Don Huan od Marke

Postoje različiti načini da se bude romantičan i da se dospe do srca voljene osobe, a koji je pravi znaće samo osoba kojoj je namenjen. Pre neku godinu, na primer, dvoje zaljubljenih tinejdžera vraćalo se iz noćnog provoda kada je ženski deo ovog para poželeo da dobije cvet na poklon. Naš junak se osvrnuo oko sebe i kada je ugledao prvu cvećaru bez razmišljanja je potegao kamenicu i razbio vrata na toj radnji. Alarm se uključio, ali to njega nije uplašilo. Hrabro je ušao unutra i uzeo jednu ružu. Potom je cvet poklonio svojoj dragoj uz obavezni poljubac.

Ono što se u prošlu subotu desilo na koncertu Goce Tržan u Sava centru predstavlja, na neki način, događaj bez presedana. Ne dešava se često da jedan čovek otkupi sve karte za jedan relativno velik koncert (radi se o 4000 ulaznica) i da se taj koncert normalno održi. Pri tom je gospodin zaprosio dotičnu pevačicu poklonivši joj još neke vredne stvari, a ona je pevala sasvim normalno kao da joj se takve stvari dešavaju svakodnevno. Nas su zanimale dve stvari u vezi sa čitavim događajem. Najpre, da li je tehnički moguće otkupiti sve ulaznice za jedan koncert, a zatim nas je interesovalo šta potencijalne mlade i prosci misle o čitavom događaju.

POŠTO KONCERT: Da bismo saznali odgovor na prvo pitanje uputili smo se u Sava centar s namerom da otkupimo sve karte za jedan od koncerata sarajevskog pop sastava Hari Mata Hari koji narednih dana nastupa u Beogradu. Pitali smo najpre na blagajni da li je moguće tako nešto uraditi ako imamo novac kod sebe. Blagajnica nas je sumnjičavo pogledavala pa pošto nije bila sigurna, uputila nas je na gospođu iz uprave. Tamo smo dobili odgovor da na blagajni bez problema možemo da kupimo koliko hoćemo karata, da se to njih ne tiče jer je komercijalna strana svega najvažnija. Pitali smo da li je moguće da zakažemo novi koncert pošto se za ove koji su zakazani karte već prodaju i nismo sigurni da ćemo biti sami u dvorani. Odgovor na ovo pitanje morali smo da potražimo kod izvesnog Pane koji slovi za menadžera popularnog benda u Beogradu. Ljubazni gospodin nas je obavestio da bend po pravilu ne svira za dvoje ljudi, a da možemo da zakupimo Sava centar za još jednu svirku samo ako imamo novca i da je procedura krajnje jednostavna. Na naše pitanje da li bismo mogli da se dogovorimo oko cene, da platimo „đuture“ pošto uzimamo čitavu salu odgovor je bio negativan. Na kraju je ispalo da ako imamo dovoljno novca čitav posao možemo da završimo na blagajni dvorane, da oko svega nema nikakve posebne misterije.

S druge strane, mišljenja nekih naših sugrađana o romantičnoj strani čitavog događaja su različita. Jedino u čemu se svi slažu tiče se marketinškog potencijala predstavljene stvari. Svi naši sagovornici su se složili da ako je sve učinjeno zbog povećanja popularnosti onda je ostvareno na pravi, gotovo maestralan način.

„Sve mi izgleda kao nameštaljka“, započinje svoj iskaz Predrag, 38 godina star, neoženjen. „Mislim da je sve napravljeno da bi se podigla fama oko ove pevačice, jer je započela turneju a zakazala je koncerte u velikim salama. Ako bismo i zanemarili ovu stranu, smatram da je način na koji je sve učinjeno previše napadan, da prelazi granicu dobrog ukusa pogotovo u ovakvoj zemlji gde je hiljadu maraka ogroman novac, a da ne govorimo o stotinak hiljada što je cifra koja se vrti oko ove priče“, završava naš sagovornik.

VITEŠTVO ILI LAKRDIJA: Sličnog je mišljenja Miša, student iz Beograda star 25 godina: „Čitava stvar je najobičnija lakrdija i dokaz je ljudske gluposti. Ako nije marketing, onda je više dokaz bahatosti jednog čoveka, nego primer njegove romantičnosti i maštovitosti.“ Navodi nam primer svog poznanika koji je svojevremeno zakupio par bilborda u gradu sa željom da podseti devojku koja ga je ostavila koliko je voli, pa je postao samo predmet podsmeha u svom društvu.

Ženska strana priče je raznovrsnija i poentira više romantičnu stranu ovog događaja. Tako Dragana, domaćica iz Beograda stara 28 godina i razvedena, kaže: „To što se desilo mnogo je lepo i svaka žena bi poželela da joj se barem jednom u životu tako nešto dogodi. Gest je savršen i ljubomorna sam jednostavno jer ja ne poznajem takvog muškarca. Mislim, ako je istina sve što se priča, da je to najlepša ljubavna priča koju sam čula u životu i pokazuje da ni u literaturi nema primera kakve nalazimo u životu. Ovaj događaj potvrđuje priču o vitezu na belom konju koga čeka njemu namenjena dama, on je potvda svih ljubavnih bajki.“

Hana, dvadesettrogodišnja studentkinja iz Beograda i neudata, ima nešto drugačiji stav. „Kada sam čula šta se dogodilo, mislila sam da je sve puka izmišljotina“, započinje ona i nastavlja: „Taj tip je učinio potpuno debilnu stvar koja nema ni truke romantičnog, već predstavlja jednog bahatog tipa koji misli da može sve da kupi, pa mu to na kraju i pođe za rukom. Nikada ne bih pala na takvu budalaštinu i hoću da verujem da se i ona tamo na bini osećala potpunu glupo. Zapravo, čitava priča o toj stvari je potpuno nepotrebna.“

U senci ovog velikog medijskog događaja ostala je i naša anegdota s početka teksta. Ostavili smo naše junake zagrljene ispred polupane cvećare. Na prve zvuke policijske sirene privučene alarmom iz radnje vitez se prenuo, oslobodio se zagrljaja svoje princeze i hitro utekao između zgrada. Princeza je ostala sa ružom u rukama, nemoćna da pobegne policijskoj patroli. Tu noć je provela međ’ hladnim zidinama policijske stanice, poput onih starih i davnih princeza koje otimaju zmajevi. Ujutru je došao njen otac i odveo je kući, a policajac je sve prokomentariso rečima: „Igrala se deca!“