Ženka neljupkog insekta u Srbalja poznatog kao bubašvaba u sezoni snese do 400.000 jaja iz kojih ubrzo izlaze već razvijeni bubašvapčići; ovaj neuništivi oblik života – kaže Austrijanac Karl-Markus Gauss, esejista, urednik uglednog salcburškog časopisa Literatur und kritik i kritičar vodećih listova nemačkog govornog područja – Francuzi nazivaju „pruskim žoharom“, zapadni Nemci s druge obale Rajne mu tepaju „francuz“, Italijani ga krste „blatella tedesca“ (što, opet, nije drugo do bubašvaba), dok ga Nemci sa Istoka zovu „rus“… ovom lingvističko-zoološkom prispodobom K.M. Gauss nam lapidarno dočarava svoje cinično viđenje pojma „Susedi“, jednog od trideset i kusur obrađenih u priručnoj „Evropi za početnike“, kako bi se još mogao nazvati Europski abecedarij, Gaussov fragmentarni esejistički složenac iliti ćušpajz, preodeven u formu rečnika.
Europski abecedarij (izvorno izdat 1997) Gaussov je inventar stanja, procesa i fenomena posthladnoratovske Evrope – bez pogubnih autorovih pretenzija na „sveobuhvatnost“ i posedovanje „poslednje reči“ – iz koje je iščezao makar i ugodno uljuljkujući privid blažene jednostavnosti raspodele toplo–hladnih i dobro–loših vrednosnih predznaka, tako „normalnih“ i „podrazumevajućih“ u svetu Hladnog rata; kao da se celom kontinentu 1989-1990. desio ponovni Pad U (sopstvenu) Istoriju, nekome na dobro, mnogima – Srbiji, Hrvatskoj i Bosni najdrastičnije – na zlo, dok su ostali još zbunjeni, u nedoumici šta ih je zapravo snašlo… Ovaj je (neo)istorijski potres na mirnom i sitom zapadu Evrope, dakako, više ličio na potmuli odjek iz daljine nego na nekakvu Apokalipsu, ali niko od njega nije uistinu pošteđen, i svima predstoji prevrednovanje mnogih pojmova, vrednosti i unapred zadatih uloga.
Lišena parališućeg straha pred imperijom zla, Evropa se suočila s buđenjem prebogatog sadržaja svog tek privremeno zaturenog aparata za samouništenje, kroz odmrzavanje starih virusa nacionalizma, ksenofobije i svakovrsnih predrasuda; Zid je pao, podriven s Istoka, ali sada sa druge strane niče novi, koji nije od betona i gvožđa, nego od nečega mnogo tvrđeg: od Viza, tih mnogim Evropljanima Druge Klase nedostižnih ulaznica u Eden, kojima savremeni Malograđanin brani ekskluzivnost svog blagostanja od kopkajućeg fantazma Stranca, Egzilanta koji je došao da mu otme njegov welfare. Čak i na „unutarnacionalnim“ političko-ekonomsko-kulturnim frontovima dolazi do novog zamešateljstva: nacionalističkim i rasističkim floskulama pridodati su i neki „moderniji“ ideološki totemi poput izvesnog tumačenja regionalizma, ponovo u odbranu Svetog Egoizma sitog koji gladnom ne veruje: „Fenomeni poput Lege Nord, koja se posvetila projektu Republike Padanije, jasno pokazuju kamo cilja politički regionalizam: to je puki privredni egoizam koji je stvorio politički pokret da bi se u svom reviru mogao iživljavati po zakonu jačega, neka vrsta rasizma koji, međutim, rasu ne određuje po boji kože ili nekim drugim starinskim osobinama, već prema jednom generički specifičnom intimnom organu: prema novčaniku“ (znam neke koji bi ovo morali da čuju, ako išta još čuju od vode u ušima…).
Iz ove se otrovno tačne opaske dâ videti koliko je Gauss nesklon prostom zamenjivanju jednih, arhaičnih mitova drugima, onima koji danas „bolje“ zvuče, a koji su samo updated version starih kolektivističkih zabluda, novija forma „teškoća sa identitetom“. Uostalom, „identitet“ je takođe među pojmovima koje Gauss razmatra, kao i Austrija, Balkan, disident, granica, iseljavanje, Jugoslavija, mobilnost, nacija, nacionalizam, tuđina, zavičaj, žrtva etc. Pravi pojmovnik evrofrustracija, kad bolje pogledaš!
Europski abecedarij zapravo je jedan pogolem esej zgodno razdeljen na leksikonske pojmove; tema njegovog lucidnog opservatorskog tretmana, podjednako udaljenog od na(r)učene evropolitikantske euforije i jalovog nihilističkog zakeranja je stanje stvari u jednom pomalo konfuznom istorijskom trenutku, koji hrani i podjaruje neke od lakomisleno zaboravljenih skeleta iz evroormara; Gauss, dakle, intrigantno, mestimice briljantno secira novu mutaciju one večite kovačevske evropske truleži. A u truleži i plesni uvek dobro uspevaju bubašvabe… bubarusi… bubafrancuzi… bubasrbi… bubahrvati… Za tu pošast pravi pips još nije izmišljen: ipak je to urođena mana jednog malog parčeta Zemlje, prenapučenog histeričnim identitetima svake zamislive sorte!
