Stanje na računu

Jedan od „misaonih“ lajtmotiva upravo završene pozorišne sezone, koja se vremenski u potpunosti poklapa s prvom godinom tranzicije, bio je da danas, u izmenjenim političkim uslovima – u slobodi, pozorište konačno može da se vrati sebi… Ovaj stav dvostruko je problematičan.

Pre svega, on implicira pogrešan zaključak da je u prethodnom periodu pozorište na sebe hrabro preuzelo teret suočavanja s onim što, u nedostatku boljeg termina, još uvek nazivamo „društvenom stvarnošću“. Pošto je predmet ovog teksta sumiranje dometa protekle sezone, a ne proteklih deset sezona, zadovoljićemo se samo kratkim podsećanjem da se početak kritičkog preispitivanja rata i njegovih uzroka i posledica u srpskom pozorištu neprijatno poklapa sa dejtonskim mirotvornim zaokretom zvanične politike; u najžešćim ratnim godinama izrazito je preovlađivala eskapistička tendencija.

OSLOBAĐANJE: S druge strane, stav o „vraćanju sebi“ podrazumeva da se pozorište, kada dubinski, odgovorno i kritički promišlja stvarnost, nalazi u nekom za njega neprimerenom, nezdravom stanju – da se nalazi „izvan sebe“. Ovo pogrešno tumačenje zasniva se na krajnje banalnom poistovećivanju kritičkog promišljanja i političkog aktivizma. Niko se nije zanosio utopističkim idejama da pozorište treba da bude inicijator političkih promena. Očekivalo se da, fokusirajući hiperdramski materijal iz neposredne stvarnosti – ratove, društvene sukobe, moralnu i psihičku dezintegraciju pojedinca, pozorište iskoristi mogućnost da povrati svoju iskonsku funkciju, da se zaista vrati sebi, ali na pravi način i to tako što će ponovo postati mesto suštinskog samopreispitivanja zajednice. Ta mogućnost je još aktuelna; ostvarene političke promene nisu ukinule potrebu za antropološkim istraživanjem prethodnog perioda, za kritičkim sagledavanjem uloge običnog čoveka u istorijskim okolnostima koje ga prevazilaze.

Političke promene dovele su, ipak, do određene vrste „oslobađanja“ pozorišta – oslobađanja od lažnih ambicija: u demokratskom okruženju neće postojati mogućnost da neki, u suštini zabavljački projekti dobiju intelektualni i društveni legitimitet zahvaljujući sporadičnim, površnim i bezopasnim političkim aluzijama. Tako će se postepeno razviti situacija u kojoj će se transparentno razlikovati umetničko pozorište – dakle, pozorište sa umetničkim, intelektualnim i društvenim ambicijama – od komercijalnog, zabavljačkog teatra.

NAGOVEŠTAJ: Ova demarkaciona linija biće od posebnog značaja u uslovima tržišne privrede, jer od nje direktno zavisi budući način finansiranja pozorišta: naime, u zemljama sa ozbiljnom kulturnom politikom država finansijski podržava isključivo umetnički teatar, pošto je onaj drugi izabaro da, povlađujući ukusu šire publike, živi od prihoda sa blagajne. Ovu demarkaciju biće vrlo teško finansijski operacionalizovati u našim trenutnim okolnostima: šta uraditi sa jednim državnim, subvencionisanim pozorištem ako se primeti da ono počinje dosledno i ozbiljno da se okreće komercijalnoj produkciji? Pošto, valjda, zakonski još nije moguće ukinuti subvencije, postavlja se pitanje da li bi se u takvom, još uvek hipotetičkom slučaju, one mogle donekle „modifikovati“ (eufemizam za zatvaranje slavina), čime bi se stvorio prostor da neka druga pozorišta, sa umetnički ambicioznijim i samim tim finansijski rizičnijim projektima, dobiju više sredstava? Posebno je pitanje da li treba (p)održati mastodontsku, finansijski neracionalnu strukturu pozorišta od nacionalnog značaja (Narodno pozorište u Beogradu i Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu), ili treba odgovorno pristupiti njihovoj temeljnoj reorganizaciji.

Naravno, sve su ovo pitanja koja se tiču budućnosti. U sezoni koja se upravo završila mogli su da se primete samo nagoveštaji tih predstojećih diferencijacija. To, drugim rečima, znači da se moglo prepoznati, na najopštijem planu, spomenuto razdvajanje umetničkog od zabavljačkog pozorišta: za prvu grupu bile bi karakteristične predstave Buba, Zlatno runo, Smert Uroša Petago, Balkanska plastika, a za drugu Betula u malu valu, Mala ljubav za mene ili šta plaši Vinsenta Prajsa, Tri verzije života.

Koliko god bile međusobno različite i po tematsko-stilskim odlikama i po krajnjem umetničkom dometu, predstave iz prve grupe prevashodno povezuje to što sve one pokušavaju da razviju drugačiji, stilizovan, sofisticiran, znakovit, intelektualno zahtevan pozorišni jezik. Takođe, može se primetiti sličnost i na tematsko-značenjskom planu, jer ove predstave kritički izoštravaju, ali na umetnički relevantan način, neke bitne i danas aktuelne sadržaje: večni sukob interesa između umetnika i države (Zlatno runo), zablude srpske istorije (Smert Uroša Petago), aktuelnu, višestruku osujećenost naše najmlađe generacije (Buba), balkansku patrijarhalnost, klaustrofobiju i otpor prema modernosti (Balkanska plastika).

REDITELJSKA ŠKOLA: Međutim, kao ni većina predstava sa izraženim umetničkim i intelektualnim ambicijama iz ranijih sezona, ni ove predstave ne uspevaju u potpunosti da ostvare te svoje ambicije. Teško objašnjiv razlog ove pojave izgleda da se, ipak, prevashodno nalazi u aktuelnoj „rediteljskoj školi“, koja je opet nastala kao rezultat zatvorenog i konzervativnog pozorišnog i uopšte umetničkog, intelektualnog i medijskog okruženja. Doduše, reditelji spomenutih predstava iz ove sezone sasvim sigurno nisu najtipičniji predstavnici ove problematične „škole“ (neki čak nisu uopšte). Naprotiv, ona je najzastupljenija u mlađoj generaciji naših reditelja, a nastala je kao rezultat sadejstva nekoliko faktora: staromodnih studija režije na kojima se insistira na mimetičkoj dimenziji pozorišnog čina, a zanemaruje njegova višestruka označavajuća funkcija; nedostatka informacija o novim, inovativnim tendencijama u svetskom pozorištu itd.

Međutim, bez obzira na krajnje umetničke domete, ovo pozorište sigurno treba podržati zbog njegovih viših umetničkih, društvenih i intelektualnih ambicija. Ona druga vrsta – zabavljačko, komercijalno pozorište – sasvim je legitimna, ali mora polako da se privikava da će u nastupajućem periodu diferencijacije izgubiti, pored finansijske pomoći države, i intelektualnu potporu u stručnoj javnosti. Ali, da parafraziramo i malo doradimo onaj čuveni holivudski vic – autori ove vrste pozorišta uvek će moći da se uteše stanjem na računu u banci i fotografijom na naslovnim stranama senzacionalističke štampe.