Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
"Evo sad završavamo film, i vidim koliko je to komplikovano i mentalno, i fizički i fiziološki. Organizam mora da bude spreman godinu dana na stresove, na život koji apsolutno nije normalan"
Saša (19) je juniorski šampion Jugoslavije u streljaštvu, disciplina vazdušna puška. Priprema se za Svetsko prvenstvo u Parizu. Povučen je, i jedini prijatelji su mu njegova devojka Sanja i njegov najbolji drug Cvika. Žive u blokovima na Novom Beogradu. Sašin brat Igor je bivši svetski prvak u streljaštvu. U vreme rata u Hrvatskoj i Bosni vazdušnu pušku je zamenio snajperom. Sa ratišta se vratio navučen na heroin, i nikada nije nastavio da trenira jer je puška za njega predstavljala samo smrt. Da bi izmirio narkomanske dugove, Igor prodaje svoje medalje. Zbog Igorovog propadanja, Saša psihički puca. Kad mu pretuku brata, odluči da uzme pravdu u svoje ruke. Šta se s njima dalje desilo, videće se u filmu Apsolutnih sto.
Apsolutnih sto je najnoviji film jugoslovenske kinematografije. Premijera je 6. septembra u Sava centru. Tri dana kasnije Apsolutnih sto će biti prikazan na Festivalu u Torontu, a do kraja septembra i na Festivalu u San Sebastijanu.
Reditelj Srdan Golubović (rođen 1972. godine; kratkim igranim filmom Trojka osvojio zlatnu medalju na Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu 1994. godine i nagradu „Zlatni vitez“ na Festivalu sveslovenskih i pravoslavnih zemalja u Tiraspolju; 1995. godine režira treću priču omnibusa Paket aranžman; režirao je sve spotove Ane Stanić i mnogih drugih grupa i pevača, i reklamne spotove; Apsolutnih sto njegov je prvi celovečernji film; kaže da je između dve režije pokušavao da snimi nekoliko filmova ali da nije bio spreman. „Očigledno mi je trebalo neko vreme i neko iskustvo da dođem do svog stila i do zrelosti, da budem spreman da se uhvatim u koštac s ogromnim poslom. Evo sad završavamo film, i vidim koliko je to komplikovano i mentalno, i fizički i fiziološki. Organizam mora da bude spreman godinu dana na stresove, na život koji apsolutno nije normalan.“
Stil, estetiku i način razmišljanja odredili su mu muzički spotovi. „Oslobodili su me u kreativnom smislu. Sve ono što sam naučio na Fakultetu, zahvaljujući tim spotovima, prošlo je kroz neki moj lični filter, i izgradio sam svoj stil i estetiku.“ Zato je njegov film „pun kratkih rezova, spotovskog kadriranja, smene veoma širokih planova koji odslikavaju prostor oivičen ogromnim soliterima u kojima žive junaci, i veoma krupnih planova koji dočaravaju dramsku radnju glavnog junaka“. Misli da je režija mnogo više od nastojanja da se ispriča priča od početka do kraja tako da je publika razume: „Režija je imaginacija, razigravanje nekih slika, posao koji nikako ne sme da bude puka realizacija teksta, da je to jedna žestoka nadgradnja teksta, ogromna vizuelizacija scenarija. S druge strane, režija je ogromno razmišljanje, ona je, pored pričanja priče, precizno vođenje glumaca, kadriranje, korišćenje zvuka, komunikacija sa svim ljudima, pokušaj da te saradnici razumeju, da gledaju isti film koji i ti gledaš, da ti pomažu u svemu tome, i da preko njihovih ideja i saveta i ti koriguješ svoje stavove.“
Žanrovski, po ekipi Apsolutnih sto, film je beton-vestern zato što „po tretmanu priče i tretmanu junaka ima naznake vesterna koji se odvija na Novom Beogradu“. Pisanje scenarija započeo je Đorđe Milosavljević, zatim mu se pridružio Srdan Golubović, da bi konačnu verziju do koje se došlo nakon dvogodišnjeg rada („dugo smo pisali, ja sam insistirao da to bude kompaktna priča, mala, u kojoj sve štima, bez proizvoljnosti, precizna, zato što smatram da je rad na scenariju najvažnija stvar u nastajanju filma“) potpisala i Biljana Maksić. Napravili su priču o odrastanju, naglom i neprirodnom, praćenom psihičkim lomom usled gubitka svih vrednosti i idola u koje je verovao junak filma.
„Imao sam neko lagano poistovećivanje sa glavnim junakom, cela ideja filma krenula je iz ogromnog besa, nemoći koje sam ja osećao godinama unazad, iz nemoći da promenimo život, iz besa što je sve jednostavno ovde tako teško i nemoguće, i besa i nemoći što tako malo možemo da utičemo na svoj život. I u jednom trenutku poželimo da, uslovno rečeno, uzmemo pravdu u svoje ruke i da poslove oko sebe, prljave i ružne, raščistimo. Mladić iz filma, koji je šampion, koji je superiorac, koji bi u svakoj zemlji na svetu kao šampion države u streljaštvu bio cenjen građanin – to nije zato što su uslovi života ovde potpuno drugačiji. I to je metafora nas koji smo se ovde školovali, studirali, koji smo ogromnu energiju uložili da postanemo nešto u životu, i onda smo došli u situaciju da nam to ništa ne znači, da su neki drugi ljudi, sa nekim školama zla i nasilja, mnogo ispred nas. To je nešto sa čime ne mogu da se pomirim, i ovaj film je prilog tome.“
Glavne, i većinu ostalih, likova tumače mladi glumci zato što je Srdan Golubović hteo da podela bude realistična, „da ljudi koji imaju 19 godina glume likove koji imaju 19 godina“. Prvi put se na filmu pojavljuju Vuk Kostić (Saša), Paulina Manov (Sanja) i Saša Ali (Cvika), koji je imao malu ulogu u Mehanizmu. Reditelj kaže da oni baš zato što igraju prvi put, imaju neverovatnu energiju da se dokažu: „Najviše sam zadovoljan kastingom, dugo sam i pažljivo radio probna snimanja. Što bi rekao moj profesor Goran Marković, kasting je pola režije.“ Tokom snimanja mu je najviše pomogao Bogdan Diklić, koji glumi trenera. „Prvi dani snimanja su bili sa njim. Ja sam znao šta i na koji način hoću da mi glumci igraju. Ali, pošto mi je ovo prvi film, bio sam nesiguran, i nisam mogao da budem ubeđen da je to što im pričam dobro. Dik mi je ulio sigurnost, nekako mi je pokazao da je način na koji sarađujem dobar. Kao kad završiš fakultet pa dođeš prvi dan na posao, osećaš se kao da si pao s Marsa, pa ti stariji kolega kaže dve rečenice koje ti budu važnije od celog školovanja. Eto, tako je meni Dik.“
Srdan Golubović naglašava da Apsolutnih sto nije muzički film, da se numere koje izvode Ana Stanić, Sunshine, Neočekivana sila, Kristali, Negativ, Veliki prezir i drugi pojavljuju ne u funkciji filmskih tema nego realnih muzika: „Muzika je značajan segment filma, kao još jedan lik.“ Kompozitor je Andrej Aćin. Snimljen je saundtrak. „Važna mi je muzika, zato što sam ja odrastao uz tu muziku, moja estetika životna je MTV pa mi je bilo prirodno da u filmu ima muzike zato što je za mene i za moj život to bitno.“
Film košta oko 750.000 DEM. Srdan Golubović kaže da je imao sreću što je Ana Stanić, odnosno njena producentska kuća Anatonia, našla znatna sredstva sa kojima su krenuli: „Scenario je bio kod mnogih poznatih producenata, nešto nije išlo, i ja sam malo previše hrabro odlučio da budem i koproducent. Kad bih ponovo birao, sigurno se ne bih upustio u to. Mogu da zahvalim svom neiskustvu zbog kog sam bio dovoljno hrabar da krenem u to. Moja agencija Baš čelik producent je i izvršni producent.“
Za prezentaciju u San Sebastijanu im je traženo 800 profajlova, knjižica o filmu, od čega 650 na španskom i 150 na engleskom, 30 beta kaseta sa insertima iz filma i 200 plakata. „Prevedeno u novac, to je oko 5000 DEM. Za naše navike i načine razmišljanja, to je nezamislivo. Mi ne možemo da shvatimo da je to za naše dobro. Treba prelomiti da li da se uloži u predstavljanje, ili ići sa jednom kopijom i deset flajera, tako što ćemo da sedimo i pijemo viski i igramo spontanost. Od toga nema ništa. Ljudi napolju drugačije funkcionišu. Mi smo odlučili da pošaljemo stvari koje nam traže. Naravno, može da se desi da je trošak bio uzaludan, ali, nikad se ne zna.“ Srdan Golubović je bio na Kanskom festivalu. „Spakovao sam 20 VHS kaseta filma i stavio ih u ruksak, spavao sam u sobi Miroljuba Vučkovića (direktor Instituta za film – op.aut.) sa njegovom ženom i sinom, i išao okolo i moljakao ljude da pogledaju moj film. To je, dakle, bilo potpuno individualno. Tamo, na Kanu, video sam drugačiji primer, nastup albanske kinematografije. Imali su jedan film posle ne znam koliko godina. Napravili su najveću žurku u Kanu, organizovano su predstavili svoju kinematografiju. Nama nedostaje malo te organizovanosti i solidarnosti. Pre nego što se pojavio Almodovar, španski film jeste bio poznat, ali je ipak bio u dubokoj hladovini. Tek posle Almodovara počinje neverovatna ekspanzija. Naši pokušaji da se predstavimo u svetu su individualni. To je razlika između našeg i nastupa drugih kinematografija. Mislim da ljudi ovde ne shvataju moć marketinga, ne shvataju koliko je važno da li štand jugoslovenskog filma ima lepe zidove i dobar itison, da li sve to deluje malo skupo i sređeno, to su stvari koje su važne.“
Svet nije zatvoren, niti je neprijatelj ili nezainteresovan za našu kinematografiju, i ne postoje ljudi do kojih ne može da se dođe. „Fasciniralo me je da postoje direktori, selektori velikih festivala kojima možeš na hodniku da priđeš i ponudiš kasetu sa svojim filmom. Ili, kad im pošalješ mejl, svaki od tih najznačajnijih ljudi u svetu filma ti posle deset minuta odgovori. Nijedan od tih direktora ne sme da rizikuje mogućnost da mu promakne da si ti možda genije.“
Selektori festivala u San Sebastijanu gledali su VHS kasetu bez šumova, muzike i odjavne špice, i uvrstili ga u zvanični program, tako da je sad konkurent ostalim učesnicima programa „Novi režiseri“ za nagradu od 150.000 eura. „Pre toga idemo za Toronto, tamo je revija filmova vanameričkog područja, a posle Sebastijana idemo na Solunski festival i u Kodbus u Nemačkoj.“ Film je bio i u najužoj konkurenciji za Venecijanski festival. Srdan Golubović kaže da je možda sreća što nije izabran, zato što bi morali da ga „zbrzaju“.
Da li će baš zbog muzike i teme publika Apsolutnih sto biti mlada? „Nadam se da će te komponente filma imati komercijalnog uspeha, ali to nikad ne može da se zna. Ja se nadam da je film dobar, i da će se dopasti ljudima koji ga vide, a naravno da želim da ga vidi što više ljudi.“
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve