„Naravno, srećemo se tamo gde se dobro klopa.“ Stari prijatelj, koga nisam video par godina, od kada smo išli na redovne ručkove nedeljom, po tom pitanju je, kao i uvek, bio u pravu. Uostalom, cela ekipa koja je išla na te ručkove slagala se u tom najbitnijem – šta je dobra klopa.
Kruna gastronomskog užitka ovogodišnjeg crnogorskog primorja – posle tri mlina i jedne rupe u kojoj vrede jedino fritura i špricer (ali kakav u čašama od tri deci, od debelog, brušenog stakla, sa puno leda, na pakost svim špriceraško-gemišterskim legalistima koji žive u devetnaestovekovnoj predrasudi da led u to piće ne ide, ne znajući da ta stupidarija potiče od činjenice da kada su živeli njihovi pradedovi nije bilo ledomata) – sačekala nas je na pružnom prelazu na ulasku u mestašce. Ne da nije obećavalo nego: na tri i po metra od magistrale, uzan prolaz između dve kuće i odmah – centralni trg, sa bistom poginulog partizana, ofucanim mostom, krilatim spomenikom borcima NOR-a na vrh stenčuge koja dominira mestom, kasarnom, policijskom stanicom, izanđalim hotelom – a sve tri zgrade su takvog sklada i elegancije da bi slobodno mogle međusobno da menjaju namenu – olupinom hidroglisera, presahlom česmom i kioscima. Virpazar, izgleda tačno onako kako se može pretpostaviti i sa magistrale, što je i razlog zbog kog putnici-prolaznici tu ne zastaju, ako ne znaju šta ih čeka.
A čeka ih i te kakav razlog za zaustavljanje. Još sa trga, gazdarica Zorka očekivala je na stražnjim vratima da zblanuta porodica Beograđana dođe do njenog „Pelikana“ –nema gde drugde. U nedostatku izbora, odnosno konkurencije, očekivanja nisu bila prevelika – to ti je što ti je. Sam ulazak u kafanu, međutim, kroz dnevnu sobu, trpezariju i kuhinju, ispunjene mirisima i domaćom atmosferom, nagovestio je – da tu ipak ima nešto. Dok smo čekali gazda Toška, da se dogovorimo o vozanju čamcem po jezeru, domaća loza izneverila je sva negativna očekivaja od domaćih loza, koje i te kako znaju da imaju previše sličnosti sa daljim rođakom – špiritusom. Bila je, jednostavno, odlična. Čitajući tekstić o jezeru, listajući privatne foto-albume, koje nam je ljubazni konobar dao da se zabavimo, posluženi „friganicama“, kupinama i smokvama, uživali smo u ruskim romansama koje je svirao harmonikaš, ponosan što je iste pesme nekada svirao Titu na „Galebu“. Bilo je jasno da posle izleta jezerom dolazi u obzir da ručamo isključivo tu i da podvarijanta odlaska do Rijeke Crnojevića otpada.
I zaista – kuvar, Mađar, pokazao je zašto je njegova nacija poznata po ribljoj čorbi. Pa potom salata, od onog paradajza koji se može jesti samo u Crnoj Gori, kupusa, krastavca i pečene paprike, sa tačno onim odnosom maslinovog ulja, vinskog sirćeta i belog luka koji je pretvara u stvarnosno otelotvorenje platonovske ideje iste te salate. I – sir. U jelovnuku lepo stoji kozji sir, pa smo isti i naručili. Konobar kaže u kuhinju: „I porciju sira.“ Uznemireno intervenišemo: „Kozjeg sira!“ „Pa drugi i nemamo“, smiruje nas odgovor. I ne treba im drugi.
Krap. Ko god kaže da je krap isto što i šaran, bez obzira na biološku identičnost, očigledno nije jeo krapa. Baš mi ga je žao. Ovaj naš bio je od trinaest kila, ulovljen koji sat ranije. Inače, Virpazar je u crnmičkom regionu. Toliko o vinu.
Gazda Toško, u prepunoj kafani, ukrašenoj sušenim travama, ljušturama školjki i puževa, starim fotografijama, uljima na platnu na kojima on ribari i sombrerima, od kojih je jedan na njegovoj glavi, od stola do stola zabrinuto proverava – da li je svim damama spakovao rasad bosiljka. Deca se slikaju sa krapom koga je ribar upravo doneo u kafanu, a onda nas vodi u obližnje ribarsko selo. „Eno ga, ka prase leži zaklan“, hvali se ribar. Desetak riba – stotinak kila – domaćin Toško tovari u ofucani kadet, praćen čoporom dece koja mu mašu – seoce od stotinak duša jedno je od retkih koje mladi ne napuštaju i svi se bave isključivo ribolovom. Toško ima dva elitna restorana i jedan mali hotel u Budvi. Tamo je gazda. U Virpazaru, Toško je domaćin.
Preko Virpazara, od Beograda do Herceg-Novog je sto i kusur kilometara i nekoliko sati duže nego preko Trebinja, u kom, pride, na pijaci može da se kupi sir iz mjeha, koji zaslužuje poseban tekst u Vremenu uživanja. Nema sumnje da iduće godine do Novog idemo preko Virpazara, da ćemo da prespavamo u etno-sobi u Toškovim dvorima, pa ujutro sa njim brodom preko jezera uz Rijeku Crnojevića.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve