Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije danas jedva da ima bilo kakve sličnosti sa Sudom koga je u februaru 1993. godine, posebnom rezolucijom osnovao Savet bezbednosti. Punih osam godina kasnije, Haški tribunal je uglavnom zadržao isto ime, zgradu i adresu. Danas kada u haškom zatvoru sede ili mu se približavaju i neki od glavnih arhitekata ratova na ovim prostorima, sve ostalo izgleda prilično drugačije. Sud koji je počeo sa više nego skromnim budžetom od 200 hiljada dolara, danas je izdašno finansiran sa oko 100 miliona dolara godišnje, uživa veliku podršku nacionalnih (pre svega zapadnih) birokratija, ima zagarantovan međunarodni publicitet, o haškoj praksi i pravdi se pišu disertacije i ukrštaju naučni i politički argumenti, a predviđa se da bi ovakav Tribunal mogao da poživi bar do 2008., možda i koju godinu preko toga. Danas je takođe nezamislivo ono što se događalo na samom početku rada Suda kada je Savet bezbednosti za prvog haškog tužioca odredio advokata Ramona Eskobara Saloma iz Venecuele koji je punih pet meseci odlagao da se prihvati ovog posla, da bi zatim prihvatio bolju ponudu i otišao na drugu stranu. Za pravnike, pogotovo one koje dolaze iz malih i ne baš previše bogatih zemalja, teško da danas može biti boljeg i privlačnijeg posla od onog u Hagu – stabilni prihodi, sigurne karijere, slučajevi na kojima se teško može izgubiti bilo šta od ranije stečene reputacije.
Haški sud osnovan je inače u trenutku kada je rat u BiH bio već prilično poodmakao i kada je javno mnenje u mnogim zemljama pritiskalo svoje vlade da se zaustave zločini, najčešće porukom „učinite najzad nešto“. Zapadne vlade čiji su otisci prstiju bili prilično prepoznatljivi u ratovima na ovim prostorima rešile su da „to nešto“ bude Haški sud koji je u tom trenutku više ličio na daleko obećanje da se neće tek tako preći preko ratnih zločina i upozoravao da se zločin zapravo ne isplati jer je kažnjavanje ratnih zločinaca i logičan kraj svakog rata.
SPORA PRAVDA: Prvi optuženi, bosanski Srbin Duško Tadić, stigao je u Hag tek u aprilu 1995. godine i čekao na početak suđenja sve do maja naredne godine. U julu 1995. dogodio se i jedan od najtežih zločina kada je u Srebrenici za samo nekoliko dana likvidirano nekoliko hiljada ljudi i to upravo u trenutku dok su u Hagu sudije i advokati, tri godine nakon osnivanja ovog Suda, još raspravljali o proceduralnim i preliminarnim pitanjima, a prva presuda bila još prilično daleko. Neposredno posle prihvatanja Dejtonskog sporazuma mnogi kritičari sporosti Suda verovali su da do haškog zatvora nikada neće stići veći kalibar od nekog policajca rezerviste, komandira čete, ili šefa straže u nekom bosanskom logoru, i pri tom su naširoko citirali tadašnjeg spoksmena NATO pakta koji je na jednoj pres konferenciji izgovorio kako „hapšenje Radovana Karadžića ne može biti vredno krvi nijednog NATO vojnika u BiH“.
U to vreme činilo se da mnogi političari, generali i diplomate, uprkos javnom podržavanju ideje o ovakvom Sudu, nisu baš bili previše naklonjeni zamisli da se u Hagu sudi ratnim zločinima. Neka vrsta obrta posle koga je Sud polako počeo da stiče „samopouzdanje“ dogodila se 1998. godine kada je u tamošnji zatvor stigao general Radoslav Krstić, jedan od osumnjičenih i kasnije osuđenih zbog učešća u srebreničkom masakru. Nešto kasnije u Hag je na prevaru doveden i tadašnji načelnik generalštaba vojske RS koji je bio pozvan da kao delegat učestvuje na nekoj međunarodnoj konferenciji u Beču. Ovaj slučaj opisan je naknadno kao „dobrodošlo napuštanje diplomatske uglađenosti Tribunala“. Uprkos pojedinim protestima koji su se tada čuli, ova epizoda je poslužila da se iz Haga poruči kako u „post-Pinočeovskoj eri“ navodno više ne može biti mesta za skrivanje ni za koga ko je činio zločine protiv humanosti.
Pošto su u Hag počeli da pristižu i generali, oni koji su ovom Sudu nekada zamerali sporost i neefikasnost uglavnom su promenili mišljenje i danas tvrde da je Tribunal, formiran kao ad hoc sud, na najboljem putu da opravda svoje postojanje. U nekoliko poslednjih godina rešene su i sve dileme oko toga da li je Savet bezbednosti, kao izvršno-politički organ UN, imao pravo da osnuje ovaj Sud ili ne. „Presuda“ o tome doneta je u samom Haškom tribunalu (što je po mnogima takođe sporno), ali je očito da svi oni koji danas iznova pokreću ovaj argument obično gube vreme. Videlo se to i nedavno kada su „prijatelji suda“ koji su se po prvi put pojavili na statusnoj konferenciji u procesu protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, pokušali da u svom podnesku, između ostalog, upozore kako Tribunal nije osnovan na propisan način. Sudsko veće je veoma brzo prešlo preko ove primedbe smatrajući najverovatnije (pismeno obrazloženje se još čeka) da su sve dileme oko Suda rešene pre mnogo godina. Onima koji jadikuju nad nesavršenošću međunarodne pravde i tvrde da je reč o „lošem pravu“ sa puno formalnih nedorečenosti, najčešće se nudi podsećanje da su i Nemci u Nirnbergu tvrdili kako u tadašnjem međunarodnom pravu ne postoji osnov za suđenje ratnim zločinima jer tako nešto nije bilo stavljeno na papir pre 1. septembra 1939. godine kada je počeo Drugi svetski rat. Iza toga, po pravilu, sledi i pitanje – mogu li nečuveni zločini ostati nekažnjeni iz čisto formalno-pravnih nedostataka.
KO DRŽI BATINU: Profesor međunarodnog prava dr Vojin Dimitrijević objašnjavao je jednom prilikom da je Sud u Nirnbergu imao neuporedivo veće pravne nedostatke nego ovaj Haški, koji takođe nije savršen. „Točak istorije se okreće“, primetio je dr Dimitrijević, „i postoji potreba za jednim takvim Sudom. Mi smo, na žalost, kao i Nemci naleteli pod taj točak – to je jedan istorijski maler da smo im se namestili, da na nama kreće nešto novo. Doduše, s jasnom diskriminacijom jer se odnosi samo na Jugoslaviju i Ruandu, ali smo sami navukli tu bedu na vrat“.
Istovremeno, i na Zapadu, a pogotovo u državama nastalim raspadom bivše Jugoslavije, nije se smanjio broj kritičara koji u ovom Sudu prepoznaju pre svega sredstvo pritisaka velikih sila na male države i ono što je Aleksandar Solženjicin jednom opisao tvrdnjom da se kameno i kompjutersko doba zapravo bitno i ne razlikuju jer je uvek u pravu onaj ko ima veću batinu. U praksi, do sada se zaista prečesto dešavalo da primat međunarodnog prava u odnosu na nacionalno važi samo u slučajevima malih zemalja, dok veliki obično ne daju na sebe. Britanski novinar Šejms Miln tvrdio je ovog leta u „Gardijanu“ da je ovaj Sud „čedo“ bivšeg američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt i upozorio da se u Hagu i danas „svira po notama koje određuje Vašington“.
I u samom Vašingtonu ima, međutim, protivnika Haškog suda koji u njemu vide opasnost po suverenitet samih SAD. Reč je pre svega o protivnicima osnivanja stalnog Međunarodnog krivičnog suda (tzv. Rimski sud) pod čiji bi udar jednog dana došle sve države sveta, a samim tim i svi političari i generali koji oružje i vojnička znanja upotrebljavaju za ubijanje nedužnih civila. Neposredno pošto je bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević stigao u Hag, Lari Krejg, republikanski senator iz države Ajdaho, napisao je u „Vašington postu“ tekst protiv Rimskog suda i primetio da je Milošević isporučen Sudu UN u dobroj meri i uz insistiranje SAD, iako je time bio zgažen Ustav SRJ jer je procenjeno da su za Jugoslaviju odluke UN obavezujuće. Senator Krejg smatra da „Miloševićev slučaj“ može imati preteće značenje i za same SAD jer bi jednoga dana (kad i ako) zaživi, i Međunarodni krivični sud (IČ) mogao da na sličan način pogazi američki ustav i zapreti američkoj suverenosti. Krejg iz ovoga izvlači zaključak (i u tome nije usamljen) da tzv. Rimski sud (gradiće se inače u Hagu gde mu upravo sređuju plac) predstavlja fundamentalnu pretnju za SAD zbog čega bi takvo telo unapred moralo biti odbačeno i proglašeno kao nelegalno bez ikakave jurisdikcije nad bilo kojim američkim građaninom.
MILE MARTIĆ I VESLI KLARK: Jedna od najčešćih primedbi koju pojedini intelektualci (ali sa sasvim drugog polazišta od ovog izraženog u tekstu senatora Krejga), upućuju na račun haške pravde odnosi se upravo na njenu „neuniverzalnost“ i „selektivnost“. Sud je napravljen da bi se u njemu sudilo za zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije, što po definiciji ne znači automatski da se u njemu mora suditi samo nekadašnjim Jugoslovenima. U vreme osnivanja Tribunala niko, naravno, nije mislio da će i NATO ratovati na Balkanu i da bi jednoga dana mnoge „kolateralne greške“ načinjene prilikom bombardovanja SRJ i civilne žrtve mogle da neodoljivo podsete na zločine počinjene tokom ratova u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. Možda i najupečatljiviji primer ovakve vrste predstavlja haška optužnica Milana Martića, nekadašnjeg predsednika tzv. Republike Srpske Krajine. U njegovoj, inače javnoj optužnici stoji da je Martić kao komandant oružanih snaga RSK naredio u proleće 1995. godine, (u vreme dok su hrvatske snage u akciji „Bljesak“ čistile Zapadnu Slavoniju od srpskog stanovništva), bombardovanje Zagreba zabranjenim „kasetnim“ bombama. Martić se kasnije vajkao da je nišanio zagrebački aerodrom, ali je u stvari pogodio širi centar grada i tom prilikom ubijeno je šest civila i ranjeno mnogo ljudi. Četiri godine kasnije, u proleće 1999., u vreme bombardovanja SRJ od strane NATO pakta, general Vesli Klark naredio je bombardovanje Aerodroma u Nišu. To je takođe, učinjeno sumnjivim „kasetnim“ bombama, ali je umesto aerodroma pogođena pijaca u centru grada i Kliničko-bolnički centar. Tog dana u Nišu je ubijeno 17, a ranjeno nekoliko desetina civila. Martićevo ubijanje nevinih civila označeno je kao ratni zločin zbog čega je za njim i raspisana haška poternica, dok se Klarkovo ubijanje i ranjavanje neuporedivo većeg broja civila u Hagu pomalo cinično i nezainteresovano „knjiži“ kao „kolateralna greška“ za koju niko nije odgovoran, iako je sličnost između ova dva događaja, pogotovo u formalno-pravnom smislu, gotovo frapantna.
Ove dileme oko „nadležnosti “ Suda odavno je inače prekratila glavna tužiteljica Haškog tribunala Karla del Ponte koja je, čini se bez previše udubljivanja, zaključila da NATO i njegovi generali ne snose nikakvu odgovornost za civilne žrtve tokom bombardovanja SRJ 1999. godine. Suprotno mišljenju glavne haške tužiteljice, jedan od čitalaca „Njujork tajmsa“ upozorio je u pismu nedavno objavljenom u ovom listu da su ormari NATO-a i Zapada puni kostura i da je vrata od tog ormana sve teže zatvoriti.
U svakom slučaju, NATO će i ubuduće biti pominjan u Hagu, pre svega tokom procesa bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću koji od svog prvog pojavljivanja pred Tribunalom uporno ponavlja kako je ovaj Sud deo mašinerije zapadne vojne alijanse. U kasnijoj fazi suđenja Milošević bi, na primer, mogao da kao svedoke na ovom suđenju pozove upravo bivšeg američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt, bivšeg američkog ambasadora u UN Ričarda Holbruka, generala Vesli Klarka, pa čak i samog nekadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona. Gostujući početkom jula u jednom kontakt programu na TV BBC, ugledni britanski pravnik Džefri Najs koji je i sam nekoliko godina proveo radeći u tužilaštvu Haškog suda, smatrao je da Slobodan Milošević ima pravo da, ako to proceni, zahteva pojavljivanje ovakvih svedoka i da bi u tom slučaju Sud morao da insisitira na njihovom pojavljivanju.
BITKA ZA KREDIBILITET: „Sudski proces stoleća“, kako su mnogi zapadni novinari još pre nekoliko meseci nazvali suđenje pred Haškim sudom bivšem predsedniku SR Jugoslavije Slobodanu Miloševiću, još je u fazi „zagrevanja“ u kojoj se optuženi i Sud preko povremenih preliminarnih rasprava o ovom slučaju postepeno navikavaju jedni na druge i bore za naklonost javnog mnenja. Milošević za sada nagoveštava ambiciju da što više ospori i izranjavi kredibilitet ovog Suda i u narednim godinama (kako je to obećao prošle nedelje) poradi na njegovom „rušenju“, dok oni koji ga optužuju, svesni da bitka za kredibilitet Tribunala još nije baš sasvim završena priča, obećavaju da će se pridržavati svih pravila poštenog suđenja i najviših pravničkih standarda.
U samom Sudu, i u dobrom delu stručne javnosti, zato je prilično rasprostranjeno mišljenje kako je sve ono što se u Haškom tribunalu zbivalo od njegovog osnivanja 1993. godine, pa do danas, bilo zapravo samo „zagrevanje“ za proces Slobodanu Miloševiću. Fer i pošteno suđenje čoveku koji je odavno osuđen u „sudu“ zapadnih medija i javnosti, i proglašen za „kasapina sa Balkana“, ili „balkanskog Hitlera“, odnosno suđenje na osnovu činjenica a ne prethodne međunarodne osude Miloševićeve politike i akcija, trebalo bi da pokaže da li je Haški sud zaista neutralna pravosudna institucija u sistemu međunarodnog prava, ili je možda pre reč o tvorevini politike globalne sile, kako često tvrde neki domaći ali i zapadni kritičari Tribunala. U svakom slučaju, dolazak Slobodana Miloševića u Hag doneo je Sudu zagarantovan publicitet, dugovečnost i nestanak svih briga oko stabilnih izvora finansiranja. S druge strane, upravo taj povećani publicitet i okrenutost svih reflektora prema Sudu povećao je i obavezu tamošnjih sudija i tužilaca da rade i govore mnogo pažljivije nego u vreme kada se moral Tribunala održavao isključivo preko suđenja malim operativcima u minulim ratovima na prostorima bivše SFRJ i ljudima iz streljačkih strojeva. Kraj suđenja bivšem predsedniku SRJ (na tako nešto verovatno će se čekati bar nekoliko godina), pokazaće dakle, koliko bi Haški sud, osnovan kao ad hoc telo i neka vrsta eksperimenta i „pilot projekta“ u međunarodnom pravu, zaista mogao da posluži kao osnova za formiranje stalnog međunarodnog suda koji bi ubuduće sudio ratnim zločincima svih zemalja na isti način i po istim kriterijumima. I to po principima međunarodnog prava čija se primena ne bi razlikovala od slučaja do slučaja, niti zavisila od dnevno-političkih interesa, političkih prilika i ravnoteža snaga u svetu.
Početak suđenja Slobodanu Miloševiću načelno je zakazan za 12. februar iduće godine, ali je teško poverovati da će nagovešteni rok u ovako komplikovanom sudskom procesu zaista biti ispoštovan. Protiv bivšeg predsednika SRJ do sada su potvrđene optužnice za Kosovo (dva puta menjana i dopunjavana) i Hrvatsku, a u nedelji kada se ovo izdanje „Vremena“ bude pojavilo na kisocima trebalo bi da bude zaokružena i optužnica koja ga tereti za umešanost u rat u BiH. Glavni haški tužilac Karla del Ponte (zajedno s timom od oko 70 ljudi koji su angažovani na „slučaju Milošević“), namerava inače da sve tri optužnice pretoči u samo jednu čime bi se navodno ponešto smanjio broj svedoka optužbe koji će se pojaviti na ovom suđenju. Prve procene inače govore da bi ovo suđenje, kako god Milošević odlučio da se brani, moglo da potraje bar tri godine.
STROGI SUDIJA MEJ: Na najvećim iskušenjima tokom ovog suđenja biće svakako britanski sudija Ričard Mej koji je u Haški sud stigao 1997. godine i od tada važi za sudiju koji svojim znanjem, autoritetom i sposobnostima prilično odskače od svog sudijskog okruženja. Po nekim mišljenjima, to i nije tako teško s obzirom da u Hag do sada često nisu stizale sudije najvišeg kalibra. Tako nešto primetili su prošlog jula u „Gardijanu“ Filip Sands i Šeri But (supruga britanskog premijera Tonija Blera) koji su u jednom članku objavljenom kao mišljenje stručnjaka tvrdili kako je izbor sudija za ovakve sudove često politički obojen i kako neki od njih dospevaju u međunarodne sudove ne zbog svoje besprekorne stručnosti, već pre zbog lojalnosti koja se nagrađuje. Određene kritike na račun haških sudija izneo je u knjizi „Zločini protiv humanosti“ i poznati britanski pravnik Džefri Robertson koji primećuje da je među njima previše onih sa akademskim titulama i praksom, a premalo onih sa iskustvom u procesima sličnim onim haškim. U prvih nekoliko godina postojanja Tribunala prosečna starost sudija iznosila je 66 godina, a jedan od njih kineski sudija Hapoei Li umro je na poslu u devedesetoj godini. Robertson kao problem vidi i to što je do sada izostala javna procena sudijskog rada od strane nezavisnih posmatrača. Lobisti koji lobiraju za ljudska prava i koji prate ova suđenja, nisu previše upotrebljivi za taj posao, jer su, kako ocenjuje Robertson, previše nekritični kada se sudi osumnjičenima za ratne zločine.
Sudija Mej kome je u martu ove godine produžen mandat, spada u retke haške sudije sa stažom u sudnici, ali i bez nekog zavidnog iskustva kada je reč o međunarodnom pravu. Zbog kredibilteta Suda, ali i sopstvenog ugleda, sudija Mej za sada prema Slobodanu Miloševiću nastupa prilično strogo, ali očigledno vodi računa i o tome da ne ispadne prestrog i u očima javnosti ne ostavi utisak kako je optuženi u ovom „procesu stoleća“ potpuno obespravljen i usamljen, i bez prava na fer suđenje. Engleski pravnici tvrde da bi u slučaju da se sličan proces vodi pred nekim londonskim sudom i po engleskim pravilima, sudija Mej sasvim hladnokrvno uskraćivao Slobodanu Miloševiću pravo na držanje političkih govora, što ukazuje na činjenicu da je tretman osumnjičenih u Haškom sudu prilično blaži i bolji nego pred mnogim nacionalnim sudovima. Mej je inače određen za sudiju i u procesima koji se vode protiv Momčila Krajišnika i Biljane Plavšić. Lidera HDZ-a u Bosni, Darija Kordića ovaj sudija osudio je na 25 godina zatvora za ratne zločine prema bosanskim Muslimanima. Tom prilikom Mej je poručio Kordiću sledeće: „To što ste vi političar i što niste učestvovali u izvršenju zločina, suštinski ne menja ništa: vaša uloga nije ništa manja od uloge onih koji su pucali“.
Preostala dvojica sudija koji sede u tročlanom sudskom veću koje će se narednih godina baviti onim što je ratovima u bivšoj SFRJ učinio Slobodan Milošević su 57-godišnji Patrik Robinson sa Jamajke i 69-godišnji Marokanac Muhamed Fasi Fihri. Robinson je stručnjak za međunarodno pravo i do sada je u više navrata, postavljajući prilično precizna i polemična pitanja timu Karle del Ponte, pokazao da ozbiljno shvata svoj posao. Sudija Fihri iz Maroka za koga tvrde da slabo ili gotovo nikako govori engleski jezik, za sada ostavlja utisak čoveka koji u haškoj sudnici drema širom otvorenih očiju i ne postavlja nikakva pitanja.
Kao dokaz da posle Miloševićevog dolaska u Hag u tom Sudu više nikada ništa neće biti isto kao do sada, mogle bi se uzeti i neke presude izrečene poslednjih nedelja. Poslednja presuda izrečena grupi optuženih u „slučaju Omarska“ neuporedivo je blaža od onoga što im je tužilac stavljao na teret i zahtevao tokom 115 dana suđenja. U haškim kuloarima, posebno među advokatima, može se čuti kako je Miloševićevim dolaskom u Hag znatno olakšan položaj ostalih haških zatvorenika, čak toliko da bi se moglo reći kako su oni kojima je suđeno u premiloševićevskoj eri prošli neuporedivo lošije nego da im se sada sudi. Sada kada su mnogi reflektori okrenuti prema Tribunalu, tvrde advokati, verovatno će se neuporedivo profesionalnije raditi na svakoj optužnici.
KONSTRUKCIONE GREŠKE: Deo međunarodne stručne javnosti smatra da je ozbiljan propust u projektovanju Haškog tribunala napravljen kada je odlučeno da sudije i tužioci budu ne samo fizički spojeni pod istim krovom, već i da najčešće deluju kao jedan te isti tim. Fer suđenja i tretman osumnjičenih obično zahtevaju da sudije i tužitelji budu odvojeni jedni od drugih. U Hagu to nije slučaj jer sudije i tužioce „hrani“ ista sudska administracija i ne retko i isti timovi za odnose s javnošću koji brinu o besprekornom imidžu Tribunala. Slično „bratimljenje“ postojalo je i za vreme Nirnberškog procesa zbog čega se odbrana često žalila, a u nešto manjem obimu ponovljeno je i mnogo godina kasnije u Hagu.
Neuporedivo veću manu ovog Suda predstavlja, međutim, praksa da se tužilaštvo u svom radu mahom oslanja na dokaze koje stižu od obaveštajnih službi zapadnih zemalja. A sve obaveštajne službe su, naravno, pod striktnom kontrolom svojih vlada iz čega proizilazi i sumnja da u nekim slučajevima postoji i tzv. „cooking of evidence“, odnosno njihova selekcija pre nego što se nađu u rukama tužilaca. Obaveštajne službe inače nerado pristaju da svoja otkrića zasnovana uglavnom na korišćenju vrhunskih špijunskih tehnologija javno izlože Sudu na uvid. Tužilac ima pravo da se pozove na sudska pravila koja mu dozvoljavaju da prikrije poreklo dokaznog materijala. Mnogi pravni eksperti smatraju ovu odredbu kao krajnje problematičnu i ističu da ona ostavlja prilično prostora za razne manipulacije. Večno pominjani ugledni britanski pravnik Džefri Robertson opisuje u svojoj knjizi kako ponekad izgleda prikupljanje dokaza koje poseduju obaveštajne službe. U trenutku kada je za vreme rata 1999. godine procenjeno da je došao trenutak za kriminalizaciju Miloševićeve uloge u ratovima, bivši tužilac Haškog tribunala, kanadska pravnica Luiz Arbur, pozvana je u London gde joj je tadašnji britanski ministar inostranih poslova Robin Kuk predao dokaze koje je prikupila GSHQ (UK Government Communications Headquarters). Bez ikakve sumnje, kaže Roberston, gospođa Arbur je bila izuzetno srećna jer je dobila dokaze koje je odavno zahtevala, ali i prilično nesmotrena i bez dovoljno mudrosti, s obzirom da je iskoristila priliku da se tom prilikom fotografiše sa Robinom Kukom i ratobornim generalom Vesli Klarkom. Nekoliko dana kasnije, protiv Miloševića je podignuta optužnica u kojoj je pomenuta njegova komandna odgovornost. Mnogi su odmah rekli da je optužnica „politička“ i pri tom se pozivali na tužiteljku koja je previše volela da se slika. Radi popravljanja utiska, Medlin Olbrajt je kasnije čak saopštila kako je bila ljuta jer o podizanju optužnice „nije bila na vreme konsultovana“. Isti autor tvrdi da će prava veličina i uspeh Haškog suda jednoga dana biti izmereni ne samo po broju izrečenih presuda za počinjene zločine ili po broju suđenja arhitektama ratnih sukoba, već najpre po standardima fer suđenja i izbegavanju opasnosti da se upusti u tzv. „montirane procese“ sa unapred poznatim presudama. U knjizi napisanoj i objavljenoj pre nego što se i nazirala mogućnost da Slobodan Milošević jednoga dana stigne u Hag, Džefri Robertson upozorava da je prvi predsednik Tribunala, istaknuti italijanski profesor međunarodnog prava Antonio Kaseze, pokazivao povremeno teškoće da u svojim izjavama sačuva nepristrasnost. Kasezeu se tako zamera da je u februaru 1995. prilično nestrpljivo pozvao tužioce da objave „program optužnica“ kako bi izašli u susret očekivanjima Saveta bezbednosti i najvećeg dela međunarodne zajednice. Ovo nije baš odgovarajući jezik za sudiju čija je dužnost da se drži iznad tužilaca i ne vodi računa o „očekivanjima međunarodne zajednice“. Naredne godine Kaseze je na jednoj međunarodnoj konferenciji zahtevao i zabranu učešća SRJ na Olimpijskim igrama u Atlanti dok ne pomogne hapšenje „ratnih zločinaca Karadžića i Mladića“. To da li su ova dvojica lidera bosanskih Srba zaista ratni zločinci, je posao koji bi tek trebalo da utvrdi Sud kome Kaseze predsedava, upozorava Robertson, i podseća da takve izjave moraju biti prilično frustrirajuće za sudije koje moraju da vode računa o tzv. „persumpciji nevinosti“ svakoga sa haške liste.
HAŠKA PRETNJA: Iako još prilično daleko od gotovo utopijskog ideala međunarodne pravde, i u fazi kada još predstavlja neku vrstu testa, Haški tribunal postao je činjenica na koju (barem i nažalost samo u ovom delu sveta), moraju da računaju svi političari i vojnici, bar kao na neku vrstu pretnje da se zločin ne isplati. Oni koji baš nisu sasvim skloni ovom Sudu pominju, na primer, da je i posle odlaska Slobodana Miloševića u haški zatvor, u Makedoniji u ratnim sukobima poginulo više od stotinu ljudi, što bi moglo da posluži i kao dokaz da svi koji se late oružja i računaju na moćne zaštitnike i sponzore sa Zapada, u Tribunalu i ne vide neku preteranu i ozbiljnu opomenu. Na drugoj strani, ima i onih koji sasvim ozbiljno tvrde kako bi bez haške pretnje, od Makedonije do sada ostalo malo toga i kako bi taj krvavi „plej-of“ ratova na prostoru bivše Jugoslavije odneo neuporedivo više žrtava. U prilog Haškom sudu moralo bi se reći i to da on, uprkos svim manama (pre svega neporecivoj političkoj pozadini), optuženima pruža neuporedivo više šansi da se odbrane nego što je većina njih tako nešto ikada pružala svojim žrtvama.
Onima koji se ovde protive bilo kakvoj saradnji sa Haškim sudom i koji bi, uprkos nebrojanim dokazima o zločinima činjenim tokom proteklih ratova, radije da zaobiđu ovu temu, prilično ubedljiv odgovor na pitanje zašto je Tribunal osnovan i zašto se sa njim mora sarađivati dao je nedavno bivši savezni ministar pravde dr Momčilo Grubač. Na pitanje – zašto Hag – Grubač je odgovorio: „Zato jer naši pravosudni organi nisu reagovali na tu vrstu krivičnih dela, na ratne zločine. Da su od samog početka sudovi, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, nego i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, sudili ratne zločine, ne bi nikada bilo potrebe za osnivanjem tog ad hoc međunarodnog krivičnog suda. Ali sudovi su bili u rukama režima koji je izazvao rat, u rukama vojskovođa jedne, druge i treće strane i zbog toga nisu obraćali pažnju na tu svoju dužnost. Da su funkcionisali, ne bi bilo ni rata i to pokazuje koliko je značajno izgraditi nezavisno sudstvo koje neće biti u rukama nijedne druge vlasti i koje će postupati u svakom slučaju kada treba da postupa“, rekao je Grubač koji se ujedno zalagao da se zbog ograničenih kapaciteta Haškog tribunala što pre ohrabre i započnu slični procesi pred nacionalnim pravosuđima.
Tako nešto možda je moglo biti započeto upravo sudskim procesom Slobodanu Miloševiću. Zbog načina na koji je Milošević otišao u Hag, zbog činjenice da tamo nikada neće stići mnogi koji su to zaslužili, zbog optužnica u kojima se vide žrtve ali ne i pravi uzroci rata i zbog odbijanja da pravda važi i za NATO bombardere i one velike, postoji realna opasnost da preko haškog procesa Slobodanu Miloševiću u Srbiji na kraju ipak izostane toliko potrebno suočavanje sa istinom. Uz takve okolnosti ovde će uvek ostati veliki broj ljudi koji će svaku presudu Miloševiću pre svega doživeti kao diktat velikih sila kojima on nije želeo da se pokori i koji će biti spremni da u budućnost krenu bez ikakvog tereta krivice koji se mora poneti, ali možda i sa teretom krivice koji u ponečemu pripada nekom drugome. Sa bivšim predsednikom SRJ daleko odavde, u Hagu, sve je na prvi pogled neuporedivo lakše. Jedino će sa istinom izgleda ići neuporedivo teže.
