Položaji i zloupotrebe

U ponedeljak 26. marta, Okružni sud u Beogradu odredio je jednomesečni pritvor Urošu Šuvakoviću (visokom funkcioneru Socijalističke partije Srbije), Milošu Lončaru (bivšem direktoru Diplomatskog stambenog preduzeća), Danilu Pantoviću (kapetanu policije i bivšem generalnom sekretaru saveznog ministarstva inostranih poslova) – svi oni osumnjičeni su da su učestvovali u zaključenju ugovora kojim je SPS protivpravno za 300.000 dinara stekao vlasništvo nad rezidencijom u Užičkoj 32. Za isto delo osumnjičen je i bivši šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović, koji se od pritvora spasio pozivanjem na poslanički imunitet. Istovremeno, zbog sumnje da su zloupotrebili službeni položaj u pritvoru su se našli i Tomislav Janković (bivši direktor republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje), Nikola Mitrović (direktor Instituta za onkologiju i radiologiju), Zoran Višnjić (direktor Medifarma) i Radoslav Sekulić (prethodnik Mihalja Kertesa na mestu direktora Savezne uprave carina i predsednik Upravnog odbora preduzeća Best farm) – sumnja se da su oni prilikom nabavke citostatika i drugih lekova oštetili republički zavod za zdravstveno osiguranje za više od tri miliona dinara. Dva dana pre toga, 24. marta, pritvoren je Nikola Ćurčić (general-major republičkog MUP-a i jedan od saradnika Radeta Markovića), dok je u međuvremenu pokrenuta i istraga protiv Borke Vučić, nekadašnjeg direktora Beogradske banke AD. U javnosti se više ne postavlja pitanje zašto je ko uhapšen, već samo ko je sledeći.

ŠTA SE NE ZNA: Informacije o samim hapšenjima više su nego šture. Ministar policije Dušan Mihajlović saopštio je samo da je „istraga uvažila dokaze policije“ i da se nada „da će po podnetim prijavama biti podignute optužnice“, dok su tradicionalni novinarski izvori ovaj put potpuno zatajili navodeći da ništa ne znaju. Visoki funkcioner saveznog MUP-a izjavljuje za „Vreme“ da će „hapšenja biti još“, a nezvanično saznajemo i da „niko nije lud da govori kad je ovo tek početak“. Služba za informisanje republičkog MUP-a voljna je da nam „obezbedi sagovornika“ pošto uputimo zvaničan zahtev, ali deset minuta posle toga na telefon koji smo dobili ne odgovara niko. Iz izvora bliskih Okružnom sudu saznajemo da su prilikom saslušanja privedeni negirali sve optužbe, kao i da će postupak voditi dvojica sudija i dva tužioca.

Više informacija nema ni republički ministar pravde Vladan Batić, koji novinarima izjavljuje da ne zna ni razloge ni detalje ovih hapšenja, ni tužioce, ni sudije. „Mi smo najavili da ćemo se boriti za afirmaciju pravne države, a ovo je nešto što je u pravnoj državi normalno. Niko nije dao poseban nalog za hapšenja, već je ceo slučaj samo znak da policija i pravosudni organi funkcionišu kako treba. Kad dobijem saopštenje od zvaničnih organa, o tome ću obavestiti javnost“, kaže Batić za „Vreme“.

NEKRETNINE: Miloš Lončar Mića, kum Milana Milutinovića i rukometaš iz Kaća, došao je na čelo DSP-a (Diplomatsko stambenog preduzeća) u trenutku kada su savezna i republička vlada odlučile da likvidiraju postojeće preduzeće i oforme DIPOS kao akcionarsko društvo pri SMIP-u, kome je pripala i imovina namenjena za smeštaj stranih diplomata. Kao akcionari navedeni su Beobanka AD i Vojvođanska banka. U procesu likvidacije i „oslobađanju“ stanova za diplomate i njihove porodice, kojima su i namenjeni, većina zakupaca uvažila je nalog za iseljenje, a među njima i pokojni Željko Ražnatović Arkan, koji je vratio ključeve od tri vile koje je koristio na osnovu ugovora o čuvanju. U nedavnim izjavama za novine Lončar je rekao da je oko stotinu luksuznih objekata, stanova i vila izuzeto iz stambenog fonda, pa se broj stambenog fonda sa 590 smanjio na 420. On je istakao da nije odgovoran za smanjenje fonda i da imovinom preduzeća upravljaju dve vlade, a da su najsnažniji pritisak na njega vršili predsednici stambene komisije Jugoslav Kostić, Vuk Ognjanović i Zoran Vujović, a iz republičke vlade Živka Cica Knežević, i sama član Upravnog odbora DIPOS-a. Okružno javno pravobranilaštvo pokrenulo je sredinom marta ove godine istragu protiv Lončara, a i protiv gospođe Knežević.

Zahtev za sprovođenje istrage protiv Lončara podnet je zbog njihovog učešća u zaključenju Ugovora kojim je SPS oteo vilu australijske ambasade, na osnovu protivpravnog ugovora kojim je partija za 300.000 dinara kupila vilu u Užičkoj 32. Australijanci su taj objekat koristili trideset godina i pri tom su u adaptaciju objekta, zelenih površina i sistem obezbeđenja do tada uložili preko milion dolara. Tadašnji ministar inostranih poslova Milan Milutinović je bez ikakvog objašnjenja naložio otpravniku poslova australijske ambasade Noelu Kembelu da se isele, doduše produživši rok za iseljenje na šest meseci. DIPOS je poznat i po tome što je Demokratsku stranku pokušao da istera iz njihove centrale u Krunskoj 69.

Sve vreme gazdovanja DIPOS-om Lončar je bio i direktor Novograpa, preduzeća za konsalting i inženjering koje se, da li preko kumovskih veza ili SMIP-a i takođe osumnjičenog bivšeg šefa jugoslovenske diplomatije Živadina Jovanovića, bavilo skupim renoviranjem jugoslovenskih ambasada po svetu. Ovo preduzeće je renoviralo ambasade u Parizu, Kairu, Budimpešti, Solunu i Atini, gde je ovo preduzeće i vlasnik hotela „Atos“. Na 800 godina postojanja manastira Hilandar, čiju je adaptaciju takođe radilo ovo preduzeće, Lončar, prvi epitrop manastira Hilandar otac Mitrofan i Milan Milutinović uručili su zlatnik Miloševiću, u znak priznanja za doprinos u obnovi ovog manastira.

Pantovića, koji je bio poslednji režimski gensek SMIP-a, bivše kolege optužuju kao najvećeg štetočinu. Pored toga što je izdavao diplomatske pasoše telohraniteljima Marka Miloševića, njegova najveća odgovornost vezana je za finansijsko poslovanje SMIP-a, u kome je, po rečima njegovih kolega, bilo mnogo zloupotreba. Za Uroša Šuvakovića, koji je potpisao ugovor u ime SPS-a, šef poslaničkog kluba socijalista Branislav Ivković kaže da je „optužen za nešto što je nespojivo sa činom koji je učinio, a to je da je kao savezni kupac potpisao ugovor o kupovini“. Advokat Branimir Gugl, Šuvakovićev branilac, izjavio je da njegov klijent nije direktno osumnjičen za zloupotrebu službenog položaja, već samo za pomaganje u tom krivičnom delu. Inače, Uroš Šuvaković je do oktobra 2000. godine radio u Resoru državne bezbednosti MUP-a Srbije, a bivši direktor Savezne uprave carina Mihalj Kertes izjavio je da mu je lično davao državne pare za izbornu kampanju SPS-a.

LEKOVI: Početkom novembra 1999, Milovan Bojić i Tomislav Janković ugovorili su sa Kinom uvoz 80 deficitarnih lekova, a pravo uvoza sirovina i gotovih proizvoda dobio je Progres, odnosno tadašnji republički premijer Mirko Marjanović. Poznato je da kineski lekovi nisu adekvatno testirani, da su mnogi stručnjaci javno upozoravali na njihovo štetno dejstvo na pacijente, da je uvoz potom storniran, kao i da je kineskim partnerima trebalo ukupno isplatiti 17,5 miliona dolara. Za razliku od Progresa, koji je (koliko se za sada zna) učestvovao samo u uvozu kineskih lekova, Medifarm i Best farm su se tim poslom bavili i ranije – njihova uloga donekle je objašnjena 1999. godine u pismu koje su radnici Medifarma uputili tadašnjoj ministarki zdravlja Leposavi Milićević. U pismu se navodi da je ovo preduzeće, jedino koje je imalo dozvolu za uvoz citostatika, uvozilo lekove preko privatnog dobavljača Best farma. Cene tog dobavljača bile su više nego cene drugih dobavljača, republički zavod za zdravstveno osiguranje uredno je plaćao, ali je ministarki skrenuta pažnja na to da Medifarm samo „maskira“ transfer novca iz državne kase do Best farma. Radoslav Sekulić, predsednik Upravnog odbora Best farma, praktično je priznao krivicu braneći se na saslušanju tvrdnjom da je morao da podigne cene citostaticima zato što je finansirao nabavku opreme za Četvrti kongres SPS-a („Blic“). Koga je morao da finansira Medifarm i zbog čega mu je bilo u interesu da igra ulogu posrednika moraće da objasni Zoran Višnjić, o kome se od svih privedenih ponajmanje zna. Što se tiče Nikole Mitrovića, direktora Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu, on je i ranije priznavao da ima problema sa nabavkom citostatika: „Mi smo kontinuirano učestvovali u međunarodnim projektima kroz koje smo dobijali neophodne lekove. Te lekove smo prenosili preko granice, pa sam ih i ja lično švercovao jer je to bio jedini način da oni stignu u zemlju“ („Naša Borba“, 24. novembar 1997). Pitanje je samo da li se (i po koju cenu) između šverca i kupovine citostatika po višim cenama, a sve na račun republičkog zavoda, odlučio za ovo drugo. Tomislav Janković, istaknuti član JUL-a, došao je na funkciju direktora zavoda 1998, pošto je njegov partijski drug Nenad Đorđević otišao u zatvor zbog finansijskih malverzacija. Zanimljivo je da se baš u to doba događa nagli uspon Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ i dr Milovana Bojića. Još zanimljivije jeste da je

dr Ninoslav Radovanović, svetski priznati kardiolog i od prošle godine ponovo direktor Instituta u Sremskoj Kamenici, pao u „nemilost“ pošto je javno progovorio o povezanosti Jankovića i Bojića. Osim što će o aferi sa lekovima verovatno imati najviše da kaže, Janković bi, dakle, mogao da bude više nego važan svedok ukoliko se na listi lica pod istragom nađe i dr Bojić. To je, kako se čini, neizbežan epilog ovog slučaja.

PRITVOR I HLEB: Razlozi za pokretanje istrage protiv svih privedenih ove nedelje nisu sporni. Međutim, ne može se prenebregnuti činjenica da se pokretanje ozbiljnijih istraga vremenski podudara sa poskupljenjima i poreskim reformama. Ocene Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice da nova vlast hapšenjima želi da skrene pažnju sa aktuelnih ekonomskih problema ne deluju, naime, toliko nesuvislo ako se ima u vidu da su se poslednja hapšenja podudarila sa poskupljenjem hleba, a ona prethodna sa najavama poskupljenja struje. Upitan o toj koincidenciji, republički ministar pravde u izjavi za naš list kaže da se to „možda samo malo podudarilo“ i dodaje: „Vi u novinarskim krugovima možete da iskonstruišete čak i priču da je to u vezi s mesečevim menama ili astrološkim promenama.“

U svakom slučaju, valja se nadati da su najnovija hapšenja znak konačne primene zakona, a ne jeftina politička demagogija.