Radija je, međutim, zaplenio deo tog mnoštva telegrama podrške koji su stizali na adresu pobunjenih novinara.
Oni pokušavaju da uspostave kontakt sa Miloradom Vučelićem, generalnim direktorom RTS. Već 6. aprila poslali su dva telegrama Vučeliću obaveštavajući ga da Bjeletić i Mićović nepotrebno dižu temperaturu, preteći otkazima i hapšenjima („Biće odgovornosti na kvadrat“, uzviknuo je Bjeletić, po svedočanstvu Raleta Dumjanovića: po drugoj verziji, ta rečenica glasi „Hoćeš li da počnemo hapšenje od tebe?“) Pobunjeni novinari kažu da su bez ikakve potrebe u predsoblju kancelarije direktora Radija, stalno sedela dva policajca krupnijeg stasa. U jednoj od pritužbi novinara kaže se da oni pripremaju emisije u prisustvu milicionera koji u hodniku sede sa mašinkama. Rečeno je da je direktor Radija čak trebovao gas-masku 9. marta (komada jedan, za sebe). Pred 9. mart širena je psihoza da će opozicija povešati rukovodioce radiodifuznih ustanova. Čula se rečenica: «Oni su već u našem rovu!»
Slobodan Ignjatović, član CK posle Osme sednice, kada je otvoreno pretio neislomišljenicima. Specijalnost su mu| veoma grubi komentari koji su najpre bili upereni na Anta Markovića, a ovog proleća na srpsku opoziciju On je bio jedan od eksponiramjih u tzv- Ekspresovoj školi (Dragan Nikitović, sportski komentator)
«Najgori list na Balkanu postao je rudnik naših kadrova.»). To novinarstvo jakih reči, u kome je poželjno širiti mržnju., satanizovati svakog protivnika, konstruisati, davalo je ton ratnohuškačkoj atmosferi u poslednjih godinu dana.
Bjeletić je, u svrhu zastrašivanja pred kamerama primio Mirka Jovića kojom prilikom su razgovarali opštenacionalnim interesima. Pretnje otpuštanjem i premeštanjem na drugo radno mesto već se praktikuju. Posle Anice Nonveje, koja je s mesta muzičkog urednika premeštena u dokumentaciju, a pred sednicu Upravnog odbora, sekretar unutrašnje rubrike Sena Todorović, posle usmene pretnje Dragoljuba Milanovića premeštena je u Marketing, bez ijedne reći obrazloženja Zorica Milosavljević, voditelj, zatim Đura Vojnović i Dragutin Rokvić urednici emisije „Vreme radoznalosti“ suspendovani su, posle čega je redakcija ove emisije počela neku vrstu belog štrajka, nastavili su da unajmljuju svoje glasove, uli su čitali samo vesti i servisne informacije.
Dragoljub Milanović dopisnik sa Kosova iz 1981, oštar kritičar albanske iredente, po dolasku u Beograd pisac diskvalifikatorskog komentara protiv Ljubomira Simovića, povodom zbirke pesama koja je I985. protumačena kao „poziv na nacionalno pomirenje“, potpisnik programskog teksta pred Osmu sednicu, na kojoj je ustoličen Milošević, izvršni sekretar za štampu u antibirokrutskom rukovodstvu, razvijao se u „Ekspresu“ i verovatno mu dao pečat. To je više razlog za njegovo postavljanje nego činjenica da na čelu Upravnog odbora RTS stoji Vukašin Jokanović, takođe kosovski kadar.
PROKOCKANA ŠANSA: Vučelić je,. navodno, već u prvim kontaktima sa novinarima II programa rekao da će telefonom pozvati Ljiljanu Bulatović, u posle toga je saopšteno da je Bulatovićka „ponudila ostavku zbog nemogućnosti da profesionalno obavlja posao“. Ona je u nekom intervjuu rekla da je redakcija II programa Radio-Beograda prokockala šansu da joj ona bude urednik.
Naravno, pobunjeni novinari sarkastično primećuju da to možda ne znači da ona nije izabrana, nego da su oni otpušteni. Objavljeno je da je iz direkcije Radija dat nalog da se „ispitaju svi slučajevi kršenja zakona i normativnih akata preduzeća i do se protiv najodgovornijih lica pokrene postupak.“
Pisac brošure „Jugoslavija i specijalni rat“ Vojislav Mićović u formulaciji ostavke držao se duha tog svog teksta iz 1986: „Jačanje osnovnih institucija demokratskog društva, sindikata, političkih partija, sredstava javnog informisanja, univerziteta, pravosudnih organu, religioznih grupa — on smatra — sredstvom obezbeđenja dubljeg prodora protivničkih ideologija, naravno. Mićović je godinama bio zadužen za kontrolu štampe, u jesen 1987. je sprovodio čistke u beogradskom novinarstvu.
Tim tonom je potom odisalo saopštenje vlade, a potom i saopštenje Upravnog odbora. Predsednika srpske vlade dr Radomana Božovića su, kako saopštava njegov biograf u knjizi „Top 10 Vojvođana“ nazivali „glavnim i odgovornim urednikom Vojvodine“ i optuživali ga da je kao predsednik vojvođanske vlade uništio slobodu štampe. Sada je obelodanjen postupak koji ga kvalifikuje za glavnog urednika Srbije. Čeda Mirković je, po rečima srpskog ministra za informacije Miodraga Pavlovića, izgubio poverenje zbog toga što nije poštovao dogovor donet u vladi povodom 9. marta.
Čeda Mirković, međutim, kaže, kako se od optužbi za samostalnost neće braniti, ali da on ni u kakvim dogovorima u vladi nije učestvovao i da ga eventualni dogovori drugih ne obavezuju. To je impresioniralo zaposlene u Televiziji, koji ga nesuzdržano podržavaju.
Opoziciju se od početku bezuspešno bori za oslobađanje medija; još malo pa će bili dve godine, kako su Mićunović i Borislav Pekić pretučeni pred Televizijom; ima nešto više od godinu dana kako su zbog tvrdoglave odbrane Televizije poginula dvojica ljudi.
Od marta do 15. avgusta prošle godine kompromitovanu Mitevićevu ekipu zamenili su Ratomir Vico, Veca Lukić i Aleksandar Avramović, čija vladavina sada nekima od pobunjenih TV-novinara izgleda kao vreme nade da će naći zajednički jezik po principu „puštaju što mogu, a zabranjuju što moraju“, po kome su godinama funkcionirali mediji.
Momir Brkić, urednik „Komunista“.član propagandnog štaba SPS u izborima, nametnut Radio-Beogradu; veoma cinično zvuči njegova optužba da veoma kvalitetni radijski stvaraoci Rade Radovanović i Slobodan Stupar „nisu „napisali nijedan komentar“, što uveseljava mnoge koji se uopšte ne sećaju nijednog teksta druga Brkića. U otvorenom pismu Đorđu Vlajiću on se obračunava sa Anicom Nonveje i Mirjanom Stefanović, pitajući kako je moguće da se preko Radio-Beogradu tokom 1990. emituje samo 70.368 „muzike“ iz Srbije, a iz Slovenije 295.214. Hrvatske 297.000. Kompozitor Ivana Stefanović i muzički kritičar Ana Kotevska u odgovoru pokazuju Brkiću i potpunu medijsku nepismenost glavnog urednika Radija: „Čega, Brkiću. čega — sati, minuta? Ako je o minutima reč, onda će svaki osnovac izračunati da u godini dana ima oko 525.500 minuta; kako je moguće da zbir emitovanih minutu slovenačke i hrvatske muzike iznosi više od zbira minuta cele jedne pa i 1990. godine!?“
One pokazuju da je u prošloj godini na I programu Radio-Beograda emitovano 79 odsto srpskih kompozitora (na II 73), 59 odsto srpske zabavne muzike (na II 63) . a 82 (odnosno 93) odsto srpske narodne muzike.
Ta nada je nestala u ratnoj magli, definitivno sredinom avgusta 1991. kada je došla ekipa Dobrosav Bjeletić, Krste Bijelić i Voja Mićović i počeo period „širenja istine o Srbiji“, specijalnog rata i propagande kojoj je malo ko verovao. Tada je ozbiljno uzdrman kredibilitet I programu Radio-Beograda, koji je za Nikole Mirkova ipak bio medij koji neguje informativnost i uverljivu umerenost u velikim broju priloga.
Novinska pobuna izlazi iz prostorija Radija i Televizije i danima se odvijaju protesti na Terazijama, u centru Kragujevca, Novog Sada i još nekih gradova. Upornost nije dovela do promena, režim na kraju počinje da šalje grupe provokatora da te skupove razbiju i stvar se gasi uz varljivo obećanje vlasti da će dozvoliti opoziciji učešće u Upravnom odboru Radio-televizije Srbije.
Nešto se u radio-difuziji, u međuvremenu, promenilo iznutra.
Na zboru zaposlenih u Radio-televiziji Beograd, održanom u Domu omladine, pošto su se predstavnici svih sindikata dogovorili o najavi generalnog štrajka, prisutni su veoma burno aplaudirali.
Traži se du se ponište konkursi za sva odgovorna mesta u Radio-televiziji Beograd, traži se da vlada izabere novi upravni odbor RTS, budući da se ovaj na prvom koraku pokazao nekompetentnim, da se sudu tuži Dobrosav Bjeletić zbog nezakonitog i skandaloznog prekida programa 9. marta 1992. Pre poslednjih pretnji i obećanja Upravnog odbora da će «biti rešen materijalni položaj», štrajk su očigledno podržavale sve strukture zaposlenih.
Vlada Mareš je procenio da je nešto više od dve trećine zaposlenih spremno na štrajk. Generalni štrajk je najavljen 8. aprila 1992. i sada „otkucava časovnik“ zakonskih 10 danu najave.
Iznenađenje je bilo to što je (mada poslednje) štrajk novinara podržalo i Udruženje novinara Srbije, koje je smatrano režimskim i zaduženim za sprovođenje aktuelne političke linije, za napade na „liberale“, pa na „građansku desnicu“, pa na protivnike Osme sednice, pa na opoziciju. Vlada zauzima čvrst stav i poziva zaposlene da se vrate poslu, proglašava štrajk za „grubo ogrešenje“ i zahteva da preduzmu zakonske mere.
OPROŠTAJNE SUZE: I Upravni odbor najavljuje preduzimanje oštrih mera protiv novinara II programa Radio Beograda. Dragan Babić, jedan od trojice koji su potpisali izjavu lojalnosti, postavljen je na mesto urednika, a pokušavali su sa Duškom Dorđevićem. najurenim direktorom „Privrednog pregleda“, i sa Mišom Jeftićem, veteranom koji se pod starost aktivirao i uspalio.
Posle sednice Upravnog odbora, novinari II programu drže sastanak do jedan sat noću i odlučuju du prihvate za privremenog rukovodioca čoveku koji se s njima nije solidarisao u štrajku; prihvataju i novog v.d. glavnog urednika Radija Dragana Nikitovića, onog iz uprave.
Mićović je podneo ostavku na v.d. funkciju, tvrdeći da se tokom osam meseci vodi besprimerna politička kampanja protiv njega, da ona ima za cilj da opozicione partije dobiju pozicije, kaže da ostrašćeno atakuju na njegovu ličnost „oni koji su imali mnogo sukoba sa društvom“ (možda i njegovim društvom i zamera što ga organi Srbije nisu štitili od javnih napada, čime su „ohrabrivane one snage koje su direktno povezane sa centralama opozicionih stranaka“ i „oni koji su povezani sa onima van Srbije koji ne žele dobro Srbiji“. U stvari, Mićović je lamentirao što ga Upravni odbor nije izabrao. „Duboko u pozadini nalazi se Dobrica Ćosić i njegovi drugovi kao Antonije Isakovič, čija je boljševičku prošlost“, kaže Mićović, „veća od mojih“.
Tu on nalazi gorku reč i za predstavnike socijalističke stranke, koji mu u Upravnom odboru nisu dali podršku. Vita Teofilović se na jednoj tribini prisetio rečenice iz „Geprata“: „Vreme je da nešto promenimo da bi sve ostalo!“ Žrtvovanjem Mićovića i Bulatovićke režim možda to pokušava prilično nespretno.
Zahtevi javnosti otišli su dalje. Novinari Radio-Beograda upućuju pismo Evropskoj asocijaciji novinara. Nezavisni novinarski sindikat je najavio da će se obratiti ne samo međunarodnim novinarskim organizacijama nego i vladi Srbije. Demokratska stranka traži da se konkursi za sva urednička mesta ponove.
Srpski pokret obnove upozorava na to da politički trenutak ne pruža mogućnost olake izborne pobede, bez zloupotrebe i despotije. da je ovakvim izborom RTS onemogućeno da ostvari ustavnu obavezu da profesionalno, objektivno, istinito i nadstranački informiše građane Srbije, i konstatuje da to građanima daje pravo da obustave plaćanje pretplate. Kaže se još da se dani raspleta bliže. da lavinu može pokrenuli sitan povod a da posledice mogu biti strašne.
Vuk Drašković im poručuje da štrajkujući emituju Srbiji tako potreban program nade. Slede reakcije Reformske partije, I.iberalne stranke, mnogih profesionalnih asocijacija. Srpski PEN Udruženja književnika Srbije konstatuje da kadrovske promene na Radiju i Televiziji predstavljaju novu pretnju i odlaganje nasušnih demokratskih preobražaja u Srbiji. Svetlana Knjazeva smatra da je ovaj novinarski štrajk početak građanske pobune. Matija Bećković kaže „da oni koji su doneli te odluke ujedinjuju ljude koji se ni po čemu drugom ne slažu.
Slobodan Selenić kaže da je vođa koji od opozicije bira „najsimpatičnijeg“ pokazao da i oktroiranim rukovodstvom brani RTS kao poslednje uporište.
Ova građanska pobuna nije beznadna, njeni ciljevi nisu nevažni, važno je da se poštuje elementarna autonomnost profesije i dostojanstvo javnih ličnosti, ali glavni strateški zahtev nije postavljen.
Niko nije u ovoj pobuni ostavio pitanje ima li smisla da država bode vlasnik i kuntrolor svih tih TV i radio-kanala. Ozbiljnijim državama dovpljan je jedan. Ostali su slobodni i privatni, a usmerava ih konkurencija, a ne dirigovanje.
Slobodan Selenić je prošle nedelje citirao rečenicu Kralja Ibija „U cilju ličnog bogaćenja, pobiću sve plemiće, a njihovu imovinu ću konfiskovati.“ Tu je negde početak komplikovanog objašnjenja.■
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
