Nije bilo lako predvideti da li će koreograf Vladimir Logunov, krojeći muzičku postavku svog najnovijeg baleta Doktor Džekil i mister Hajd od nostalgičnih tonova Edvarda Elgara i bučnih ritmova bubnjara Dragoljuba Đuričića, uspeti da realizuje harmonično, jedinstveno scensko delo. Ipak, pokazalo se da je ova kombinacija vešto oplela dramski prosede istoimenog dela R. L. Stivensona. Tematika dvojstva, polarizovanog dvojstva ali u jednoj osobi, dobro i loše, mračno i plemenito, u koreografiji V. Logunova biva vidno osnažena muzičkim dualitetom, pri čemu je elegična, otmena Elgarova muzika podrška pozitivnom, dok je ritam bubnjeva D. Đuričića nagoveštaj i sila iracionalnog, nesvesnog, zla. Ideja da i pauze između slika budu ispunjene – za ambijent Narodnog pozorišta ipak gromkim – bubnjarskim ritmom možda jeste simpatična, ali sve to neretko ume da razbije pažnju i uživljenost u tok i estetiku priče.
Svestan hiljadu jedne mogućnosti igre, Logunov u svojoj koreografskoj zamisli kao da odbacuje puko baletiziranje i „oživljava“ svoje junake dajući im jedan naizgled neformalan, razbarušen pokret, ali precizan i što je najbitnije bogat unutrašnjim preživljavanjem. Par excellence ovog baleta jeste osavremenjivanje akademskog stila, razrada igračkih mogućnosti, kretnji, pri tom veoma složeno i ozbiljno osmišljenih, pa s olakšanjem možemo reći da su našoj baletskoj umetnosti najzad otvorena jedna nova vrata. Rez je naprosto bio neophodan.
Ovakav izazov i igrači su svesrdno prihvatili, ispitujući svoju zrelost i igračku slojevitost. Pored harizmatičnog i uvek igrački virtuozno raspoloženog Konstantina Kostjukova u naslovnoj ulozi, sigurnošću i ekspresivnošću igre izdvaja se Dalija Imanić u ulozi Doli, kabaretske igračice. Takođe, pamtimo emocije i zanesenost iz prelepog dueta dr Džekila (K. Kostjukov) i njegove verenice (Duška Dragičević) iz prvog čina na „balu kod Simpsonovih“. Izvrsna realizacija Maje Milanović u ulozi uličarke Meri, pouzdani Svetozar Adamović i sve zapaženija Tamara Ivanović takođe doprinose veoma pozitivnom utisku o ovoj predstavi.
Kostimi Božane Jovanović kao i uvek odišu elegancijom i dobrim ukusom, dok se za scenografiju Borisa Maksimovića ne može reći da je u potpunosti delovala efektno. Iako svedena, izgledalo je kao da je prezasićena suvišnim, masivnim elementima. Vizuelno najbolje mesto u predstavi jeste laboratorija dr Džekila, dok su kabaretske scene zbog preplitanja dve radnje – u garderobi i na sceni – izrežirane tako da bezmalo liče na loš crtež, tj. u jednoj ravni, bez perspektive.
U svetskim okvirima, u poslednje vreme sve više se priča o jednom baletu možda baš zbog koreografsko-režiserskog rešenja slične situacije. U pitanju je najnoviji komad Metjua Borna (i inače velikog revolucionara u svetu igre) koji je dvojstvo radnje rešio tako što se iza glavnih protagonista na sceni odvija igra senki nekih drugih igrača, tj. istinska predstava, ali za neku drugu publiku, koja se ne vidi, koja je iza bekstejdža…
Možda ne što se tiče režije, ali balet Doktor Džekil i mister Hajd Vladimira Logunova ukazao je na nove mogućnosti igre, na veštine kombinovanja različitih stilova igre, kao i muzike, i time zauzima veoma važno mesto u našem baletu. U ovom trenutku, čini se, čak prelomno.
