Zoran Topenčarević se u rekordnom roku domogao inostranstva na nimalo originalan, ali, kako se ispostavlja uspešan način. "Otkrio" je ubice Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, kao i tajnu Miloševićevih računa na Kipru
Beograđanin nedefinisanog zanimanja Zoran J. Topenčarević, sada u izbegličkom kampu u Finskoj, oglasio se intervjuem 16. januara u nezavisnom finskom dnevniku „Helsingin sanomat“ u kome je „otkrio“ ubice Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije, naveo po čijem naređenju je to učinjeno, i označio mesto na kome je Stambolićevo telo skriveno. Većina naših medija prenela je na udarnim stranama i emisijama delove Topenčarevićevog intervjua prepunog tvrdnji koje neodoljivo navode na zaključak da je reč o čoveku sa kojim nešto nije u redu.
K. BROJ 2714/86: Ko je Topenčarević i šta se o njemu zna? Da se nije detonirao u Finskoj, ostao bi potpuni anonimus, što ga je zapravo i nagnalo da istrči u prvi plan i bude neko o kome će se pričati.
„Imao sam problema sa vlastima, bio sam hapšen kao i drugi protivnici Slobodana Miloševića“, kaže on u intervjuu. Tačno je da je bio hapšen, prema evidenciji u beogradskim sudovima (sudski spis K br. 2714/86) zbog teške krađe, kao i zbog sitnih krađa i prevara.
„Pre nešto više od mesec dana bio mi je u kancelariji i ostavio pismo“, kaže beogradski advokat Dušan Mašić. „Napisao je da ukoliko mu se nešto dogodi, odmah obavestim helsinški Odbor za ljudska prava. Kako da ja znam da mu se nešto desilo? Inače, bez sumnje je reč o bolesnoj paranoičnoj osobi, odnosno maniji gonjenja. Znam da je maltretirao svoje roditelje, tukao oca i ubo ga nožem.“
Topenčarević je poznanicima pričao da je muzičar, da ga mnogi zovu da svira, što može donekle da bude tačno, budući da je bio privođen u policiju zbog krađe nakita nekih pevačica.
„Dok je bio u zatvoru slao je po meni pisma roditeljima“, nastavlja Mašić. „Jedno među njima bilo je najlepše ljubavno pismo koje sam ikad pročitao. Pitao sam njegovog oca ko mu je ta devojka kojoj piše i dobio odgovor da je pismo upućeno Zoranovoj mački koju su njegovi roditelji morali pod pretnjom batina redovno da hrane i maze.“
Zanimljivo je kako je Topenčarević u intervjuu opisao pokušaj pripadnika DB-a da ga ubiju u noći između 10. i 11. marta prošle godine na Banovom brdu. „Video sam sajlu između XI i XII sprata. Čuo sam motorolu i repetiranje pištolja, ali sam još uvek bolji i brži od njih.“ Novinarka „Helsingin sanomata“ propustila je da ga pita čemu sajla ako su ubice već repetirale oružje.
„Iz vrha DB-a dobio sam detaljne informacije po kojima je Slavka Ćuruviju ubila grupa koju je predvodio agent DB-a Mileta Pantelić zvani Japanac, koji je iz Beograda nestao 1998. godine“, kaže on. Kao „novinar“ nije hteo da navede svoj izvor informacija iz vrha DB-a. Uzgred, Pantelić nije nestao i nikada nije radio u DB-u. Reč je o bivšem običnom milicionaru iz Novog Beograda koji je jedno vreme bio u pritvoru zbog nekih „propusta“ u policiji i devedesetih godina bio isteran iz službe. Možda su se njih dvojica zapravo i upoznali u Centralnom zatvoru.
MILO ZA DRAGO: Postoji objašnjenje zašto je Topenčarević naveo Pantelića kao Stambolićevog ubicu. Naime, Topenčarević je svojevremeno bez znanja roditelja, koji su poznavali Pantelića, pokušao da proda stan i od kupca uzeo kaparu. Njegovi roditelji su zatražili pomoć od Pantelića koji je malo Zorana „propustio kroz šake“ i naterao ga da vrati pare. Zoran mu to očigledno nije zaboravio, te je u intervjuu iskoristio priliku da mu vrati loptu. Za Pantelića se zna da ga je bivši direktor Pozorišta „Duško Radović“ Mika Aleksić, poznati JUL-ovac, usmeno imenovao za svog zamenika. Nekoliko meseci pre 5. oktobra Pantelić je prestao da dolazi u Pozorište iz koga je ubrzo bio najuren i Aleksić. Pantelić se inače predstavljao kao major, što je veoma problematično, ali je moguće da je taj čin dobio od nekog budući da je bio aktivan sve vreme oružanih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije. Posle 5. oktobra on se muvao po beogradskoj policiji, pričao da će ga neki iz Otpora protežirati kako bi se zaposlio u DB-u a opštepoznato je bilo da je govorio neistine. Svojevremeno kad su se u SUP Beograd zanosili idejom da se formira ekipa koja će kontrolisati rad policajaca, Pantelić je insistirao da i on bude u njoj. Međutim, cela stvar je propala i od ekipe nije bilo ništa.
„Pantelić je bio desna ruka Jovice Stanišića, bivšeg načelnika državne bezbednosti“, tvrdi Topenčarević. „On me je pratio, prisluškivao i isleđivao.“ Više je nego izvesno da je reč o maniji gonjenja jer Topenčarević tvrdi da je neprestano bio praćen. Čak i do aerodroma, kad je napuštao zemlju. „Državna bezbednost me je pratila otkada sam pronašao tajne račune Slobodana Miloševića na Kipru.“ Kao što se vidi, on je to učinio očas posla, umesto da se zamlaćuje kao naši stručnjaci – tragači koji su po svemu sudeći ostali kratkih rukava u potrazi za Miloševićevim blagom.
Ipak Topenčarevićev biser je njegovo saznanje dobijeno, naravno, iz vrha DB-a: „Nakon otmice, Ivan Stambolić je ubijen i zazidan u novosadski most. Svi dokumenti o ubistvu Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića su uništeni i spaljeni… finska služba je proverila sve što ih je interesovalo i što sam im ja ispričao…“ Očekuje se ipak da novosadski most neće biti rušen da bi se našlo Stambolićevo telo budući da je sagrađen pre pomenutog ubistva.
REKORD: Bilo kako bilo, ostaje nejasno kako su se u Beogradu u Finskoj ambasadi „primili“ na Topenčarevićevu priču i dali mu vizu. Kao što su ga i neke naše novine ozbiljno shvatale i davale značaja njegovim očevidnim besmislicama. Tražeći da govori i više od onog objavljenog u najvećem finskom dnevniku, čija je novinarka, kako je sama izjavila, zapala zbog toga u grdne nevolje jer nije dovela u sumnju Topenčarevićeve iskaze , pogotovo što je Pantelić najavio tužbu protiv dnevnika „Helsingin sonamata“ zahtevajući visoku odštetu.
„Zoran Topenčarević koji se predstavljao kao blizak saradnik ubijenog novinara Slavka Ćuruvije zatražio je politički azil u Finskoj i njegova molba se razmatra. Ni Finsko ministarstvo inostranih poslova ni ambasada u Beogradu nisu organizovali njegovo prebacivanje u Finsku, već mu je izdata viza na poziv Finskog Helsinškog komiteta… njegova priča delovala je veoma konfuzno, a to što je on sada u Finskoj ne znači da verujemo u sve ono što je rekao. S druge strane, u Finskoj ima organizacija koje smatraju da mu treba odobriti politički azil“, rečeno je u Finskoj ambasadi listu „Danas“.
Kao što se vidi, Topenčarević je uspeo da se u rekordnom roku domogne inostranstva na nimalo originalan ali uspešan naivan način, pogotovo kada se zna koliko se dugo čeka i dobija viza čak i kad su ispunjeni svi mnogobrojni uslovi. U Beogradu je išao od ambasade do ambasade objašnjavajući da mu je glava u torbi i da hitno mora da je spasava. Promućurniji službenici su ga brzo „provalili“ i otkačili, a u Finskoj ambasadi su pokazali puno razumevanje. Sad ni oni ne znaju šta će s njim. Očekuje se da će Topenčarević, kao što je obećao, početi da objavljuje sva imena povezana sa ubistvom Slavka Ćuruvije, ali da za sad „čeka reakcije“ na njegov intervju. Ukoliko se to zbilja dogodi, neka nam bog pomogne.
Na „otkriće“ Zorana Topenčarevića čija je fotografija objavljena i kod nas, reagovao je i ministar pravde i lokalne samouprave Vladan Batić: „Taj čovek mnogo liči na onaj foto-robot Ćuruvijinog ubice“, zaključuje ministar. I advokat porodice Ćuruvija Rajko Danilović slično misli: „Frapantna je sličnost između Zorana Topenčarevića i foto-robota ubice Slavka Ćuruvije koji je izradila beogradska kriminalistička policija.“ Danilović inače ima informaciju da je Topenčarević bio član Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Neobično je da tu informaciju nije proverio u Udruženju. Ili našao negde neki Topenčarevićev tekst ili bilo šta što bi govorilo u prilog da je radio kao novinar. Izvesno je samo da je pisao pisma, ali iz zatvora. A i kad se govori o problematičnom foto robotu načinjenom više od godinu dana nakon ubistva, uvreženo je mišljenje da je on nastao kao napor MUP-a da se uvrsti u red savremenih policija koji kriminalce traže i na taj način, a ne zato što bi neko mogao eventualno i da identifikuje ubicu, te je objavljivanje foto-robota i shvaćeno kao neuspeli vic. Najuspeliji vic je zapravo izgovorio Topenčarević kada mu je bio predočen foto-robot i ukazano na njegovu sličnost sa njim. „Nemam pojma zašto ličnim na tog sa foto-robota. Zato mi i ne pada na pamet da se vratim u Srbiju dok sam živ.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
