Duga svadbena noć

Muhamed Alfajed radi u Palati parfema u Kairu. Izuzetno dobro govori engleski, vešt je prodavac, uzdržan i lepih manira. Čini se da zna sve o važnim svetskim parfemima, tvrdi da se ogromna većina njih pravi upravo od egipatskih esencija koje nam i nudi na prodaju. Odmerio nas je s osmehom i ponudio veoma cenjeni afrodizijak „Secret of the desert“ kao idealan izbor u našem slučaju.

Kad je razgovor već odmakao u prijateljskoj atmosferi, ponudio nam je i da budemo njegovi gosti iste večeri na venčanju rođaka iz njegovog rodnog sela Ajat. Dok je Muhamed pakovao „slatku tajnu pet cvetova“, vodič Tamir nam je diskretno potvrdio da nema razloga za brigu jer je Muhamed pouzdan i pošten čovek. Tamir, gradski momak, upozorio nas je jedino da seoska sredina verovatno nije onakva kakvom je zamišljamo; ipak, Muhamed će verovatno biti jako srećan da pokaže svojim siromašnim rođacima kako ima dobre kontakte i prijatelje među strancima, što govori ujedno i o njegovoj dobroj zaradi.

HAOS I BUKA: Imali smo i tu sreću da se Muhamed nije na vreme organizovao, pa smo morali da odemo najpre do stana u kom živi, u delu Kaira gde se ne zalazi sa turističkim vodičima. Saobraćajni haos i buka u tom delu neopisivi su. U jednom trenutku kola su nam se ugasila i Muhamed ih je sa bratom gurao po zakrčenom bulevaru u suprotnoj traci. Utisak je bio kao da su ostali vozači radosno prihvatili izazov i uživali u nastalom haosu – prastari crno-beli fijati i lade udarali su se ovlaš bez prestanka sve dok se nismo izvukli, a da se niko (osim nas na zadnjem sedištu) nije preterano uzbudio.

Začudili smo se kad je auto skrenuo iz ogromnog bulevara u zapanjujuće malu i neosvetljenu ulicu koja je pre ličila na dvorište, onako prepuna dece i prostrtog veša. Ispostaviće se da je Kairo gotovo u čitavoj Gizi upravo takav, nekako nedovršen i odomaćen. Uostalom, slika celog Egipta prepuna je takvih prizora; žene koje trebe pasulj ili muškarci koji pućkaju šišu na nargilama sede ukrštenih nogu i na trotoarima ogromnih kairskih bulevara, baš kao i beduini duboko u Sahari ispred svojih kuća.

Muhamed nam je pričao o bogatstvu svoje familije i uspehu koji ima na poslu, nagoveštavajući da spada u bogatije ljude. Bilo je teško to razumeti gledajući žamor sirotinje u ulici bez struje gde živi sa ženom i decom. U samom ulazu, nigde poštanskih sandučića, vidi se jedino oronulo, gotovo potpuno propalo stepenenište, ali i u samom dnu lampom osvetljen sobičak. Zagledali smo se u grupu koja je oko svetiljke sedela na zemlji, koliko je god to moglo da prođe neupadljivo. Trošno neosvetljeno stepenište otkrivalo je jedna po jedna velika, skupa vrata na svakom spratu. Takva su bila i Muhamedova; nije mu se dopalo što smo primetili siromahe, ali nam je objasnio da je takvih veoma mnogo u Kairu, pridošlih iz unutrašnjosti, koji praktično po ceo dan rade samo za hleb i košari, jelo siromaha od pirinča i testenine. Zgrada je propala jer su stanari u njoj ili njihovi preci iznajmili stanove pre dvadeset, trideset godina po tadašnjoj fer ceni. Danas su stanovlasnici na ogromnom gubitku jer im je vlasništvo praktično zarobljeno. Zbog toga su cene novih stanova, za kupovinu kao i za iznajmljivanje, enormno visoke.

Muhamedova porodica, dve ćerkice i žena, žive u malom jednosobnom stanu. Prelepa Džemila nas je dočekala u tirkiznoplavim pantalonama i žaketiću, okićena zlatom i spremna za polazak. Mlađa ćerka, iako nema ni godinu dana, bila je takođe spremna za put u sitne sate. Egipćani se nikada ne odvajaju od svoje dece i ona idu na spavanje u isto vreme kad i roditelji. Venčanja, tačnije slavlja tim povodom, počinju oko ponoći, i mi ćemo stići tačno na vreme.

SLOŽNI ŽIVOT: Put do Ajata vodio je duž Nila. Reka koju nismo mogli da vidimo zbog mraka, jer su putevi ka unutrašnjosti većinom neosvetljeni, pratila nas je sa leve strane celih sat vremena, koliko nam je trebalo da stignemo do sela. Odjednom, osvetljen put koji vodi kroz kukuruze, kasnije čujemo zbog venčanja, da bi se prilaz selu lakše uočio, a dobro je došao i da se naša mala družina razbudi. Ulaz u selo opet vodi u mrak, a farovi kola osvetle povremeno muškarce u galabejama i žene u abejama koji sede na pragovima kuća bez prozora i vrata i puše šišu, često u društvu magaraca ili pasa. U selu složno žive četiri familije, negde oko četiri hiljade duša koje preživljavaju uglavnom obrađujući kukuruz. Oni srećniji odlaze u Kairo ili na obalu Crvenog mora, gde su pravi izvori novca.

Ispred kuće Muhamedovog oca sve blešti, to je najbogatija kuća u selu, ima veliko ograđeno dvorište, odvojenu česmu, prozore, vrata, struju; pred ulazom gomila muškaraca u sivim i belim galabejama. Kad su kola stala, Muhamed se okrenuo ka nama i mi videsmo njegovo novo lice koje je dobilo izraženije i mračnije crte, a oči crn sjaj; kao da je iz onog Muhameda koji zna šta treba da radi u Kairu da bi prodao parfeme strancima izašao Muhamed koji nije zbog tog novog života zaboravio svoje selo, već ćuti i čeka. Čeka ovakve trenutke, kada će pred svoje drugove iz detinjstva izaći u novoj gradskoj košulji, vodeći sa sobom dve žene, baš kao što je to radio i njegov otac, ponosan na sve što je stvorio. Muhamed verovatno nikada ne bi želeo da ode odatle da nije morao, isto kao ni njegova starija ćerka koja će kroz suze kasnije tražiti da zauvek ostanu u selu, gde može da se juri sa magarcima i decom. Kuća, koliko god bogata bila, premala je za sve nove porodice sedmoro dece njegovog oca. Uostalom, on po tradiciji sam mora da stvara svoje bogatstvo i roditelji nisu dužni da mu u tome pomažu.

RED PESAMA – RED ČITANAJA: Naš domaćin mi je rekao da uhvatim njegovu ženu za ruku, ona će me voditi. Večera na podu u predsoblju sa snajama koje su se sve vreme smejujile i oduševljeno gledale u moje papuče brzo je prošla i svi smo zajedno krenuli na osvetljeni trg. Tamo, u ogromnoj beloj plastičnoj lali, malom prestolu, sedeli su mladenci. Desno od njih bina i debela pevačica sa zarom i u šalvarama u pratnji benda svog muža, a ispred žene i deca koja tapšu u ritmu muzike. Trg je bio prekriven ćilimima, a ćilimi beli od prašine. Svuda naokolo sedeli su muškarci s nargilama ispred sebe, kako mi je Muhamed objasnio, pušeći opijum, poneko i pijući blago egipatsko pivo Sakara, ili ono bezalkoholno. Opijum je zabranjen, ali policija, ako je uopšte ima kilometrima naokolo, ne bi intervenisala, po tradicionalnom prećutnom dogovoru. Provela sam noć uglavnom sedeći na stolici još uvek prekrivenoj najlonom iz prodavnice koju su mi dali, zajedno sa ženama u zasenjenom uglu trga. Ponekad bi došla mala povorka žena po mene da me provede kroz lavirint ćilima i da slikam nekog važnog rođaka. Oni manje važni sami su dolazili, kao i mnogobrojna deca, da me mole da ih slikam. Red pesama i red čitanja dugačkih listi imena svih meštana koji su mladencima čestitali radosni događaj smenjivao se do pet ujutru.

U idućem broju: Egipat bez kasti