Poslednjih šezdesetak godina ideologija i politika su se sa manje ili više uspeha upirale da podignu kineski zid između spoljnjeg sveta i nas. To se uvek pravdalo višim ciljeva, „odbranom od zala novog svetskog poretka“ ili „odbranom od pošasti kapitalizma“. Mesto na kome je taj zid pokazivao najuočljivije pukotine bila je kultura. Neretko, ključni provodnici zapadnoevropskih uticaja i ideja bili su inostrani kulturni centri osnovani pri ambasadama tih zemalja. Danas je teško razumeti uzbuđenje sa kojim su se u Beogradu posle Drugog svetskog rata slušale džez ploče u Američkoj čitaonici, inače krcatoj uzoraka života jednog drugog, lepšeg i slobodnijeg sveta, iako nešto od toga može da se nasluti u filmskim reminiscencijama na pedesete godine poput one u filmu Jovana Aćina Bal na vodi.
VUNENA VREMENA: Delimično otvaranje SFRJ prema Zapadu imalo je za posledicu da sedamdesete i osamdesete godine budu period najveće aktivnosti inostranih kulturnih centara, da bi raspad SFRJ, ratovi i međunarodna izolacija Srbije učinili da se ovaj uzlazni trend na najgrublji način prekine. Slike demoliranih kulturnih centara u centru Beograda – američkog, francuskog i nemačkog, na početku NATO bombardovanja u proleće 1999, među najupečatljivijim su prizorima tragične pozicije Srbije na kulturnoj mapi sveta poslednje decenije XX veka. Od svog osnivanja, jedino su kulturni centri u tih nekoliko meseci obustavili svoje aktivnosti, da bi po prestanku bombardovanja tiho obnovili rad, svi izuzev američkog.
Godine izolacije su istovremeno bile i period najveće gladi za kulturnim sadržajima iz nama nedostupnih prostora. Ilustrativan primer za to je i podatak da je Francuski kulturni centar u periodu najžešćih sankcija međunarodne zajednice prema Srbiji 1992–1995. udvostručio broj posetilaca. Tih godina su za mnoge kulturni centri, i sami u poluilegali, bili jedini prozor u svet i retka mogućnost spoznaje da postoji i nešto drugo sem virtuelne Srbije iz Dnevnika RTS-a.
SADRŽAJI: Danas, kada su uklonjene sve ideološko-političke prepreke međunarodnoj kulturnoj saradnji i razmeni, ostala je još jedna – siromaštvo. U nadilaženju ove poslednje barijere nemerljivu ulogu igraju uprvao inostrani kulturni centri, koji sami ili u poslednjih godinu dana u saradnji sa Paktom za stabilnost jugoistočne Evrope finansijskom podrškom omogućavaju ovdašnjoj publici direktan kontakt sa savremenim evropskim umetničkim tendencijama na polju muzike, filma, književnosti, pozorišta, stripa… Teško da bi bez njihove pomoći bilo moguće organizovati ijednu ovdašnju kulturnu manifestaciju sa odrednicom „međunarodna“, poput Bitefa, Bemusa ili Festa.
Kulturni centri mnogih zemalja deluju u okviru ambasada, međutim oni najznačajniji i najaktivniji imaju i svoj prostor – Francuski kulturni centar i nemački Gete institut u Knez Mihailovoj ulici, Britanski savet na Terazijama, Italijanski kulturni centar u Njegoševoj ulici i Ruski centar za nauku i kulturu, poznatiji kao Ruski dom, u ulici Narodnog fronta.
Pored obaveznih biblioteka i medijateka (audio, video, DVD, CD-romovi), ovi kulturni centri imaju širok spektar aktivnosti, od organizovanja tečajeva jezika, tribina, predavanja, izložbi, umetničkih radionica, do finansijske i logističke podrške u prevođenju i objavljivanju knjiga i gostovanju velikih imena savremene umetnosti. Tako, na primer, za aktuelnu postavku italijanskog slikarstva XIX veka u Narodnom muzeju možemo da zahvalimo Italijanskom kulturnom centru, za Festival arheološkog filma koji će se održati u februaru Francuskom kulturnom centru, za izložbu UFA-plakata u Jugoslovenskoj kinoteci Gete institutu, a za gostovanje Evelin Gleni ili Londonskog kraljevskog teatra Britanskom savetu. Kao posebno značajno, Ljiljana Bogojević-Minissale iz Italijanskog kulturnog centra tokom razgovora za „Vreme“ ističe da aktivnosti Italijanskog i drugih centara nisu ograničene na teritoriju prestonice, već da oni mrežom svojih aktivnosoti pokrivaju i gradove u unutrašnjosti – Suboticu, Niš, Čačak, Pirot, Kladovo, Novi Sad, Užice…
„Naš cilj je, paradoksalno, da sami sebe ukinemo“, kaže Nađa Petrovska, PR Francuskog kulturnog centra. „Da pomognemo uspostavljanju živog, bogatog i direktnog kontakta između kultura kojem posrednici poput nas više neće biti potrebni.“
Iza velikog prodora francuske kulture poslednjih godinu dana stoji i Francuski kulturni centar. Pored prevedenih francuskih knjiga (šezdesetak naslova prošle godine) i velikog interesovanja za strip (izuzetno uspešna izložba Enkija Bilala), francuski filmovi i televizijske serije su sve češći na bioskopskim repertoarima i malim ekranima. Na predstojećem Festu broj francuskih sasvim se približio broju američkih filmova, čime se francuska kinematografija postavila kao najozbiljniji konkurent agresivnoj i moćnoj holivudskoj filmskoj industriji. Da to nailazi na odličan prijem kod ovdašnje publike govori podatak da je proporcionalno broju stanovnika, među zemljama van francuskog govornog područja po broju gledalaca francuskih filmova, Jugoslavija ubedljivo prva na svetu. „Jugoslavija je po interesovanju za francuski film čak ispred nekih frankofonih zemalja“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Nađa Petrovska. „Razlozi za to mogu se tražiti u dugoj tradiciji francusko-srpskog prijateljstva i negovanju kulturnih veza, ali šta god bilo, u pitanju je svojevrstan fenomen.“
Posle šezdeset godina postojanja Britanski savet je promenio adresu. U ponedeljak se iz prostorija u Knez Mihailovoj ulici preselio na novu adresu Terazije 8. „Prvi put sve svoje usluge Britanski savet moći će da pruži na jednom mestu, a ne kao do sada kada smo boravili na nekoliko adresa u gradu“, kaže u razgovoru za „Vrema“ Tatjana Dadić, PR Britanskog saveta, najavljujući za februar i mart „svečani početak rada u novom prostoru“, sa velikim brojem prigodnih manifestacija i gostovanjima uglednih ljudi iz britanskog javnog i kulturnog života.
Američki kulturni centar više ne postoji u Beogradu. U obliku u kakvom je bio pre zatvaranja uoči NATO bombardovanja 1999. godine – neće ga biti ni ubuduće. „Ova vrsta centara povučena je i iz ostalih delova sveta“, kaže za „Vreme“ Olgica Stanković iz Odeljenja za štampu i kulturu pri ambasadi Sjedinjenih Američkih Država. „Umesto Kulturnog centra ovog tipa, moguće je da će biti otvorena služba za pomoć jugoslovenskim građanima koji žele da se usavršavaju u SAD, da studiraju ili da pohađaju poslediplomske studije. Trenutno postoji samo Informacioni centar pri ambasadi. Namenjen je stručnjacima kojima je potreban neki materijal za rad iz SAD, pa im mi pomažemo da ga pronađu“, kaže Olgica Stanković.
S.Ć.
