Sam svoj advokat

U već mnogo puta opisivanu zatvorsku ćeliju (4 x 2,5 metara, fiksirani metalni krevet, polica, mali radni sto, ormar, toalet, tuš-kabina, TV sa šest programa, poneka knjiga i CD) najpoznatijeg haškog pritvorenika, bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, odnedavno je stigao i mali personalni računar lap-top. Pravila zatvorskog života u Ševeningenu ne dozvoljavaju pritvorenicima da se povezuju na internet ili upotrebljavaju elektronsku poštu. Miloševiću koji je rešio da pred Haškim sudom istraje na konceptu „sam svoj advokat“, kompjuter za sada služi da do 12. februara, kada i zvanično počinje suđenje, pripremi uvodnu reč koju tog dana niko neće moći da mu uskrati i oduzme. Tog dana čak će i britanski sudija Ričard Mej, koji predsedava sudskim većem, ležerno držati ruke na stolu umesto na prekidaču koji isključuje ton Miloševićevog mikrofona.

U naredne dve godine, koliko će po proceni glavne haške tužiteljice Karle del Ponte ovo suđenje trajati, Slobodan Milošević bi inače mogao da „podere“ bar dva-tri kompjutera. Žalbeno veće Haškog tribunala odlučilo je prošle nedelje da se protiv nekadašnjeg predsednika SRJ vodi jedinstven sudski proces – sudiće mu se za zločine protiv čovečnosti na Kosovu 1999. godine, za zločine protiv čovečnosti u Hrvatskoj 1991. godine i za genocid u Bosni u periodu 1992-1995. Sve to podrazumeva na stotine svedoka, tone pisanih dokaza i na desetine hiljada stranica raznih dokumenata preko kojih tužilaštvo namerava da dokaže kako su, nagnuti nad mapama „Velike Srbije“, Milošević i njegovo okruženje (a s njima i država koju su vodili) u tih deset ratnih godina počinili mnogo zločina.

ČIJI PROBLEM: Lap-top u zatvorskoj sobi mogao bi indirektno da znači da se ponešto promenilo u Miloševićevom prilazu ovom suđenju. Njegova dosadašnja taktika da ne prizna legitimitet Haškog tribunala dala je rezultate – Milošević je za razliku od svih ostalih osumnjičenih dobio čak šest prilika da sudnicu iskoristi za držanje političkih govora naširoko citiranih u većini svetskih medija. Ta taktika ignorisanja Suda, oličena pre svega u onoj čuvenoj rečenici („To je vaš problem.“) izgovorenoj početkom jula prošle godine, od 12. februara postaje gotovo neupotrebljiva. Kada pred sudskim većem Tribunala počne saslušavanje svedoka, Milošević više neće imati priliku da drži političke govore i koristi sudnicu za obraćanje svetskoj javnosti. Te činjenice Slobodan Milošević postao je, izgleda, svestan još pre nekoliko meseci kada je prvi put počeo direktno da komunicira sa sudijama. Kompjuter u zatvorskoj sobi mogao bi dakle da znači da se Milošević okreće ozbiljnijim pripremama za ovo suđenje. Osim prvog dana suđenja, on kao „sam svoj advokat“ neće više biti u prilici da drži dugačke govore. Preostaje mu jedino da i dalje ignoriše Sud i time olakša posao Karli del Ponte ili da proba da i sam ispituje svedoke optužbe i pobija njihove tvrdnje. Suočavanje s tako velikim brojem svedoka, od kojih će neki „svedočiti“ samo pismeno, a neki biti potpuno „nevidljivi“ i zaštićeni anonimnošću, bez veštog i brojnog advokatskog tima, gotovo da predstavlja zaludan posao.

Bez obzira na to za kakav se pristup u toku suđenja opredeli sam Milošević, za njega ovaj sudski proces zvanično ostaje „njihov problem“, odnosno problem onih koji su, po njemu, odlučili da se u Haškom sudu svira po „vašingtonskim notama“. Dobar deo svetske, ali i domaće javnosti koja u svakoj prilici izražava radost što je bivši predsednik SRJ daleko u Hagu, ovo suđenje je isključivo „njegov problem“ i pokušaj da se sa srpskog naroda skine kolektivna krivica za ono što su u poslednjih desetak godina u „ime naroda“ činili političari i vojnici. U poslednjih desetak dana iz jednog dela DOS-a počinju da stižu i upozorenja kako suđenje Slobodanu Miloševiću mora biti shvaćeno i kao sasvim ozbiljan problem ove države. Predsednik saveznog parlamenta Dragoljub Mićunović prvi je pomenuo da je u Hagu i SRJ „kao država deo optužnice“ i da se odmah mora oformiti državna komisija koja bi pratila ovo suđenje koje ne može biti „Miloševićev privatni rat“. Neke od teza s kojima nastupa tim Karle del Ponte, na primer ona da je Beograd imao „dalekosežni plan“ osvajanja Kosova radi pravljenja „Velike Srbije“, ne tiču se samo interesa SRJ već zadiru i u osnove međunarodnog prava. Po toj logici ispada da nijedna država ne bi smela da se odupre pokušajima bilo kakve ilegalne oružane formacije da upotrebom sile otcepi deo teritorije.

To da ovo suđenje nije baš sasvim Miloševićeva privatna stvar i da mora biti i briga ove države, javno je pomenuo i jugoslovenski ministar inostranih poslova Goran Svilanović. Savetnik predsednika SRJ Predrag Simić takođe je ovih dana tvrdio da posledice ovog suđenja mogu biti dalekosežne. „Najmanje su dve vrste posledica – prvo da se tim presudama piše zvanična istorija prethodne decenije u kojoj se Srbima pripisuje isključiva krivica, i drugo da će one neminovno uticati i na rad drugih sudova, u prvom redu Međunarodnog suda pravde u Hagu pred kojim postoje dve tužbe protiv SRJ“, upozorio je Simić.

PODSETNIK, SPISKOVI, TRAKE: Kada sledećeg utorka 12. februara i zvanično započne ovaj sudski proces, u Hag će se, prema nekim najavama, sjatiti čak nekoliko stotina novinara. Tu priliku, verovatno jednu od poslednjih u kojoj će reflektori biti usmereni prema njemu, Slobodan Milošević sigurno neće propustiti tek tako. Pravila Suda kažu da će sudija Mej prvo dati reč Karli del Ponte koja će pokušati da još jednom obrazloži svoje optužnice spojene u jednu i objasni zašto suđenje počinje otpozadi, od Kosova i događaja koji hronološki stoje na kraju jugoslovenske ratne priče. Već na samom početku trebalo bi da bude jasno koliko su priče o tome da tužilaštvo zapravo nije dovoljno spremno za ovaj proces zaista tačne, a koliko gospođa Del Ponte manevriše i vešto krije svoje glavne adute pod uslovom da ih ima u rukama.

Na red će zatim doći Milošević koji će najverovatnije prvi put u Hagu ispred sebe na stolu držati neke papire, spiskove i podsetnike, čak i video trake ako mu to dozvole. Sudeći po onome što je do sada činio u sudnici, njegova je namera da se na početku suđenja u dugom (možda i dvodnevnom) govoru obrati svetskoj javnosti, ponovi priču o nelegalnosti Haškog suda kao o tvorevini politike globalne sile, još jednom utvrdi kako je ovo suđenje samo nastavak NATO agresije protiv njega i njegovog naroda i na kraju ponudi Sudu koji ne priznaje („ali ako već insistirate“) spisak sa imenima bar dvadesetak svetskih političara na čije se „otiske prstiju“ neminovno nailazi u minulim balkanskim ratovima. Milošević bi već prvog dana (to može da učini i kasnije) mogao da zatraži da se pred Tribunalom kao svedoci pojave mnogi vojni i politički lideri iz zemalja NATO-a, bar oni s kojima je često pregovarao i pravio određene političke „dilove“. Odbijanje Suda da insistira na pojavljivanju ovakvih svedoka unapred bi bacilo ozbiljnu senku na ovaj sudski proces i dalo Miloševiću priliku da sa više argumenata govori o političkoj pozadini Haškog tribunala i pokušajima da se prećuti ili sakrije takođe važan deo novije političke istorije na ovim prostorima.

Na osnovu ovakvih „detalja“ jednoga dana sudiće se i o kredibilitetu samog Tribunala i o tome da li su se sudije u Hagu pridržavale svih pravila poštenog suđenja i najviših pravničkih standarda. Ugledni britanski pravnik Džefri Robertson tvrdi da će se prava veličina i uspeh Haškog suda jednoga dana meriti ne samo po broju izrečenih presuda za počinjene zločine ili po broju suđenja arhitektama ratnih sukoba već najpre po standardima fer suđenja i izbegavanju opasnosti da se Sud upusti u tzv. montirane procese sa unapred poznatim presudama. Upkos očiglednim manama i mnogim „konstrukcionim greškama“, Haški sud je do sada većini optuženih pružao neuporedivo više šansi da se odbrane nego što je većina njih tako nešto ikada pružala svojim žrtvama.

Nekoliko dana pre početka suđenja Slobodanu Miloševiću, koje neće ličiti ni na jedan do sada započeti ili okončani haški proces (prvi put se uostalom sudi bivšem predsedniku jedne države), ne prestaju nagađanja o tome ko će sa beogradske liste osumnjičenih uskoro biti spakovan i poslat u Hag. Gostujući nedavno na TV Pinku, srpski premijer Zoran Đinđić potvrdio je priče koje već nekoliko nedelja stižu iz pojedinih diplomatskih izvora i po kojima bi Vašington rado video postepeno „oduzimanje gasa“ u Hagu i početak priprema za lagano odumiranje ovog suda. Po tom najnovijem američkom viđenju, u Hagu bi navodno morali da završe još samo Radovan Karadžić i Ratko Mladić. Svi ostali osumnjičeni, uključujući i „vukovarsku trojku“, došli bi pod udar nacionalnih pravosudnih organa čime bi vremenom bila stavljena tačka na ratove na tlu bivše SFRJ. U nekim interpretacijama ovog američkog (naravno, nigde javno promovisanog stava) pominje se čak da bi Vašington bio „zadovoljan“ da u Hagu vidi samo generala Mladića. Karadžić je „sporan“ još iz vremena kada mu je Medlin Olbrajt navodno nudila da se „skloni i nestane iz politike“, o čemu je u više navrata dok je bila predsednik RS u novinskim intervjuima sasvim otvoreno govorila i Biljana Plavšić.

Šta god da je iz ove „američke priče“ (s kojom se inače u Hagu ne slažu) tačno, zvanični Beograd teško da može da pomogne oko hvatanja Radovana Karadžića koji je, kako je to mnogo puta potvrđeno, van teritorije SRJ. O najpoželjnijem potencijalnom haškom putniku Ratku Mladiću ispredaju se različite priče, ali se sve ukrštaju u tački koja kaže da bi njegovo hapšenje bilo, izgleda, visokorizičan i prilično pipav posao. U takvoj situaciji nešto se mora preduzeti kako bi se udovoljilo zahtevima međunarodne zajednice i pružili novi dokazi o saradnji s Hagom, a bliži se polako i 31. mart kada američki Kongres odlučuje o finansijskoj pomoći SRJ za tekuću godinu. U odsustvu jasno definisane „haške politike“ koja se do sada zasnivala isključivo na premisi „šalji nekog kada ti zatrebaju pare“, neko od osumnjičenih će zaista uskoro morati da krene put Haga. Sva dosadašnja ubeđivanja kako je za ljude s haške liste najbolje i najpoštenije da sami krenu u Hag, tamo dokažu svoju nevinost a zemlju ujedno oslobode žestokog pritiska očigledno nisu dala rezultate. Za razliku od države kojoj se žuri, osumnjičenima se očigledno nikud ne žuri, pogotovo u trenutku kada i najviši državni funkcioneri priznaju kako Amerikance izgleda zanimaju još samo Karadžić i Mladić. Haška tužiteljica Karla del Ponte očigledno ne razmišlja na taj način. Dolazak u Hag nekoga s „Miloševićeve liste“ ili nekoga iz redova „vukovarske trojke“ pomogao bi joj da osnaži svoje optužnice, ali i da, ako to proceni, odmah na početku zatraži predah u suđenju Miloševiću zbog „novonastalih okolnosti“.

Pred početak ovog sudskog procesa Slobodan Milošević je nabavio kompjuter za kojim ovih dana vredno radi. Karla del Ponte iščekuje da joj iz Beograda što pre pošalju nekog od njegovih bivših saradnika. Nekoga ko bi poneo diskete s virusom za Miloševićevu odbranu i potvrdio kako je za vreme ratova na ovim prostorima sve uvek i isključivo išlo u smeru njegovog kažiprsta.