Putarev trag

Ovog meseca (septembar) Jugoslavija će postati novi stari član Interpola, moćne međunarodne policijske organizacije. Novi – jer će zauzeti svoje mesto u Interpolu kao punopravni član, a stari – jer je ubrzo posle Prvog svetskog rata postala njen član, a isključena je iz nje u vreme uvođenja međunarodnih sankcija.

Koliko god danas izgledalo logično, pa i neophodno postojanje ovakve organizacije, put do njenog osnivanja nije bio ni lak ni jednostavan. Više pokušaja činjeno je još pre Prvog svetskog rata, jer prave saradnje u borbi protiv međunarodnog kriminala praktično nije ni bilo. Štaviše, čak je i u Sjedinjenim Američkim Državama, ako je pobegao u drugu federalnu državu, prestupnik mogao biti miran, pod uslovom da i tamo ne učini neki prestup. Ako je neka država tražila svog državljanina prestupnika koji je našao utočište u drugoj državi, postupak je tekao vrlo sporo, trajao je mesecima, pa i duže od godinu dana, to je išlo preko diplomatskih predstavništava, pa preko sudova koji baš i nisu bili ekspeditivni, pa i preko policije, a za to vreme prestupnik je komotno mogao da napusti tu državu u izbegne i treću zemlju. I onda – Jovo nanovo!

POLICAJCI NA HARLEJIMA: Pokretanje međunarodne policijske saradnje bilo je i pred Društvom naroda u Ženevi, između dva rata, ali je ona ostvarena tek upornim nastojanjem nekih visokih policijskih funkcionera, pre svih Johana Šobera, šefa bečke policije, sa kojim je dosta uspešno sarađivala i jugoslovenska policija.

Tek je negde krajem dvadesetih godina prošlog veka osnovana međunarodna policija, a u zemljama članicama, jednoj po jednoj, doneseni su zakoni o saradnji sa Međunarodnom komisijom kriminalne komisije, kako se isprva nazivao Interpol. Osnivači jugoslovenskog odeljenja bili su Vasa Lazarević, tadašnji načelnik Ministarstva unutrašnjih poslova, i dr Franjo Urbani, šef zagrebačke policije. Prilika je da pomenemo nekoliko podataka o Vasi Lazareviću: on je učinio mnogo za posleratni razvoj jugoslovenske policije – uveo je policijske laboratorije, daktiloskopiju sa centralnim arhivom uhapšenika, osnovao je i motociklističke patrole opremljene radio vezom (motocikli su bili najčuvanije svetske marke Harli-Dejvidson), izdavao je visoko cenjen stručni mesečnik „Policija“ itd., a to je bio samo deo njegove bogate aktivnosti.

Jednom prilikom je Vasa Lazarević organizovao u Sarajevu sastanak policijskih šefova iz više evropskih zemalja. Među domaćinima se našao i neki vrlo žovijalan čovek koji je prilazio gostima, srdačno se rukovao sa njima, tapšao ih po leđima… A posle nekog vremena gosti su pozvani u susednu prostoriju gde su im na stolu, poređani kao za izložbu, bili novčanici, lisnice, džepni satovi, naliv pera, naočari i slično, pa čak i jedan par hozentregera! Domaćini su na prijem pozvali jednog džeparoša sa međunarodnom reputacijom koji je demonstrirao svoju veštinu tako što je opelješio čak i šefa Skotland jarda!

PREVARENI DILER: Jedan primer dobro će poslužiti kao ilustracija rada Interpola. Milicijska patrola je na autoputu nedaleko od Vranja pronašla automobil, ukoso zaustavljen uz samu bankinu. Za volanom je bio čovek u dubokoj komi, prostreljene glave. Hitna pomoć ga je odvezla u bolnicu u Vranju, odakle je kasnije prebačen u skopsku bolnicu radi dalje intervencije. Umro je posle dva dana, ne dolazeći k svesti. Patrola je krenula dalje, tragom odakle je došao automobil, i već posle dva-tri kilometra pronašla je u travi kraj autoputa leš mladića u vreći za spavanje, takođe ustreljenog u glavu.

Utvrđeno je da je vozač bio Grk, poslovni čovek koji je putovao u svoju firmu u Nemačkoj, a mladić je bio Nemac koji je za račun svoje firme odvozio automobile kupcima u Turskoj, a po isporuci se vraćao kući autostopom. Obojica su imala pasoše iz kojih se videlo da su prethodne večeri prešli granicu iz Grčke.

U toku obilaska patrolu je zaustavio putar koga su policajci inače često sretali. Rekao im je da je primetio nekog čoveka u debeloj bluzi (a bilo je leto), sa rancem preko leđa, kako grabi preko brda i kroz njive prema Vranju, umesto da ide drumom, što bi bilo mnogo lakše. Patrola je ovo shvatila ozbiljno, pa su odmah upućene dve druge patrole, jedna na autobusku, a druga na železničku stanicu da potraže sumnjivca. Prva patrola nije primetila nikoga ko bi odgovarao opisu sumnjivca, a u prvo vreme ni druga, ona na železničkoj stanici. Zapazili su, međutim, da je stanični toalet bio duže vreme zauzet. Zalupali su na vrata, i tek pod pretnjom da će ih razvaliti, iznutra se pojavio čovek u bluzi i sa rancem. Priveden je u stanicu. U rancu je pronađena okrvavljena majica i, što je još važnije, pištolj. Imao je falsifikovan portugalski pasoš.

Na saslušanju je ispričao čudovišnu priču. Bio je u Turskoj da nabavi drogu, da bi je kasnije preprodao negde u Evropi. Ali turski dileri su ga prevarili, pa je ostao i bez novca i bez droge. Nekako se domogao Grčke, blizu naše granice, i tu se upoznao sa mladim Nemcem. Požalio se da nema sto maraka koje je morao da pokaže pri ulasku u Jugoslaviju, a dobronamerni momak mu ih je pozajmio. Upoznali su tada i Grka koji je pristao da ih poveze. Pošto su zanoćili blizu Vranja – Grk u svojim kolima, a dva autostopera u vrećama za spavanje, ubica je ustao pred zoru, prvo ustrelio Nemca dok je ovaj spavao, a zatim je pucao i u Grka, koji se razbudio od pucnja. Grk je, međutim, bio samo ranjen, uspeo je da se otme i da krene kolima. Vozio je dok se nije onesvestio i tako ga je pronašla patrola.

SAMO POLA SATA: Podaci o žrtvama, ubici i pištolju poslati su Centralnom birou Interpola, koji ih je razaslao svojim članicama. Ubrzo su stigli i odgovori. Prvo iz Grčke – pištolj nađen kod ubice ukraden je prilikom provale u jednu vikendicu, a njime je ubijena vlasnica jedne trgovine u Solunu, prilikom pljačke. Drugi odgovor stigao je iz francuske: otisci ubičinih prstiju odgovaraju otiscima na makazama kojima je pre više godina ubijen jedan Portugalac u Parizu. I konačno – iz Portugalije: ime na pasošu je lažno, a ubica je dezertirao iz portugalske vojske za vreme kolonijalnog rata u Angoli jer, kako je sam rekao, nije želeo da ubija!

Osuđen je zbog svirepog dvostrukog ubistva na dvadeset godina zatvora, najdužu vremensku kaznu po našem zakonu. Ali, po kazni izdržanoj u Sremskoj Mitrovici čekala ga je kazna u Grčkoj, za pljačke i ubistvo. A na kraj reda svrstalo se francusko pravosuđe.

Tako će četvorostruki ubica, po svemu ostatak života provesti po zatvorima.

U rasvetljavanju čitavog ovog slučaja učestvovale su policije iz Vranja, Skoplja i Beograda, kriminalistička laboratorija u Beogradu, jugoslovenski biro Interpola i policije Grčke, Nemačke, Francuske i Portugalije. A ironija je u tome što od sve te saradnje ne bi bilo mnogo vajde da savesni putar nije skrenuo pažnju policiji na sumnjivog neznanca. Jer samo pola sata pošto je uhapšen, kroz Vranje je prošao međunarodni voz Atina-Beograd-Beč. Da se ubica ukrcao na njega, ko zna da li bi ikad bio pronađen…